МАРЛЕН ДИТРИХ

ФИЛМСКИ ЦИКЛУС

Великани светског филма: Марлен Дитрих

Музеј кинотеке, Косовска 11 / Од 23. до 26. јуна 2021.

Циклус Великани светског филма посвећен је Марлен Дитрих (1901-1992), славној немачкој, али и холивудској глумици, која се прославила улогом кабаретске певачице Лоле у првом немачком звучном филму „Плави анђео“ (1930) Јозефа фон Штернберга. Поред тог филма, од 23. до 26. јуна биће приказани и „Сведок оптужбе“ (1957) Билија Вајлдера, „Зрно зла“ (1958) Орсона Велса, „Суђење у Нирнбергу“ (1961) Стенлија Крејмера…

Дух који је продавао гламур

Иако је само једном била номинована за Оскар, Марлен Дитрих једна је од десет највећих глумица у историји филмске уметности! Тако гласи саопштење Америчког филмског института из 1999. године у коме се каже да девето место припада тој глумици рођеној као Мари Магдаленa Дитрих, коју су звали Лена, па је направила комбинацију имена и надимка. Рођењем Немица, одрасла је у благостању и строгом пруском васпитању, а студије виолине напустила је због повреде зглоба. Ипак, могла је да свира тај инструмент као једина жена у бископском оркестру који је пратио приказивање немих филмова. То је кратко трајало, док није направила пробој с ногама у првом плану. Тако је постала звезда водвиља, а затим глумица без иједне озбиљније улоге.

Оспоравали су јој таленат, а када је 1930. године снимила први немачки звучни филм Плави анђео, пут је водио само у једном правцу – Холивуд. За кратко време постала је најплаћенија звезда у Америци. Министар пропаганде у нацистичкој Немачкој од 1933. до 1945. др Паул Јозеф Гебелс понудио је Марлени да се врати у Немачку као краљица немачког филма, да за огроман новац сама бира филмове које ће снимати и сараднике с којима ће радити (осим с Јеврејима, наравно). Марлен је то одбила и тако постала издајник своје земље, иако је свим срцем волела немачку културу и Вајмарску републику. По доласку Адолфа Хитлера на власт била је принуђена да се одрекне немачког држављанства и постане грађанка Америке. У души је остала Немица, захвална америчким властима што су је прихватиле кад јој је било најтеже.

Током Другог светског рата бодрила је и забављала савезничке војнике, па ју је после рата Влада САД одликовала највишим цивилним признањем – Медаљом слободе, а Легију части уручио јој је председник Француске, генерал Шарл де Гол. Када је 1989. године срушен Берлински зид који је делио тај град тридесет година, Марлен је изговорила само две реченице:

„Исплакала сам све сузе за Немачку. Осушиле су се и умила сам се.”

Ова неприступачна богиња и чулна жена, саучесница свих изопачености, како ће је описати француски књижевник Ален Боске, снимила је 16 немих и 32 звучна играна филма. Глумац и редитељ Максимилијан Шел аутор је документарног филма о Марлени Дитрих, али она у њему није желела да се појави. Само је говорила. Те 1984. имала је 83 године и није желела да  публика види оно што је остало од једне од најпривлачнијих и најфаталнијих жена света. Због тога је остала без Оскара за животно дело, јер је услов био да се појави на свечаности и прими га! То себи није могла да дозволи! Имала је увек исти аргумент: „Неко продаје крофне, а ја сам изабрала да продајем гламур!”

Последњих година живела је у Паризу у Авенији Монтењ 12.  Становала је у најексклузивнијој париској авенији, смештеној између Јелисејских поља и Сене. Њен трособни апартман (плаћала га је општина у којој је живела) налазио се на трећем спрату у лиснатој, дрвећем оивиченој авенији, близу Ајфелове куле и помодне улице Фобур Сент Оноре. И тачно преко пута апартмана у коме је, много година раније, живела са Жаном Габеном, за кога је говорила да је био њена последња прилика да буде права жена. Због сломљеног кука била је у инвалидским колицима и годинама није излазила из куће.

