Мој избор: СНЕЖАНА БОГДАНОВИЋ

ФИЛМСКИ ЦИКЛУС

Мој избор: Снежана Богдановић

Музеј Југословенске кинотеке, Косовска 11 / Од 13. до 15. септембра 2019.

За програм Мој избор листу је овог месеца саставила глумица Снежана Богдановић. “Волим да ме филм дубински покрене, да ме узбуди, да ме понесе, да има емоцију, па макар имао и грешке”, рекла је она у интервјуу за часопис Кинотека, додајући да је одабрала дела која су обележила њено филмско одрастање и формирање укуса.

Од 13. до 15. септембра видећемо „Рашомон“ (1950) Акире Куросаве, „Ловца на јелене“ (1978) Мајкла Ћимина, „Лепотицу дана“ (1967) Луиса Буњуела, „Андреја Рубљова“ (1966) у режији Андреја Тарковског…

 

Петак, 13. 9.

17.00 РАШОМОН (ЈАП, 1950)
Rashômon
Улоге: Тоширо Мифуне (Toshirô Mifune), Мачико Кјо (Machiko Kyô)
Режија: Акира Куросава (Akira Kurosawa)

19.00 УВЕЋАЊЕ (САД, 1966)
Blow up
Улоге: Дејвид Хемингс (David Hemmings), Ванеса Редгрејв (Vanessa Redgrave)
Режија: Микеланђело Антониони (Michelangelo Antonioni)

21.00 ЛОВАЦ НА ЈЕЛЕНЕ (ВБ/САД, 1978)
The Deer Hunter
Улоге: Роберт де Ниро (Robert de Niro), Кристофер Вокен (Christopher Walken)
Режија: Мајкл Ћимино (Michael Cimino)

Субота, 14. 9.

17.00 ДОВИЂЕЊА, ДЕЦО (ФРА/СРН/ИТА, 1987)
Au revoir les enfants
Улоге: Гаспар Манес (Gaspard Manesse), Рафаел Фејто (Raphael Fejtö)
Режија: Луј Мал (Louis Malle)

19.00 ЛЕПОТИЦА ДАНА (ФРА/ИТА, 1967)
Belle de jour
Улоге: Катрин Денев (Catherine Deneuve), Жан Сорел (Jean Sorel)
Режија: Луис Буњуел (Louis Buñuel)

21.00 ОДИСЕЈА У СВЕМИРУ 2001 (ВБ/САД, 1968)
2001: A Space Odyssey
Улоге: Кир Дјулеј (Keir Dullea), Гари Локвуд (Gary Lockwood)
Режија: Стенли Кјубрик (Stanley Kubrick)

Недеља, 15. 9.

16.30 САВ ТАЈ ЏЕЗ (САД, 1979)
All That Jazz
Улоге: Рој Шајдер (Roy Scheider), Џесика Ланг (Jessica Lange)
Режија: Боб Фоси (Bob Fosse)

18.30 ТРИ БОЈЕ: ПЛАВО (ФРА/ПОЉ/ШВЕ, 1993)
Trois couleurs: Bleu
Улоге: Жилијет Бинош (Juliette Binoche), Беноа Режан (Benoît Régent)
Режија: Кшиштоф Кјешловски (Krzysztof Kieslowski)

20.30 АНДРЕЈ РУБЉОВ (СССР, 1966)
Андрей Рублёв
Улоге: Анатолиј Солоњицин (Анатолий Солоницын), Иван Лапиков (Иван Лапиков)
Режија: Андреј Тарковски (Андрей Тарковский)

 

Мој избор: Снежана Богдановић

Волим да ме филм дубински покрене, да ме узбуди, да ме понесе, да има емоцију, па макар имао и грешке – каже глумица Снежана Богдановић, која је саставила листу за септембарски програм „Мој избор”. У интервјуу за Кинотеку говорила је о сећању на Музеј у Косовској, актуелној понуди у америчким биоскопима, редитељима које цени, као и о својим најновијим улогама – у Шавовима и у босанском филму Син.

 

Ваш избор делује као мала антологија седме уметности. Да ли сте бирали филмове који су вама лично посебно драги или оне које сматрате најбољим или најзначајнијим?

– Имала сам ја много ширу листу, али морала сам да ускладим свој избор са оним што је доступно у Кинотеци. У сваком случају, то су филмови који су обележили моје филмско одрастање, оставили велики траг на мене и утицали на формирање мог филмског укуса.

Највише наслова на листи је из шездесетих година. Мислите ли да је то био златан период кинематографије? Која је главна разлика у односу на актуелну продукцију?

