Сећање на… Анджеј Вајда

Из личног угла: Анджеј Вајда, странац у рају

Лето 1961. сам проводио у Београду размишљајући који факултет да упишем и здушно учећи немачки и италијански. Гледао сам бројне филмове у граду и читао кратке приче Ернеста Хемингвеја на енглеском очекујући дан када ћу са једним рођаком отпутовати на Борачко језеро у БиХ.

Случајно сам срео у Француској улици Оливеру Марковић која ми се похвалила да се спрема да игра главну улогу у филму Анджеја Вајде који ће се снимати у „Авала филму“. Рекла ми је да детаље могу сазнати од Свете Лукића, књижевника и драматурга који је написао сценарио. Истог дана сам пронашао Лукића, уз помоћ познаника, глумаца Павла Минчића и Предрага Тасовца. Како сам га површно познавао, пристао је да ме види када сам поменуо Минчића и Тасовца од којих сам добио његов број телефона. Два дана касније срели смо се у клубу Народног позоришта.

Зачудио се како сам сазнао за Вајдин долазак у Београд о коме јавност још није била обавештена. Признао сам му да ми је то споменула Оливера Марковић. Сазнавши да се знам са породицом Марковић, али и са Бојаном Ступицом, који ће се такође у филму појавити као глумац, објаснио ми је да је уз Вајду драматизао новелу „Леди Магбет Мценског округа“ руског писца Николаја Лескова. Причали смо скоро пуна два сата и открили да имамо много заједничких пријатеља из света уметности, а да под‌једнако волимо поједине светске књижевнике и драмске писце. Чак смо и неке филмове обожавали и високо их рангирали истовремено размењујући мишљења о културној атмосфери у Београду. Био је одушевљен мојим одласцима у Музеј кинотеке где сам скоро свакодневно гледао по три представе у последње две године. Схватили смо током разговора да смо често били истовремено у сали Кинотеке и гледали премијере од којих нам је застајао дах. Био је пријатно изненађен чињеницом да ми је композитор и музиколог Драгутин Гостушки даљи род по оцу. Тада ми је, попут визионара, рекао да ће Гостушки интелектуално заблистати у скорој будућности. Неколико година касније Гостушки је на Београдском универзитету постао први доктор естетике у Европи. Убрзо академик и шеф Музиколошког одсека при Академији наука. О његовим луцидним и стручним ТВ коментарима не би требало трошити речи. Мислим да је све поменуто убедило Свету да ми помогне да упознам Анджеја Вајду јер је схватио моју велику жељу да се упознам са славним пољским синеастом.

После десетак дана ми је телефонирао и позвао ме да дођем сутра увече у „Два јелена“ како бих упознао Вајду. У библиотеци Југословенске кинотеке, госпођа Олга Добровић ми је свесрдно помогла да нађем све о каријери Анджеја Вајде. Записао сам неке значајне детаље и мени до тада непознате чињенице у вези уваженог госта. Код куће сам прелистао моје белешке о његовим филмовима. Осим Вајде и Свете у кафани је седео и Александар Секуловић, познати сниматељ кога сам недавно упознао на некој премијери у биоскопу „Јадран“. Вајда је био изненађен да ја, будући бруцош, познајем његова два сарадника на предстојећем пројекту. Није веровао да знам Оливеру Марковић и Бојана Ступицу, те сам морао да му признам да њих знам преко позоришта и да нисам само филмски, већ и позоришни обожавалац. Током вечери успео сам да са Вајдом поразговарам о његовом ангажовању у покрету отпора, о студијама и, нарочито, о његовој филмској трилогији посвећеној Другом светском рату у Пољској (ПОКОЛЕЊЕ, КАНАЛ, ПЕПЕО И ДИЈАМАНТ), иначе, његовим јединим филмовима приказаним до тада код нас. Том приликом ме је позвао да са Светом свратим понекад у Филмски град и присуствујем снимању филма. Оберучке сам прихватио и захвлио му се. Остатак вечери сам ћутећи уживао у разговору тројице креативних уметника на бројне теме: филма, позоришта, телевизије и кулинарства.

СВЕТА ЛУКИЋ

Један од најзначајнијих српских интелектуалаца, естетичар, критичар, романсијер, есејиста, енциклопедиста и, вероватно, први колумниста на културним странама „Политике“, Света Лукић (18. октобар 1931. Београд – 31. јануар 1997. Београд) био је међу пријатељима познат као добри дух српске књижевности. Био је један од уредника авангардног и изузетно квалитетног часописа Дело, а писао је за НИН, Ревију, Видике, Књижевност, Нову мисао и Дело. Углавом, уметничке критике и естетске расправе, филозофске огледе и приказе књига познатих колега. Рецимо, Растка Петровића, Стевана Раичковића, Оскара Давича, Душана Матића, Милана Богдановића и Зорана Мишића. Објавио је изузетно полемичан књижевни портрет Коче Поповића, револуционара, партизанског команданта и активног учесника предратног надреалистичког покрета. У Пољској је на равноправној нози разговарао са међународно признатим и уваженим филозофом Лешеком Колаковским и са значајним писцем Кажимјежом Брандисом. Са режисером Анджејом Вајдом и његовом супругом глумицом Беатом Тишкијевич је постао близак пријатељ. То пријатељство је и довело до доласка Вајде у Београд ради снимања филма по новели руског писца. Света се дружио, осим са писцима и са Жиком Павловићем, чије је филмове обожавао. Близак је био и са Владом Булатовићем Вибом са којим се често састајао у кафани „Шуматовац“.

