Нову, 2017. годину прогласили смо годином глумца Светислава Ивана Петровића. Разлог за ту одлуку није као што је уобичајено у таквим ситуацијама ни годишњица рођења ни годишњица смрти, уосталом зар то и мора да буде главни фактор да неко добије вишемесечни простор у програмима Музеја кинотеке?! Иван Петровић једноставно то заслужује.

Иако по својим глумачким способностима није био најбољи, а ни најцењенији међу бројним Србима и Југословенима који су наступали у иностраним филмовима, Светислав Петровић (на филму готово увек, осим у мађарским остварењима, Иван Петровић) словио је, без сумње, за најпопуларнију филмску звезду у међународним водама потеклу из ових крајева. Његов кинематографски стаж од четрдесет година укључује око 110 рола у мађарским, француским, немачким, америчким, шпанским, аустријским, чехословачким и западнонемачким филмовима, што је већ податак вредан велике пажње.

Син родитеља Срба (отац, пореклом из Сивца, био је познати кројач који је шио, између осталог, и униформе за српску војску) одрастао у Будимпешти, још као младић показивао је вишеструке таленте: био је одличан певач, надарен виолиниста и пре свега изванредан спортиста – пливач, учесник Олимпијских игара у Стокхолму 1912. године. После Првог светског рата и завршене Политехничке академије у Будимпешти, 1919. године одлази у Беч, где га за филм ангажује мађарски редитељ у изгнанству Михаљ Кертес (Mihaly Kertesz), касније у Америци славан под именом Мајкл Кертиз (Michael Curtiz). Од три њихова заједничка филма која се данас, нажалост, воде као изгубљена, најпознатији је Дама са сунцокретом (Die Dame mit den Sonnenblumen) из 1920. по делу славног српског поете Иве Војновића. После наступа у низу мађарских филмова редитеља Беле Балога (Bela Balogh), средином двадесетих постаје интернационална звезда глумећи у француским филмовима режисера Леонса Переа (Leonce Perret) Гола жена (La Femme nue, 1926) и Сирена Моргана (Morgana la sirene, 1928), док му популарност с оне стране Атлантика доносе улоге у остварењима америчког режисера Рекса Инграма (Rex Ingram) Чаробњак (Magician, 1926) и Aлахов врт (Garden of Allah, 1927).

На прелазу у звучно раздобље један је од најтраженијих европских глумаца и потенцијална замена за преминулог идола жена Рудолфа Валентина (Rudolph Valentino). Висок, маркантан, лепог лица и сонорног гласа (од краја тридесетих с неизбежним брчићима), био је идеалан тумач аристократских ликова, племића, официра, свештеника и фаталних љубавника, које је представљао са словенским шармом. Иако је говорио више језика, због проблема с енглеским акцентом почетком тридесетих прелази у Немачку, где до Другог светског рата игра у скоро 40 филмова веома значајних редитеља какви су били Карeл Ламач (Karel Lamač), Рихард Освалд (Richard Oswald), Фил Јуци (Phil Jutzi), Аугусто Ђенина (Augusto Genina) и други. Тада наступа у једном од првих копродукционих филмова у нашој земљи Принцеза корала (Die Korallenprinzessin, 1937) Виктора Јансона. Филм је сниман на јадранским острвима, а партнерка му је била наша друга чувена филмска звезда Ита Рина. Пошто је 1940. године, очигледно под притиском, снимио једини пропагандни филм у каријери, Непријатељи (Feinde) у режији Виктора Туржанског, којим је оправдавана немачка окупација Пољске, враћа се у Мађарску, где проводи цео рат наступајући у филмовима с најпознатијим звездама тог доба као што су Пал Јавор, Каталин Каради (K. Karady), Марија Ташнади Фекете (M. Tasnady Fekete) и други. Најзначајнију ролу у то доба ипак пружа у антимилитаристичком делу Гезе Радвањија (G. Radvanyi) Европа не одговара (Europa nem valaszol) из 1941.

По завршетку рата напушта новостворену комунистичку Мађарску и одлази у Немачку, где следећих петнаест година наступа у епизодним улогама, али је и даље један од најтраженијих глумаца на немачком говорном подручју. Последњи велики успех остварује у француском новоталасном класику Лифт за губилиште (L’ Ascenseur pour l’echafaud) Луја Мала (Louis Malle) из 1957. да би две године касније последњи пут наступио на великом платну у америчком филму Путовање (The Journey) Анатола Литвака.

У изузетно занимљивој и узбудљивој каријери прошао је пут од декоративног и помало укрућеног љубавника до расног карактерног, свуда употребљивог глумца, али је и данас у средини која се некада толико клела у њега (приликом прве посете Београду 1928. године дочекало га је више хиљада људи) скоро потпуно заборављен. Разлоге за „губитак памћења” треба тражити и у његовом послератном спикерском раду у Минхену, на Радио слободној Европи, што му овдашња комунистичка идеологија никад није опростила. Ове године, на педесетпетогодишњицу смрти Ивана Петровића (умро 18. октобра 1962. у Минхену), човека који је невероватно гордо, поносан на своје српско порекло, упорно тврдио да је рођен у Новом Саду иако је знао да му је родно место Будимпешта, прави је и можда последњи тренутак да му се културна али и шира јавност бар некако одужи – приказивањем већине његових, до сада „заметнутих” филмова и давањем његовог имена једној улици у Београду или Новом Саду, градовима које је толико волео. А Југословенска кинотека сећаће га се целе ове године у својим програмима, али и шире, о чему ће тек бити речи.

Александар Саша Ердељановић