– Можда је то мала коинциденција, јер сматрам да свако време има своје велике ауторе, оне који су рушили наше предрасуде, отварали врата за нову естетику, нови приступ, били храбри и другачији, водили нас и тамо где нисмо желели, бавећи се недокучивом људском природом. Наравно, успут се бизнис умешао у уметност и данас смо више него икад преплављени лошим комерцијалним филмовима чији је једини циљ да купите биоскопску карту. Добар уметнички филм давно је изгубио своју битку за публику са овом врстом филмова. Иако и данас имамо сјајне редитеље као што су Фархади, Звјагинцев, Сорентино... који праве фантастичне филмове, њихова дела су, нажалост, често недоступна широј публици.

Претпостављам да сте већину ових филмова први пут видели у Кинотеци. По чему се највише сећате Музеја у Косовској улици?

– Кинотеке се сећам прво као обавезне школске лектире. Имала сам неко страхопоштовање за озбиљне филмофиле који су тамо свраћали, а онда и за магију тог мрачног простора. Кад помислим на стару Кинотеку, прва асоцијација ми је јесен у Београду, киша... а она као сигурно уточиште, кад нисам знала где бих и шта бих са собом. Филмове сам гледала или у Кинотеци или на Фесту. Сећам се, понекад бих гледала четири филма дневно.

Како данас гледате филмове – у биоскопу или код куће? Каква је понуда уметничког филма на редовном репертоару у Америци?

– Трудим се да кад год могу филм гледам на великом платну. Ако је то неизводљиво, гледам га, наравно, код куће. У Америци су филмови ван америчког тржишта тешко доступни и имају лимитирано приказивање у посебним арт биоскопима. То се односи само на најбоље светске филмове, као што су кански победници или амерички кандидати за Оскар. Остали имају мале шансе да се игде виде. На срећу, ситуација у Њујорку је боља. Поред арт хаус биоскопа, разне установе културе попут Линколновог центра и БАМ-а (Brooklyn Academy of Music) или савремени музеји као МОМА организују пројекције најновије уметничке филмске продукције. Значајни редитељи чести су гости великог броја филмских смотри и све су то шансе да гледате добре филмове из целог света. Али морате да знате кад и где. Ако не уложите тај мали напор, све ће вас мимоићи. С друге стране, амерички филм с редовног репертоара бомбардује вас из сваког биоскопа. Ја ретко гледам те филмове.

Шта, према вашем мишљењу, чини добар филм и које место заузима глума у целини једног остварења?

– Тешко је објаснити шта чини добар филм. Допада ми се она изрека: „За лош филм је потребно све исто као и за добар... само што он на крају испадне лош”. Ја волим да ме филм дубински покрене, да ме узбуди, да ме понесе, да има емоцију... па макар имао и грешке. Глума, тј. глумац, јесте најважнији елемент у том процесу. Данас је скоро сваки филм визуелно и технички савршен, дах вам застаје од фотографије, а опет то је недовољно и не држи моју пажњу. Моје срце је у причи, у хуманом контакту, у откривању страсног и дивног живота у исто време, као код Бергмана, Фасбиндера, као поезија код Вендерса, интензивна емоција код Вонг Кар-Ваија, безобразлук и фриволност Алмодовара, филозофија која заводи код Сорентина. Увек је најбољи филм онај последњи који сам волела.

У филмовима које сте изабрали видећемо изузетне креације Катрин Денев, Ванесе Редгрејв, Мерил Стрип... На основу личног искуства пред камерама, шта мислите да је пресудно да би се изградио аутентичан, живи лик?

– Мислим да је за велику креацију, под претпоставком да имате веома добар сценарио, потребно „само” неколико ствари да се споји: потпуна невидљивост глумачке игре, технике, апсолутно поистовећивање с карактером, као и харизма глумца.

У кратком размаку снимили сте Шавове Мирослава Терзића и филм Син Инес Тановић. Каква су вам искуства донеле те две улоге, две мајке у различитим животним ситуацијама?

– То су две потпуно различите приче, различите жене. И моји глумачки процеси били су различити. Шавови су истинита прича о једној храброј, усамљеној жени која је посветила свој живот откривању истине. Градила сам лик Ане по узору на госпођу Дринку, инспирисана њеним животом. Рад на тој улози, као и дружење с Дринком, суочили су ме с питањима хуманости, личне одговорности и снаге појединца да промени околности свог живота. Филм Син снимала сам годину дана касније. Ту је лик мајке урбана жена из Сарајева која се бори да изведе усвојеног сина на прави пут и да сачува своју породицу. Динамика односа свакодневице и љубави између усвојеног и биолошког сина, као и питања родитељске слабости, веома су битне компоненте ове приче. Био ми је изазов да поново играм на босанском, то јест сарајевском дијалекту.

– Сваки пут кад се изместимо из сопственог живота и проживимо макар накратко нечији туђи, за нас се отворе нова врата, промене утичу на наше разумевање света, на нашу емпатију. Бескрајно сам захвална за оба искуства.

Зорица Димитријевић