Вајда је поменутом филмском трилогијом задивио свет, те је пожелео да сними неки филм ван уметничких и политичких стега у својој домовини. У разговору са Лукићем сазнао је о узмаху „Авале филма“ , која је, уз римску „Ћинећиту“, тада била водећи филмски студио у Европи. Посебно су Вајду импресионирали податак о поштовању уметничких слобода и честе копродукције са земљама Западне Европе. Ваљда је очекивао много бољу зараду на филму снимљеном код нас него што је зарађивао у Пољској. Много година касније Света ми је открио да се Ратко Дражевић, тадашњи директор „Авала филма“, без његовог знања, умешао у Вајдину жељу да снима у Београду и да је одабрао пројекат и диктирао услове под којим ће Пољак радити у „Авала филму“. Вероватно се надајући да Вајда то неће прихватити и да неће ништа бити од тог филма. Али, како је Вајда годинама кокетирао са идејом да сними особену верзију драматичне новеле Николаја Лескова у маниру шекспировске трагедије али и са наглашеним акцентом на амбицији и пожуди за влашћу, Вајда је на све пристао! Једна од главних тема филма требало је да буде идеја да љубав има деструктивну снагу. Пошто су његови претходни филмови НЕВИНИ ЧАРОБЊАЦИ и САМСОН доживели изузетно лош пријем у Пољској, Вајда је дошао пун оптимизма у Београд са сценаријем на коме је Света радио само као косценарист. Идеја Дражевића је била да Вајда само режира филм као један у серији могућих гостију у „Авала филму“. На шпици је Вајда изостављен као сценарист, иако је цео пројекат био његов. Требало би напоменути да је СИБИРСКА ЛЕДИ МАГБЕТ у потпуности југословенски филм и једини Вајдин филм снимљен без учешћа иједног пољског филмског посленика. Вајдина заблуда о филмском рају у Југославији била је заснована на опште познатом ставу уметника из земаља Источног блока (који су нашу земљу сматрали за европску Америку) да ће у оквиру „Авала филма“ моћи слободно да снимају пројекте за које не би добили дозволе у својим земљама и да ће зарадити добре хонораре.

Свету сам последњи пут видео 1994. у Ташмајданском парку у друштву четвороножног љубимца. Деловао ми је болесно и разочарано. Разговарали смо, чини ми се, на силу. Било ми је данима мучно сетити се тог сусрета. Од јединственог ренесансног интелектуалца и радозналог саговорника остала је бледа сенка. Још увек ми недостају наши повремени сусрети и разговори у којима сам сазнавао бројне чињенице и упијао његова луцидна запажања о најразличитијим темама и збивањима.

АНДЖЕЈ ВАЈДА

Са Светом Лукићем сам два пута био у „Авала филму“ и присуствовао по неколико сати снимању Вајдиног филма. Једном сам отишао сам и провео цео дан на сету и уживао у снимању сцена између супружника Оливере Марковић и Бојана Ступице (брачни пар Измајлов). Током тих одлазака упознао са Љубу Тадића, глумачког горостаса, са којим сам остао у добрим односима до краја његовог живота. Неколико пута, током тих посета Кошутњаку, у паузама Вајда ми је махнуо да му се на кратко придружим на пићу (чај или кафа) и да попричамо о мојим утисцима. При последњем таквом сусрету споменуо сам му да за неколико дана идем на одмор,а он ми је онда рекао да дођем увече његовог првог слободног дана у „Клуб књижевника“ и да на миру попричамо о филму и Пољској. У пријатном разговору у башти „Клуба“, поново ми је испричао да је био у покрету отпора за време Другог светског рата и да је једва извукао живу главу. Затим, да је студирао филмску режију на Филмској школи у Лођу и да је тада снимио три кратка филма, да је био асистент Александру Форду на филму ПЕТОРИЦА ИЗ УЛИЦЕ БАРСКЕ, а да јењегова ратна трилогија заснована на литерарним предлошцима који су скоро идентични његовим ратним искуствима. То се посебно односи на завршни део, ПЕПЕО И ДИЈАМАНТ. Било му је мило да чује да сам тај филм гледао неколико пута и да сам био одушевљен ролом главном глумца Збигњева Цибулског. За њега ми је рекао да је изузетно талентован и да му предстоји успешна међународна каријера, под условом да успе да контролише темперамент и концентише се више на глуму а не на лудости и несташлуке. Био је изненађен мојим мишљењем да та трилогија, осим страхота рата и разарања, садржи црни хумор и благи вид цинизма. Рекао ми је да о томе мора да размисли. Сложио се да у тој трилогији, попут страхова јунака, конфузије и стресних ситуација, у другом плану постоји бојазан за Пољску, несрећно лоцирану, између Немачке и Совјетског савеза и да и она, попут филмских ликова, трага за идентитетом. Причали смо о пољској историји и култури. Посебно су ме интересовали дизајнери филмских плаката и насловних страна корица књига о којима сам по нешто знао. Поменуо је да воли, попут мене, џез и да је на Коларцу већ слушао један одличан концерт на препоруку Бојана Ступице. Време је брзо пролетело, при растанку ми је дао број телефона и рекао ако икада дођем у Пољску да му се обавезно јавим. Нагласио је да би волео да чује моје мишљење о филму који снима у „Авала филму“. Боравио је поново у Београду 1967. и у „Авала филму“ режирао британски филм ВРАТА РАЈА. Нисмо се тада срели јер сам тог лета радио у Опатији за једну енглеску туристичку компанију.