Умрла је 6. маја 1992. у 15.20, окружена телефоном, вискијем, књигама и пилулама за спавање. Служба је одржана у Цркви Мадлен у Паризу, а ковчег с њеним телом био је покривен француском заставом. У цркви је било три и по хиљаде људи и још неколико хиљада испред. Ковчег је потом био прекривен и америчком заставом, па враћен у Берлин. Ту је, по њеној жељи, покривен немачком заставом и положен на гробљу Шенеберг, недалеко од куће у којој је одрасла, а поред мајке Вилхелмине, вероватно једине особе коју је безрезервно волела. На њеном надгробном споменику написане су речи немачког песника Теодора Корнера: „Стојим на путоказима свог живота”.

Дитрихова је 1997. добила свој трг у Берлину, с посветом: „Берлинска светска звезда филма и шансона. Залог за слободу и демократију, за Берлин и Немачку”. Осам година након њене смрти, 2000, збирка њених филмских костима, снимака, писаних докумената, фотографија и других личних предмета постала је део сталне поставке у Берлинском филмском музеју. Сто година од њеног рођења у Немачкој је прослављено уз велику помпу. Музеј хомосексуалаца у Берлину направио је изложбу „Марлен Дитрих и трећи пол”.

Држава Немачка званично јој се извинила због непријатељства, а град Берлин јој је 16. маја 2002. постхумно доделио статус почасне грађанке.

Близу две хиљаде књига из њеног стана завршило је у Америчкој библиотеци у Паризу, а поједини примерци, попут личног примерка Хитлерове Моје борбе и првих издања Сесила Бетона, продати су колекционарима. Многе књиге које су поклоњене Америчкој библиотеци само су означене етикетама те установе и једноставно стављене на коришћење. Од 2006. године свим студентима био је на располагању Марленин лични примерак Сабраних Шекспирових дела.

Добра кћи, лоша мајка

Марлен Дитрих рођена је 1901. године, у Леберштрасеу 65, у лепом градићу Шенебергу, који је двадесет година касније постао део општинског подручја Берлина. Њен отац Луис Ерих Ото Дитрих, краљевски пруски полицајац, умро је кад је била мала, а мајка се потом удала за аристократу Едуарда фон Лоска. Марлен је одгајана у складу с немачком традицијом дужности, послушности и дисциплине. За то је заслужна њена мајка Вилхелмина, која је потицала из богате породице јувелира, а о којој је Марлен Дитрих у својој аутобиографији (Узмите уцијело живот мој, Центар за информације и публицитет, Загреб, 1980) записала:

„Дубоко сам поштовала своју мајку, од своје најраније младости па све до данас. Била је примјер племићке обитељи из које је потјецала; њезино срце, њезин ум, били су отмјени. Било је лако задржати према њој поштовање, придржавати се строгог дневног реда и још строжих правила мога ратног дјетињства.”

Године 1907. Марлен је почела да похађа посебну школу за девојке, а потом и да учи виолину. Имала је шеснаест година када је одржала музички концерт за војнике у Берлину, при крају Првог светског рата. Будући да је била музички надарена, научила је добро да свира виолину, па је у Вајмару уписала конзерваторијум који није завршила јер је повредила руку. Тако се 1920. године вратила у Берлин, где није примљена на студије глуме, али јој је било дозвољено да похађа драмску школу при немачком позоришту које је водио најпознатији немачки редитељ и театарски маг тога времена Макс Рајнхард:

„Професора никада нисмо видели, али смо осећали велико страхопоштовање према њему. Он сам није подучавао, само је бирао учитеље. Радили смо марљиво и глумили улоге које су нам давали. Чула сам да је Макс Рајнхард – пошто сам већ постала славна – тврдио да ме је он открио. То, нажалост, није истина. Макс Рајнхард никада ме није ни погледао. И био је у праву. Имао је много важнијег посла него да открива младе глумице.”

Јер њу до тада нико није примећивао као таленат од којег се нешто очекује. Учила је основе глуме, плеса и певања. И темељно овладала француским и енглеским језиком, које је почела да учи у детињству. На позоришну сцену први пут је стала 7. децембра 1922. у комаду Пандорина кутија, као статисткиња. Филм The Little Napoleon снимила је 1923, а исте године и Tragedy of Love, који јој је донео познанство с Рудолфом Зибером, асистентом режије, с којим се венчала 17. маја 1923. у Меморијалној цркви цара Вилхелма. (Занимљиво је да је та црква саграђена крајем 19. века, а срушена у савезничком ваздушном нападу 1943. када је уништен торањ. Под притиском грађана, донета је одлука да се црква не обнавља већ да њени конзервирани остаци остану као знак упозорења.) Следеће, 1924. године, 13. децембра, Марлен је родила ћерку Марију Риву. Супружници су били заједно до средине тридесетих година, када су се растали, али се никада нису развели и формално су остали у браку све до Зиберове смрти 1976. године.

