Из моје књиге „ФИЛМСКИ  ВОДИЧ  БЕОГРАДА  (1944. – 1963.)", која ће ускоро угледати  светлост дана, у издању Југословенске кинотеке, одабрао сам неке значајне, занимљиве и, углавном, ретко приказиване филмове из првих 20 послератних година, углавном виђених на репертоару градских биоскопа.  За децембар сам одабрао следеће наслове:

Ремек-дело жанра мјузикла  КОПАЧИЦЕ  ЗЛАТА / УЦЕЊИВАЧИЦЕ,  без сумње је најбоље и  најквалитетније остварење предвиђено за децембарски програм Музеја. Настао 1933. усред Велике депресије, по мјузиклу Евери Хопвуда „Бродвејске уцењивачице“ из 1929, филм Мервина ЛеРоја је јединствена музичка екстраваганца којом је започет низ истоимених мјузикла у годинама које су уследиле, тачније 1935. и 1937. а које су режирали Базби Беркли и Лојд Бекон са нешто мање успеха.   Иницијални филм је настао после великог комерцијалног и уметничког успеха  мјузикла  42. УЛИЦА  Лојда Бекона из исте године.  Продукцијска кућа „Ворнер“, која је реализовала поменути Беконов филм, осетивши жељу гледалаца за веселим и раскошним музичким делима, којима се само донекле могао ублажити тежак и ненадокнадив национални (читај глобални) губитак изазван Депресијом, чини се, оберучке је прихватила снимање неколико мјузикла у релативно кратком року (рецимо, три у 1933.). Поред тога, зарада је превагнула и није била ни мало занемарљива. Напротив.  Поред  Депресије и економских проблема, филм се дотакао и последица незапослености ратних ветерана из Великог рата уз јасан социјални коментар својствен делима насталим у „Ворнеру“.

Славни кореограф и режисер Базби Беркли је у овом филму на плану идеје,оригиналности и имагинативности надмашио самог себе креирајући задивљујућа кореографска решења (још увек не достигнута) од којих застаје дах.  Изврсне и незаборавне песме Хари Ворена и Ал Дабина, компоноване за филм, Берклију су, очигледно, послужиле као изазов и као инспирација за спектакуларне кореографске бравуре.  Ако им се додају дрско оргинални и непоновљиви костими Ори-Келија, на пример  у боји кованих златних долара током једне од носећих песама, одличан сценарио, духовите пошалице и блиц појаве филмског агента Луја Шура и самог Берклија, очигледно је да су се аутори филма лудо забављали стварајући овај јединствени мјузикл у историји жанра.   Уз „сулуде“ плесачке нумере, изненађујуће ефектно спаривање Џоан Блондел и Ворена Вилијама (посебно у еротизованим сценама), луцидне ванвременске опаске Алин МекМеон , вокалне домете Џинџер Роџерс, сниматељске бравуре Сола Политоа  и изврстан тонски запис Натана Левинсона, номинованог за награду „Оскар“, не би требало да чуди што се филм сматра за најбољи „Ворнеров“ мјузикл не само тридесетих година, већ уопште. Мјузикл за сва времена.

Није на одмет поменити да особена кореографија Базби Берклија много мање зависи од плеса а много више од углова и покретљивости камере којом је достизао надреалистички свет без ограничења и тиме остављао гледаоце без даха.  У овом филму је инаугурисао изврсне и раскошне геометријски обликоване плесне нумере које још увек одолевају зубу времена, а такође је нагласак ставио на стилизован и отворен женски сексепил који никада није више тако успешно остварио ни као режисер ни као кореограф.  Штета !

„Одабир бројних лепих девојака у његовим филмовима резултирао је најзначајнијим и најбољим воајеристичким фантазијама икада оствареним на целулоиду“ - (Грег С. Фалер).   Многе феминисткиње су крајем 70. година  прошлог века  нападале његово приказивање женског тела као објекта (мада он није био једини који је то радио!), што ни мало не умањује значај његовог опуса у историји седме уметности.