Последњи пут смо се срели у јесен 1968. када сам као туристички водич први пут посетио Пољску. Видели смо се у Варшави и провели мени једно изузетно садржајно и занимљиво вече у неком елитном клубу уз тиху џез музику. Тада је одговорио на мој став о ратној трилогији која садржи и црни хумор и благи вид цинизма, рекавши дословце: „Вероватно си у праву, ја то тако, као аутор не могу или не смем да тврдим. Мислим да би то било светогрђе покрета отпора, а још живим и радим овде.“ Признао ми је да је својевремено храбрио Романа Поланског и Јежија Сколимовског да упишу филмску режију. Иначе, Полански је глумио у ПОКОЛЕЊУ, ЛОТНИ и НЕВИНИМ ЧАРОБЊАЦИМА.

ЗАКЉУЧАК

Анджеј Вајда (6. март 1927. Сувалки, североисточна Пољска – 9. октобар 2016. Варшава), је по општем мишљењу најзначајнији пољски синеаст, генерацијски колега изврсних Јежи Кавалеровича и Анджеја Мунка, и један од најбољих европских режисера друге половине прошлог века. Индиректно или директно је својом каријером, изврсним филмовима и особеним схватањем поетике и естетике покретних слика (али и педагошким радом на Филмској школи у Лођу) утицао на Кшиштофа Занусија, Агњешку Холанд и Кшиштофа Кјешловског. Добитник је бројних националних и међународних признања и награда, а највеће проблеме је имао са филмом ЧОВЕК ОД МРАМОРА који је неколико година био у Пољској забрањен за приказивање, иако је освојио престижне фестивалске награде. Током осамдесетих година прошлог века живео је у Француској у својевсном прогонству и снимао са променљивим успехом филмове далеко од домовине. По повратку у Пољску био је на кратко сенатор, од 1989. до 1991. Снимао је филмове од 1950. до 2016. такорећи до краја живота. По бројним мишљењима угледних филмских критичара и теоретичара Вајдина ратна трилогија представља прекретницу и камен темељац у развоју кинематографија иза гвоздене завесе. Велики успех и уметнички тријумф је забележио и 70-их филмовима из циклуса „Дела моралне несигурности“, са акцентом на корупцију и политичке промене у тадашњој Пољској. Његовом смрћу европски и светски филм је драстично и ненадокнадиво осиромашен.

Ми смо гледали, поред осталих, и следеће Вајдине филмове ПОКОЛЕЊЕ, КАНАЛ, ПЕПЕО И ДИЈАМАНТ, ЛОТНА, НЕВИНИ ЧАРОБЊАЦИ, САМСОН, СИБИРСКА ЛЕДИ МАГБЕТ, ЉУБАВ У ДВАДЕСЕТОЈ ГОДИНИ (Варшавска епизода), ПРАХ И ПЕПЕО, ВРАТА РАЈА, СВЕ ЈЕ НА ПРОДАЈУ, ЛОВ НА МУВЕ, ПЕЈЗАЖ ПОСЛЕ БИТКЕ, БРЕЗОВА ШУМА, СВАДБА, ОБЕЋАНА ЗЕМЉА, ЧОВЕК ОД МРАМОРА, ДИРИГЕНТ, ЧОВЕК ОД ГВОЖЂА, ДАНТОН, ЉУБАВ У НЕМАЧКОЈ, БЕЛЕШКЕ О ЉУБАВИ, КОРЧАК, ПАН ТАДЕУШ, КАТИНСКА ШУМА и ЛЕХ ВАЛЕСА: ЧОВЕК НАДЕ. Један је од ретких филмских великане чији смо, скоро, комплетан опус имали прилике да видимо на програму наших биоскопа, телевизије или ФЕСТ-а.

Слободан Аранђеловић, филмски и џез публициста