Глумица је у својим биографијама писала да је Марија била сва њихова срећа, да кућа без детета није кућа, да није дом, да не може схватити жене које рађају децу а да их нису желеле. Сви њени невиђени изливи љубави спрам ћерке односили су се на период када је она била беба, па тако Марија и не памти ту нежност, а целог живота, судећи по њеним књигама, углавном није веровала у Марленине емотивне записе. Прво што памти јесу лажи које је мајка просипала у сваком тренутку. Лагала је колико година има Марија Рива јер би тако смањивала и своје године, и девојчица је добар део детињства провела у збрци око тога колико година заправо има:

„Када смо отишле у Холивуд, никада нисам знала колико имам година. То је зато што ми је мајка стално мењала старост, те никада нисам имала прилике да прославим рођендан. За њене пријатеље и обожаваоце била сам беба, за друге девојчица од девет, или можда осам година. Знала сам само да имам најлепшу мајку на свету, а да сам ја ружна.”

Марија Рива је имала веома компликовано детињство у коме су се смењивали мајчини љубавници и љубавнице, трпела је њене испаде и неразумевање, па ипак, и сама је пожелела да буде глумица, родила је четворо деце, бринула о мајци када више нико није хтео да је види. Колико је све то било тешко сведочила је у разним приликама, нарочито у мемоарима Марлен Дитрих из 1993. године. Било јој је тешко да објасни свој однос са тешком мајком и често је покушавала да прекине виђање с њом:

„Мислила сам да ће ми бити лако ако избацим мајку из живота. Али само пробајте када је позната као моја. Неки духови никада се не могу упокојити. Зарад сопственог душевног здравља престала сам да се виђам с њом и нисам се јављала на телефон. Седмице су се претварале у месеце. Али она је свугде. Њен глас тихо пева у лифту у робној кући или на аеродрому; њена слика у продавницама честитака, на телевизијским екранима, у рамовима за фотографије. Људи стално питају: ’Како је ваша дивна мајка?’

Та обузетост славом тешко пада онима што је носе од рођења. Ми плаћамо цену. Знамо да то дивљење нема везе с јуначким подухватима, храброшћу или одважношћу, и знамо да несрећа задеси оне који имају место у првом реду. То нешто што се дубоко поштује, обожава безмало толико да се проглашава светим, тако је нејасно, тако крхко… Никада нисам знала како је имати мајку коју нико не познаје или која никога много не занима.”

Плави анђео

Прича о Марлен Дитрих глумици почиње оног тренутка када ју је редитељ Јозеф фон Штернберг видео у представи Две кравате. (Марија Рива писала је да он није био никакав фон, већ да је то додао да би личио на племића. Истина је да је рођен као Јонас Штернберг, у јеврејској породици у Бечу.) Марлен је глумила младу америчку даму која је у целом комаду изговорила само једну реченицу: „Смем ли вас замолити да вечерате са мном?” Сутрадан је позвао Марлен у филмски студио УФА и обавио пробно снимање – с њом и с тада познатом глумицом Луси Манхајм. Када је директорима УФА показао снимке, сви су једногласно изабрали Луси Мајнхајм. А Штернберг је изговорио реченицу која ће се цитирати, наравно, тек када Марлен Дитрих постане славна: „Сад знам да сам у праву. У овој улози наступиће Марлен Дитрих!”

Касније се присећао да му је Марлен упала у очи иако је играла веома малу улогу: „Мада није била највиткија, савршено се кретала. Имала је лице какво сам тражио: провокативно, чежњиво, очарано, неодољиво и очаравајуће.”