Совјетски филм  БЕЛИ СЕ УСАМЉЕНО ЈЕДРО,  Владимира Легошина, настао је после великог успеха романа и комада познатог писца Валентина Катајева.  Жанр авантуристичког филма тридесетих година XX века није био у СССР много популаран, све до појаве овог дела које је премијерно приказано 25. новембра 1937.   Један од сниматеља филма је био Бентсион Монастирски, доајен и врхунски совјетски камерман особене поетике и начина рада.  То се делимично може видети и у овој успешној и необичној комбинацији драматичног и комичног  у којој су запажене роле остварили Ирина Болшакова, Игор Бут и Борис Рунге.

Енглески филм  БЕЛИ  ХОДНИЦИ, режисера Пета Џексона настао је 1951. као ефектна и напета  медицинска драма са елементима трилера.  Истоимени роман Хелен Ештон послужио је као изврстан повод  да се аутори филма дотакну неких од актуелних болничких проблема, посебно истраживачком делатношћу, тачније опитима у стварању серума против тровања крви.  Испреплетаност судбина бројних актера приче,  врло добар сниматељски рад Пенингтон-Ричардса и традиционално врхунски глумачки домети (својствени британској школи глуме), нарочито Џејмса Доналда и Гуги Витерс, уз луцидну режију Џексона омогућили су комерцијални успех филма који у својој сржи садржи ургентност, тако својствену медицини и здравству. Младе Петјула Кларк и Мојра Листер заблистале су у мањим ролама.

Италијански филм  РИМ У 11 ЧАСОВА,  режирао је Ђузепе де Сантис 1951. као особену друштвену драму на чијем је сценарију сарађивао и познати Чезаре Заватини. Врхунска продукција омогућила је инспиративну сарадњу сниматеља Отела Мартелија, композитора Марија Нашимбенеа и  одлично одабраних интерпретатора, од Лучије Бозе, Карле дел Пођо и Лее Падовани до Рафа Валонеа, Масима Ђиротија, Паола Стопе и Делије Скала, која је резултирала одличним остварењем насталим у традицији неореалистичких домета предходне деценије.

Чехословачко остварење  ПЛЕСАЧИЦА, настало током  Другог светског рата, режирао је 1943. Франтишек Чап који је почетком педесетих прешао у нашу земљу и остварио неколико забавних филмова, углавном у словеначкој продукцији.  У овој романтичној драми коју је надахнуто снимао Фердинанд Печенка, чешки ветеран међу камерманима, изврсне улоге остварили су Марије Глазрова и Јарослав Марван неизмерно доприносећи уметничком домету филма.

Како Архив кинотеке нема  ВРАГОЛАСТЕ ДЕВОЈЧИЦЕ  и  СВЕТУ ЖРТВУ,  прва два аргентинска филма приказивана код нас после Другог светског рата, први 1945, а други 1946, одлучио сам се за ЖЕНУ  МОРА, Марија Емилија Софићија, једног од најпознатијих аргентинских синеаста старије генерације, који је доживео београдску премијеру  1954. године.  Настао исте године, филм је необично ефектна екранизација драме Хенрика Ибзена пребачена у аргентински миље.  Туробна прича, својствена нордијским писцима, одлично је адаптирана за латино-амерички амбијент. Чини се, посредством овог филма, да Скандинавија, тачније Норвешка, и Аргентина нису просторно толико удаљени колико се уобичајено мисли!

Амерички мјузикл  ПОВРАТАК НА БРОДВЕЈ  снимљен је 1953. у режији Гордона Дагласа, искусног холивудског професионалца који се успешно опробао у бројним жанровима.  Настао по оригиналном сценарију Орина Џенингса и са врло добром кореографијом ЛиРоја Принца, филм обилује одличним песмама између осталих из пера Ајре и Џорџа Гершвина, Џонија Мерсера, Харолда Арлена, Харија Ворена, Јуби Блеја и Ала Дабина, али и Ђоакина Росинија. Многе нумере су у међувремену постале поп и џез стандарди.  Мада је заплет предвидљив, добро је осмишљен и рутински понуђен уз низ изузетних музичко-глумачких остварења.  Издвојили су се Вирџинија Мејо, Стив Кокран, Џин Нелзон, Патрис Вајмор и Френк Ловџој, који су мелодрамски заплет уздигли на виши ниво од уобичајеног у Холивуду тог периода.

