Стогодишњица филма „НЕТРПЕЉИВОСТ“

Пре сто година, тачније 5. септембра 1916. године у Њујорку је одржана премијера филма „Нетрпељивост“ (Intolerance: Love’s Struggle Throughout the Ages). Ово дело је инспирисало будуће великане филма да крену истим путем ка стварању нових идеја и развитку филмског израза.

Режисер овог филма Дејвид Ворк Грифит (D.W. Griffith) (1875 – 1948), познат је данас по томе што је поставио основни темељ филмског језика, што за данашњу публику, на први поглед, није толико очигледно. Почетком 20. века, међутим, то је било откровење, и то не само за публику, већ и за остале филмске сараднике тог доба. Приказао нам је, да је филм ипак у могућности да еволуира, да постигне још неистражене потенцијале, него да заувек остане у досадној, познатој методи снимљеног позоришта и слепстик комедије.

Пројекат по коме је господин Грифит највише познат у историји филма јесте његов први епски дугометражни филм „Рађање једне нације“ (The Birth of A Nation, 1915), објављен годину дана пре „Нетрпељивости“. Сви би се сложили да је филм постигао изванредан успех због избора Грађанског рата као теме од великог патриотског значаја за амерички народ. Био је успешан до те мере да је организована пројекција у Белој кући, код тадашњег председника Сједињених Америчких Држава, Вудроа Вилсона. Иако филм има доста отаџбинских елемената, успео је да задржи и елементарно важну пажњу усмерену на јунаке из приче, који су прошли кроз велике потешкоће током тог рата. Али, иза тог тријумфа крију се и мане. Филм је изазвао негодовање у јавности због свог контраверзног приказа расизма и глорификације Кју Клукс клана. Овај филм је допринео развоју иновација у филмској индустрији омогућивши да се прозведе један пројекат епских размера, не само у смислу реализације, већ и у остварењу филма велике дужине (3 сата). Нажалост, и дан данас, је запамћен и више помињан у друштву због своје контраверзне природе, него због својих техничких достигнућа.

Конкуренција која је помно пратила Грифитов рад, ипак није била спремна за следећи подухват који је спремао.

Захваљујући двојици Грифитових сарадника, Џозефу Хенаберију и Карлу Брауну, који су поделили своја искуства са историчарима филма, ми смо данас у могућности да замислимо колико је труда уложено у реализацију њиховог следећег пројекта. Током (не)успешних пројекција филма „Рађање једне нације“ по САД-у, Грифит није био сасвим задовољан кад је завршио свој следећи филм „Мајка и закон“ (The Mother and The Law), са којим није тада изашао у јавност. После мукотрпног рада који је прошао током рада на „Нацији“,сматрао је да његово ново дело није задовољило критеријуме које је себи поставио, тј. да пружи још један спектакл који публика заслужује.

После неколико месеци промишљања, истраживања и припреме, Грифит је коначно покренуо снимање свог новог пројекта „Нетрпељивост“. Поучен искуством добијања доста негативних критика на рачун његовог нетолерантног става приказаног на филму, његов нови рад представља потпуну супротност од оног што је направио годину дана раније.

„Нетрпељивост“ паралелно прати четири приче. Прва је смештена у древном граду Вавилону пред његов пад (539. п.н.е.). У другој причи пратимо догађаје који су довели до Исусовог распећа. Трећа нас води у Француску (1572. године) у време масакра Вартоломејске ноћи. Четврта прича је смештена у садашњост. За савремену причу, употребљен је до тада неискоришћен материјал за филм „Мајка и закон“. Према изјави Карла Брауна, после дугих дана снимања сцена борби у Вавилонској причи или сцене масакра Св. Вартоломеја, нико од екипе на сету није био сигуран како ће испасти крајњи резултат ових испреплетаних прича.

Продукција се чак суочила, током задње фазе снимања, са недостатком буџета. Срећом, Грифит је понудио продуцентима новац од свог прихода од филма „Рађање једне нације“ и тиме осигурао наставак снимања. Пренео им је, такође, са апсолутном сигурношћу, да ће овај филм бити већи успех од његовог прошлог филма. Његова огромна самоувереност је окупила око педесет инвеститора, међу којима била и глумица Лилијан Гиш, која не само да је играла малу улогу у овом пројекту, већ је учествовала и у постпродукцији током фазе монтаже.

После мукотрпног рада монтирања и скраћивања филма до толерантне дужине (прва верзија је трајала 8 сати), коначно је дошао и тај дан Њујоршке премијере. Публика и филмски критичари су жељно ишчекивали да виде да ли ће Грифит поновити невероватан успех као прошли пут. Критичар из „Њујорк тајмса“ био је импресиониран комплетним филмом, али не у потпуности: „Закључак, о томе шта је у ствари „Нетрпељивост“ на крају показала, кад је реч о самом аутору филма, јесте, да је он прави маг филмске камере и платна. Упркос томе што је филм потпуно некохерентан, што са дискутабилним укусом појединих сцена, што приказом јефтиних баналности у некима од њих, „Нетрпељивост“ је ипак један интересантан и неуобичајен филм. Чудесност приказаних панорама, сама контрола и руковођење огромном масом актера, створило је један импресиван спектаткл.“ „Њујорк Тајмс“ (6. септембар, 1916.)

Филм је био успех у првим месецима приказивања, али није успевао да постигне енормне зараде нити огромну популарност као „Рађање једне нације“. Револуционарна, комплексна монтажа и дуго трајање је било превише за публику тог времена и пројекат је проглашен као комерцијални неуспех. Од тога се, до краја свог живота, Грифит никад није финансијски опоравио.

Ипак, његове иновације нису прошле непримећене у свету. Као на пример у СССР-у, где су совјетски филмски ствараоци били опчињени вештином до тада невиђених техника монтаже. Инспирисани тиме, аутори су експериментисали са монтажом за време златног доба совјетског немог филма, као што су нпр. Ејзенштајн, Вертов и други.

Вратимо се у садашњост, сто година касније. Овај филм се и дан данас сматра једним од првих најутицајнијих дела светске кинематографије, који је поставио основни темељ за будућност филма, а млади филмски ентузијасти, било да су гледаоци или ствараоци широм света, и даље откривају скривене драгуље историје филма. Ова поновна открића не би била могућа без постојања Кинотека и филмских историчара по свету који марљиво раде на очувању ових филмова (као и прича које их прате) за будуће генерације. Тако да је, по мом мишљењу, неопходно не одбацивати олако и не заборавити постојање ових пионира филма. Да није било тих људи који су на филму радили у то време, када је он био нови медијум за све, чак и за саме филмске ствараоце, ко зна како би изгледала садашњост. Међу тим делима чија је намера била да промене свет и сама „Нетрпељивост“ је заслужено оставила неизбрисив траг за будућност филма.

Давид Кецојевић

Извори:
“The Parade’s Gone By…”, Kevin Brownlow (Alfred A. Knopf, New York; 1968)
“Adventures with D.W. Griffith”, Karl Brown (Secker and Warburg, London; 1973)
“D.W.Griffith: His Life and Work”, Robert M. Henderson (Oxford University Press; 1972)