Сутрадан је њен муж отишао код директора с којима је потписао уговор за обе верзије филма, немачку и енглеску, и Марлен је добила 5.000 долара. Од тога је одмах купила своју прву бунду од нерца. Од тада па све док није пала у кревет, бунде ће бити неизоставни део њене увек атрактивне гардеробе. Ни сама није знала колико је новца потрошила купујући најскупље и најатрактивније крзнене огртаче. Мада је најскупоценије добијала. Тврдила је да их је имала 120!

Плави анђео (Der blaue Engel, 1930)

Сценарио Плавог анђела базиран је на најпознатијем роману Хајнриха Мана, старијег брата нобеловца Томаса Мана, Професор Унрат или крај једног тиранина. То је прича о друштвеном суноврату остарелог професора гимназије Имануела Рата, који се заљубљује у Лолу-Лолу, певачицу у ноћном клубу. Њих двоје започињу везу, али када јавност за то сазна, професор добија отказ. Пар се венчава, али у недостатку посла Рат пада на ниске гране и мора да наступа у ноћном клубу као кловн. Певачица га на крају оставља, а он умире за катедром у гимназији у којој је предавао. У Плавом анђелу Фон Штернберг је створио снажну метафору немачког друштва и представио стање духа као последицу Првог светског рата. Унутар те метафоре, лик Лоле-Лоле, коју глуми Дитрихова, симболизује грубу и безосећајну декаденцију која је претила да зароби и уништи оно мало доброг и неисквареног што је остало у немачкој култури.

Емил Џенингс, партнер Дитрихове који је глумио професора Рата, у тадашње време велика звезда, није крио да му се Марлен не допада. Она је у једном интервјуу казала: „Знате, стално ме питају за моје колеге с којима сам у то време радила, али ја сам тада била нико и ништа. Мала статисткиња која је у разним позориштима, возећи се аутобусом од једног до другог, говорила једну реченицу, у разним представама исте вечери. И нико није веровао у мене када ми је Штернберг дао улогу у Плавом анђелу.”

Много је пута Дитрихова морала да одговара на новинарска питања о том филму, добила је и надимак Плави анђео, мада је то било име лучке крчме у Хамбургу, а не њеног лика, али целог живота понављала је једно – да све заслуге за тај филм припадају Јозефу фон Штернбергу:

„Понекад сам мислила да је филм који снимам заиста вулгаран. И данас ми се тако чини. Сваки су призор снимале четири камере истовремено, а ја сам знала да су понајвише уперене у моја бедра. Нерадо то кажем, али тако је било. Кад год су ме снимали, заповедали су ми да високо подигнем једну ногу, леву или десну, свеједно… Али Јозефа фон Штернберга није могао да збуни никакав приговор. Знао је одговор на све. Свако ко га је упознао био је њиме одушевљен, а ја сам му била одана. Ту оданост и поштовање које ми је уливао његов ауторитет сазидан од знања и умећа задржала сам читав живот.”

Плави анђео био је први звучни филм у немачкој кинематографији који је поставио нова мерила у филмској индустрији. Први пут се на великом екрану могао чути џез оркестар, тада веома популарни „Вајнтраубс синкопејторс”. А пре свега, тај филм је на светску филмску сцену избацио глумицу која је у том тренутку имала 29 година, шестогодишњу ћерку и мужа, али и редитеља који ће је пратити следећих година и одиграти најзначајнију улогу у њеном животу. Од тада тај филм пратила је фама коју су правили углавном његови актери. Било је тешко доказивати истину, ако су већ кружили легенда и митови у које је публика више веровала него у истину, па и онда када је Дитрихова у својим мемоарима писала:

„Има безброј прича о Плавом анђелу, као што је, на пример, ова: да сам тобоже извадила кутњаке да би ми образи били упали. Глумице и обожаваоци звезда увлаче снагом мишића своје образе да би опонашали то тајанствено лице што га гледају на филмском платну. Наравно, те приче нису истините. У Плавом анђелу Фон Штернберг се користио рефлектором да би моје лице учинио пунијим. У тој улози није било никаквих упалих образа. Због тога рефлектор није стајао близу и ниско. Тајанствено светло с упалим образима настаје само зато што светлост обасјава лице одозго. То звучи једноставно, зар не? Али када су студенти и други филмски стручњаци долазили да мере висину и удаљеност, Фон Штернберг би ногом одгурнуо у страну сталак за рефлектор и рекао: ’Склоните своје мерне инструменте, ја је могу осветлити и на неки други начин.’ Забављао се тиме. Био је то знак генија који није био мерљив ни палцима ни сантиметрима.”