Француски филм  ДИВЉИ ДЕЧАК  режирао је 1951. Жан Деланоа, синеаст средње генерације иза кога су остала бројна запажена остварења у плодној и дугој каријери.  Драмски роман Едуара Пејсона преточили су у квалитетан сценарио Деланоа и Анри Женсон стављајући акценат на психолошку страну ликова.  Једну од најбољих улога у каријери остварила је особена уметница Мадлен Робинсон, која је уз шармантног Франка Вилара и младу Дору Дол тријумфално дочарала поверени јој лик.

Мексичку мелодраму  ЗЛОКОБНИЦА / РЂАВО  ВОЉЕНА  режирао је 1949. славни Емилио Фернандез уз помоћ сталних сарадника:  сниматеља Габриела Фигерое, композитора музике Антониа Диаза Конде и интерпретатора са којима је често радио:  Долорес дел Рио, Педра Армендариза, Колумбе Домингез и Роберта Кањеда. Резултат је ова изванредна мелодрама, ремек-дело жанра у коме ће се Фернадез глобално прославити. Непомућен сјај филма, актуелност, универзалност и висок уметнички домет сврставају ово дело у ванвременска остварења намењена гледаоцима свих узраста и националности.  Филм се може сматрати неком врстом квалитетне и оригиналне предходнице касније необично популарних мексичких ТВ сапунских серија и серијала без краја.   ЗЛОКОБНИЦА  је светлосним годинама далеко од поменутих серијала, а вреди погледати зашто.

Америчка историјско-биографска мелодрама  ПРВА ДАМА АМЕРИКЕ снимљена је 1953. у режији Хенри Ливина  и са импресивним глумачким именима:  Сузан Хејворт, Чарлтон Хестон, Феј Беинтер, Џон МекИнтајер, Вилис Бучи и Карл Бец.  Фикционални роман Ервина Стоуна, који се бави само делимично чињеницама из живота америчког председника Ендрју Џексона и даме сумњиве прошлости коју је оженио, изврсно је драматизовао Џон Патрик. Чарлтон Хестон и Сузан Хејворд надахнуто су остварили заљубљени пар нудећи обиље романтичних и драматичних сцена које, иако далеко од истине, омогућују гледаоцима да разумеју америчку политичку сцену у XIX веку.   Сниматељ Лио Товер и аутор музике Алфред Њумен неизмерно су допринели комерцијалном успеху филма, посебно у САД.    Занимљиво је да је Хестон исти лик, председника Џексона, успешно одиграо и у филму  ГУСАР  који је режирао 1958. Ентони Квин.

Западно немачки филм  ЉУБАВЉУ СЕ НЕ ИГРА   духовита је и забавна комедија настала по комаду Густава Кампендонка 1949. у  режији Ханса Депеа.  Међу добро одабраним интерпретаторима издвојили су се Лил Даговер (звзда немачког немог филма) и Бруни Лебл.

Америчка комедија  ХОТЕЛ ЗА ЖЕНЕ, настао је 1939. као алармантна и антиципаторска прича о спонзорушама које желе да се удају за успешне и добростојеће мушкарце (да ли вам то звучи познато ?).  Поред  добре глуме Ен Сотерн, Џојс Комптон, Лин Бари и Сиднија Блекмера, филм садржи функционалну музику и одличан избор песама. У филму је дебитовала егзотична лепотица Линда Дарнел, касније позната као фатална заводница у бројним вестернима и авантуристичким остварењима.  Линда се са пет година бавила степовањем, са 11 је била модел, у 14.учесник такмичења у лепоти, а у 16. је победила на регионалном  тестирању за филм компаније „РКО“ који јој је омогућио две године касније потписивање уговора са „Фоксом“, чији је убрзо постала заштитни знак и једна од најкомерцијалнијих  звезда, успешно играјући ликове у распону од чедних и невиних девојака, преко верних младих жена и наивки до сексепилних и опасних заводница. Била је током 40. једна од најпопуларнијих и најтраженијих глумица у Холивуду.

Циклус се наставља у јануару 2018.

Слободан Аранђеловић, филмски и џез публициста