Велики кинески редитељ и сценариста Сие Феј примио је Златни печат Југословенске кинотеке за изузетан допринос филмској уметности на свечаности 7. септембра у сали „Макавејев“, док су Плакете Југословенске кинотеке додељене члановима кинеске филмске делегације, која је ових дана била гост Србије.
Након церемоније приказан је филм Сие Феја „Монголска прича“ (1995), награђен за режију на фестивалу у Монтреалу.
Уручујући највише признање Сие Феју, в. д. директор Кинотеке Александар Ердељановић истакао је да је он и филмски педагог и критичар, потпредседник пекиншке Филмске академије и ментор неколицине најзначајнијих кинеских редитеља нове генерације. Од 1978. до 2000. године снимио је девет играних филмова, од којих се већина данас сматрају класицима кинеске кинематогафије.
Осим свих највиших признања у Кини, добитник је Сребрног медведа на фестивалу у Берлину за „Црни снег“ (1990) и Златног медведа за „Жене са језера миришљавих душа“ (1993). Наша публика је имала прилику да види његове филмове „Девојка из Хунана“, „Наша Земља“ и „Жене са језера миришљавих душа“.
Ердељановић је истакао да је стил Сие Феја био и остао непоновљив у кинеском филму, да његова огромна филмска ерудиција долази до највишег израза у композицији остварења, начину њихове монтаже, као и поступку којим његов јединствени визуелно експресиван филмски простор интегрише све филмске елементе, нарочито употребу пејзажа, као и да начин на који користи осветљење, пре свега ноћно, говори о сигурној руци великог мајстора.
„Врло сам почаствован овом наградом. Хвала Кинотеци“, рекао је Сие Феј, додајући да је још када је упознао Ердељановића у фебруару ове године у Кини размишљао да поклони своје радове Србији.
„То су стари филмови, а ја сам донео дигиталне копије за Кинотеку, тако да и српска публика може да ужива у њима. ДЦП издања садрже и пратеће материјале“, казао је Сие Феј, предајући Ердељановићу дигитални пакет у украсној кутији.
Присетио се, затим, како је 1995. године већ био у Београду када је први пут приказана „Монголска прича“, као и да је награду за режију у Монтреалу те године поделио са славним редитељем из Србије Гораном Марковићем (који је награђен за „Урнебесну трагедију“).
„Ја сам у пензији, имам 84 године. Велика ми је част што сам добио награду Југословенске кинотеке, али је још важније да моји филмови остану и да млади људи могу да их виде. Људи који долазе у Кинотеку су прави љубитељи филма“, изјавио је Сие Феј.
Ердељановић је подсетио да је пре неколико месеци у Кини боравила делегација српских филмских радника, на првом Интернационалном филмском фестивалу у специфичном амбијенту парка Ван Шан, у округу Лу Ђанг, где су у оквиру ретроспективе приказана четири савремена српска филма.
„Било је то изузетно искуство. Наши пријатељи, који су сада овде с нама, изванредно су нас дочекали. Зато смо одлучили да се некима од њих одужимо признањима Југословенске кинотеке“, рекао је Ердељановић.
Плакета Југословенске кинотеке додељена је једном од најпопуларнијих кинеских глумаца глумцу Џангу Сунгвену. Он ју је примио нешто раније, јер је морао да отпутује због обавеза.
Од 2009. до данас наступио је у око 30 играних филмова. У Кини је запажен посебно по улогама у криминалистичким и трилер серијама „Нокаут“ и „Лоша деца“. Његов последњи филм „Сунце излази над нама“ (2025) добио је награду филмске критике на фестивалу у Шангају.
„Џанг Сунгвен је у фебруару ове године био амбасадор Недеље српског филма у Кини и ту улогу одиграо беспрекорно. Осим Плакете, Кинотека му даје указ да је почасни амбасадор Југословенске кинотеке у НР Кини“, изјавио је Ердељановић.
Плакете Југословенске кинотеке на церемонији су примили оснивач првог Интернационалног филмског фестивала Сунг Вен, као и председник Српско-кинеске асоцијације за развој, образовање, науку, културу, технологију и спорт Тјен Џен.
Уочи пројекције „Монголске приче“ Ердељановић је рекао да је тај филм изузетно цењен због аутентичног приказа традиције, суровог, али прелепог пејзажа и емотивне дубине.
Прича почиње када једна бака усвоји дечака Бајинбулага и девојчицу Сомију, пружајући им безбрижно одрастање у традиционалној јурти у непрегледним монголским степама. Када одрасту и Бајинбулаг крене у град на школовање, бака предлаже да се њих двоје једнога дана венчају. Међутим, његов одлазак и године раздвојености доносе непредвиђене животне обрте, издаје, али и сазревање и дубоко суочавање са сопственим коренима.