Ера Јозефа фон Штернберга

Почело је с Плавим анђелом, који је имао добру немачку и нешто слабију енглеску верзију, да би у Холивуду исте, 1930. године снимила други филм са истим редитељем – Мароко. Следе Обешчашћена (1931), Шангај експрес и Плава Венера (оба из 1932), Гримизна царица (1934) и Ђаво је жена (1935). Укупно седам филмова снимио је Јозеф фон Штернберг с Марленом Дитрих као звездом коју је направио. У Мароку она поново глуми кабаретску певачицу, која се зове Ејми Џоли и заплиће се у љубавни троугао с припадником Легије странаца (Гари Купер) и богатим плејбојем (Адолф Менжу). За тај филм Дитрихова је добила своју једину номинацију за Оскар. Занимљива је прича о Мароку.

Био је то њен први филм који је радила за „Парамаунт” и први сусрет с оним што до тада није знала да постоји – previews. У преводу, биле су то покусне пројекције за групе гледалаца, који пре тога нису били обавештени шта ће гледати. То се обично догађало у месту званом Помона, у биоскопу изнад којег је писало Major-Studio- Previews. Испред биоскопа гледаоци су добијали карте на које су после представе исписивали своје утиске и то се прослеђивало студију. Јасно, тако случајно изабрани гледаоци по правилу су се уживљавали у улогу критичара и трудили се да нађу што више грешака у филму. Филмски ауторитети који су потом читали њихове записе, то су веома озбиљно проучавали и често, у складу с примедбама, предлагали редитељу одређене промене.

Таква процедура догодила се када је завршен филм Мароко, на чијој је половини пројекције дворана била полупразна. На крају, остали су готово само протагонисти филма. Марлен је отишла кући уверена да је то крај њене холивудске каријере. Наравно, није спавала, спремна да се ујутро врати у Немачку:

„Онда ме је у 9.30 назвао Фон Штернберг. Позвао ме је у свој уред и понудио ми да седнем за његов сто. Помислила сам, сада летим напоље! Добацио ми је новине и рекао: ’Читај!’ Био је то мали чланак с потписом Џими Стар. То ми име није ништа казивало, али је испод наслова филма писало: … ако та жена не окрене на главу филмску индустрију, не знам више шта да кажем. Била сам нема од изненађења...”

Тек касније Марлен је сазнала шта је био прави разлог због којег је публика напуштала дворану оне ноћи у Помони. Гари Купер био је глумац од кога се очекивао вестерн, па је публика била разочарана што у првом кадру није приказан на коњу! А уз то, многи гледаоци журили су кући због хладноће како би у врту упалили пећи да загреју стабла наранџи да не би пропала!

И још један детаљ из тог филма. Аутомобил марке „ролс-ројс” који се у њему појављује био је заправо власништво Марлене Дитрих. Поклонио јој га је Фон Штернберг када је дошла у Америку, заједно с возачем, јер то припада диви, а дива није смела да вози.

Јозеф фон Штернберг и Марлен Дитрих на снимању филма Гримизна царица (The Scarlet Empress, 1934)

Њих двоје наставили су да раде заједничке филмове, али успех прва два више никада нису поновили. Последњи који су снимили био је Ђаво је жена, према познатом шпанском роману Жена и њен пајац (аутор Пјер Луис), надахнутом Казановиним Мемоарима и Бизеовом Кармен. Многи су покушавали да пласирају тај филм као аутобиографско дело, чак су неки критичари у Америци писали да је Фон Штернберг у њему приказао свој и Марленин живот. То није било тачно, али истина је да је Марлен до краја живота говорила како је то њен најлепши филм. Иначе, тај редитељ је, ако је судити по глумичиним записима, заувек остао њен највећи филмски ауторитет кога је беспоговорно слушала и од кога је све научила. Он је чак смишљао и њене костиме:

„Многи тврде да су скицирали моје костиме за Плави анђео и следеће филмове. Истина је да је Фон Штернберг скицирао све моје костиме. Тревис Бентон, костимограф ’Парамаунта’, поштовао га је због његовог знања и његових подстицаја. Они су заједно створили моју филмску слику. Долазила сам на пробе, то је трајало сатима, а ја сам се понашала као неко размажено дете. Тако су из њиховог заједничког рада настајали један филм за другим. Круна свега били су костими за филм Ђаво је жена. Радили смо за време сваке паузе, током поподневног одмора, а често и дубоко у ноћ… Тај филм живи у сећању многих стручњака као да је снимљен у боји. Наравно да то није било тако, али слике што их је створио Фон Штернберг биле су толико пуне међутонова, светла и сенки да нам се данас чини као да је све уроњено у боју.”

