Прво коло издавачког пројекта Целокупна дела Владе Петрића, које обухвата три тома – „Увођење у филм“, „Развој филмских врста“ и „Успомене филмског монаха“, представљено је 9. децембра у Народној библиотеци Србије.

 

Коиздавачи су Киноправда институт (Легат Владе Петрића) и Југословенска кинотека, а приређивачи Грег де Кјур и Никола Јеловац. У плану је да се у 19 томова објаве сабрана дела Владе Петрића (1928–2019), истакнутог теоретичара, историчара и естетичара филма, професора на Харварду, суоснивача Харвардског филмског архива и професора на Факултету драмских уметности у Београду.

О овом капиталном пројекту и о личности и делу Владе Перића говорили су историчарка уметности Ирина Суботић, теоретичари филма Грег де Кјур, Рената Џексон, Хрвоје Турковић и Невена Даковић и директор Југословенске кинотеке Југослав Пантелић.

Управник НБС Владимир Пиштало поздравио је присутне, напомињући да је Петрића сматрао пријатељем и да су се често сретали и у Београду и у Кембриџу. „Био је јединствен човек, филмски елитиста и истовремо демократичан, прихватао је младе људе. Драго ми је да његово дело живи и да ће бити доступно новим генерацијама“, рекао је Пиштало.

Грег де Кјур је представио делатност Киноправда института, чији је циљ да чува наслеђе, дух и идеје Петрића, првог научника који је стекао звање доктора филмологије у САД, на Њујоршком универзитету 1973. године, али и уметника који се на почетку стваралачке каријере бавио филмском, телевизијском и позоришном режијом, да би се касније усредсредио на експериментални филм у разним формама.

„Ово је наш први пројекат. У плану је шест кола у наредних пет-шест година. Многи Петрићеви радови никад нису преведени на српски језк“, додао је де Кјур.

Књиге „Увођење у филм“ и „Развој филмских врста“ су репринти домаћих издања из 1968. и 1970. године, док је трећа – „Успомене филмског монаха“ објављена из рукописа, који је са енглеског језика превела Ирина Шентевска.

Америчка професорка Рената Џексон, која је била Петрићева асистенткиња на Харварду, у промоцију се укључила путем видео записа, изразивши задовољство што је током приређивања и писања поговора за трећу књигу опет била с драгим пријатељем.

Према њеним речима, Петрић је био јединствен, не само као први амерички доктор филмологије, већ по томе што је у време када је доминирао врло сужен приступ филму у академским круговима, он упорно тврдио да је филм – уметничка форма.

Ирина Суботић је изјавила да је цео пројекат изванредан допринос нашој култури, а да је мемоаре читала са огромним задовољством, враћајући се у године дружења с Петрићем.

„Ово би могла да буде само једна од десет мемоарских књига Владе Петрића, колико је његов живот био богат“, рекла је она и навела да Петрић почиње причу од детињства и првог сећања на циркус, што је, као и код многих уметника, обележило његов креативни импулс, а завршава сусретима са Орсоном Велсом и Лив Улман. Посебно је поменула епизоду када је Петрића „врбовала“ УДБА, а коју је он описао духовито и с претеривањем, онако како је волео да режира и сам живот и сцене у јавности.

Рецензент друге књиге, професор из Загреба Хрвоје Турковић, који је иначе критичар Петрићеве теорије кинестезије, оценио је да је „Развој филмских врста“ јединствена књига.

„Од када је настала па све до недавно није било књиге која би дала суставни преглед филмских врста. То је њена прва врлина. Петрић је то још у оно време систематизовао, издвајајући кључне врсте које је уочио и дајући мање-више комплетну историју сваке од тих врста“, рекао је Турковић.

Признајући да је ревидирао неке своје ставове, осврнуо се на ране Петрићеве есеје који показују „аналитичку способност и и искуствено знање које задивљује“.

Рецензенткиња прве књиге Невена Даковић, професорка на ФДУ, где је „Увођење у филм“ обавезна литература, описала је ту књигу као комбинацију уџбеника и практикума, чији је практични део данас превазиђен, али је књига и даље битна јер представља једну врсту манифеста његове каријере.

Излагање на промоцији одржала је у форми обраћања Петрићу и, како је рекла, у његовом духу – „полемичком, духовитом, театралном и провокативном“.

Југослав Пантелић је изразио задовољство што Југословенска кинотека, као кровна институција задужена за бригу о филмској традицији и наслеђу, учествује у објављивању сабраних дела једног од наших највећих теоретичара и историчара филма.

„За Владу Петрића теорија и пракса су биле две манифестације љубави према филму, којима је покушавао да предмет своје љубави што боље упозна. Надовезујући се на пионира филмске мисли, али и праксе, са ових простора Славка Воркапића, трагао је за откривањем мистерије филма, његове есенције, оног можда и неухватљивог атома који филм чини филмом и одваја га од других уметности и који је називао синематичност“, рекао је Пантелић.

Истакао је да Петрић није био човек ригидних ставова и само једног приступа и да је „као неко ко се бавио позориштем, радио-драмом, телевизијом, а касније и видеом и новим медијима, теорију о филму као аутономној уметности надоградио и теоријом о филму као динамичкој уметности, која је у непрестаном покрету, променама и која може из себе развијати нове форме“.

„Од Владе Петрића се зато можемо научити и флексибилности и радозналости, која нам данас можда помало недостаје. Такође, колико год његова мисао била озбиљна и дубока, остављао је утисак да се у томе што ради увек забавља, да теорија филма не подразумева нешто сувопарно, већ може бити, ако се томе добро приступи, и простор игре“, изјавио је Пантелић.

Промоцији је присуствовала и драмска уметница Бранка Петрић, која је на крају испричала неке личне успомене на дружење с Владом Петрићем и његовом супругом, глумицом Даром Чаленић.