Марија Рива, Марленина ћерка, оставила је о Фон Штернбергу запис друкчији од идеалне слике коју је њена мајка ширила о њему:

„Једном сам га чула како јој каже: ’Могу да те одврнем и заврнем као славину.’ Њихов први заједнички филм одредио је тон њиховог професионалног односа: паметни, благи, префињени, старији господин којим господари и кога понижава груба кабаретска играчица. Он ће се изнова и изнова враћати на ту тему. Лола-Лола је морала да буде кадра да подстакне опседнутост код интелигентног мушкарца и управо је ту особину он тражио. Мајка ју је имала природно. Није могла да се фолира…

Грозни мали чипкар коначно је изашао из њеног професионалног живота, али присиљена сам да будем сведок још једној ружној сцени за крај. Иако више неће радити с њим, он још није научио како да не буде у њеном кревету. Али неће то да трпи када му се она размеће својим љубавним везама испред носа… Готово преко ноћи је нестао из нашег живота, а у Кући огледала појавио се нови мушкарац…”

Списак Марлениних љубавника и љубавница је дуг и веома компликован. У својим аутобиографијама Марлен је остављала само оне трагове којима је попуњавала жељену слику о себи. А онда би се огласила њена кћерка својим сведочењем у којем би говорила о њеним везама с бројним мушкарцима, али и женама. Од свих које је упознала поред своје мајке највише је волела славног писца Ериха Марију Ремарка. Звала га је Бони, а у књизи Огледалце, огледалце говорила је: „Од свих њених љубавника најбољи је Бони. Нико не може да се упореди с њим. Крајње је изузетан. Опасно сам желела да ми Бони буде отац. Молила сам се да мајка овог пута не игра своје игрице. Био је довољно бистар да види како она заиста не може никоме да се да.”

Ремарк и Хемингвеј

У септембру 1930. писац Ерих Марија Ремарк у бару Хотела „Еден” у Берлину први пут је срео Марлен Дитрих. Био је задивљен када ју је после наступа нашао за баром с Рилкеовом збирком. Дитрихова му је са осмехом пружила књигу и замолила га да нађе било коју песму, а када је он изабрао једну, она му ју је напамет изрецитовала својим заводнички ниским гласом. Ремарк је био очаран. Попио је много калвадоса, а ујутру ње више није било у хотелу. Током следећих седам година није могао да заборави тај кратак сусрет.

Други пут с глумицом се срео 1937. на филмском фестивалу у Венецији, у сали за ручавање Хотела де Бен. Марлен Дитрих седела је за столом с мужем Рудијем Зибером и филмским режисером Јозефом фон Штернбергом када им је пришао елегантни мушкарац с чулним уснама: „Хер Фон Штернберг? Мадам? Дозволите да се представим: Ерих Марија Ремарк.” – „Ви сте сувише млади за аутора сјајних књига нашег времена”, казала је Марлена пажљиво посматрајући незнанца. „Ја бих их написао само зато да бих слушао како ви то изговарате”, лако је одговорио и поклонио се. Тако је почело. Он ће је називати „орхидејом од челика”, као и „малом тужном пантерицом”, затим својом „златном пумом”, али се готово уверио да ту грабљивицу мушкараца не може да задржи само за себе, ма колико се трудио...

Ремарк тих година пише њој посвећену Тријумфалну капију, проводећи лето с њеном породицом у Антибу, на Азурној обали Француске. Породица се састојала од Марлениног законитог мужа Рудолфа Зибера, њихове тринаестогодишње кћери Марије Риве, Јозефа фон Штернберга и гувернанте, руске емигранткиње племићког порекла Тамаре Матул, за коју се говорило да је била најпре Зиберова, а потом Марленина љубавница.

На крају летње сезоне породица се вратила у Париз, а затим у Холивуд, а Ремарк је остао у Француској да би завршио књигу и живео у ишчекивању писма од Марлене. „Мала моја, мила мајмунице, како је тај живот жалостан”, јадиковао је. „Ти си на другом крају Земље, само с времена на време радиш, зар не можеш да пошаљеш телеграм? Зар не можеш да напишеш писмо, зар је то тако тешко?” А она је чекала да добије америчко држављанство и успут имала романсу с Орсоном Велсом.

Ремарк одлази у Холивуд и предлаже јој да се уда за њега, а као одговор чује да је она абортирала, оставши трудна с глумцем Џејмсом Стјуартом, с којим је снимала филм Дестри поново јаше, где је још једном била барска певачица.

Ремарк је патио и коначно одлучио да постави Дитрихову пред избор: или ће се удати за њега или ће се он оженити глумицом Полет Годар, бившом женом Чарлија Чаплина, лепом и богатом! Но, у то време, Марлен Дитрих још је имала авантуру са Жаном Габеном.

Резултат је била његова женидба с Полет Годар.

После смрти Марлене Дитрих, њена ћерка Марија припремила је за штампу Ремаркова писма њеној мајци, обелоданивши да су на њима видни трагови суза:

„Ти си све у једноме – и пустоловина и невеста. Ти си за мене, а ја сам за тебе. Не може бити другачије. Ти си одјек који дише, и ја сам то. Огледало које хвата твој сјај, сажима га и поново одашиље теби”, писао је славни писац Ерих Марија Ремарк жени коју је обожавао, филмској глумици и сународници Марлени Дитрих, у једном од три стотине писама колико јој је послао током трогодишње везе.

За љубав коју је доживела с другим великаном писане речи Ернестом Хемингвејем Дитрихова је говорила да је то једна од оних које се једва могу наћи на овом свету, да је била безгранична и преко гроба, мада зна да тамо нема ничег. И да је била платонска, што јој нико није веровао! Говорила је да је он био њена Гибралтарска стена, да је њихова љубав трајала много, много година:

„Дописивали смо се док је био на Куби, телефонски смо разговарали сатима, слао ми је своје рукописе. Био је сидро, био је мудрац, уверљив, најбољи од свих саветника, поглавар моје властите религије. Учио ме је да пишем. Тада сам писала чланке за Ledies Home Journal. Учила сам од њега да изостављам све непотребне придеве…”

Хемингвеј и Дитрихова никада нису живели заједно, он је имао жене с којима се венчавао и разводио. С последњом, Мери Велш, глумица је разговарала убеђујући је да је Хемингвеј смртно заљубљен у њу, што је и био. Али без обзира на брак с Мери, Марлен и Папа, како су га сви звали, били су у сталном телефонском контакту и једно другом писали писма. После његовог самоубиства, данима се није трезнила. Говорила је да је његова способност да буде срећан била у апсолутној супротности с његовом очитом потиштеношћу и трагичним разрешењем. За живота се заклињала да њена преписка с Хемингвејем неће доспети у јавност јер не жели да ико зарађује на њиховој љубави, али неко је ипак зарађивао продајући писма у која је стало тридесет година њхове „несинхронизоване љубави”, како је то Папа објаснио.

Оставио јој је и фотографију једног градића у Америци, у Ајдаху, који носи име Марлен Дитрих. Он је свечано отворио тај градић, начинио фотографију, донео Марлени, направио путоказ и написао: „Да би заиста знала шта је слава”.

Жан Габен – једна љубав и један филм

После окупације Француске, попут многих уметника који су били противници немачког завођења филмске индустрије те земље у ред, Жан Габен напушта Француску и одлази најпре у Њујорк, а потом у Холивуд. Ни тамо му није било добро јер није знао језик, јер га је мучила носталгија, јер се осећао кривим што су његови земљаци гинули на фронту, а он морао да живи живот који никада није прихватио. Ипак, више је волео да буде у Њујорку него у Холивуду, можда и зато што је ту срео лепу Марлену Дитрих, коју је пре тога већ неколико пута видео у Паризу. Она је одлично говорила француски, познавала је француску литературу и умела сјајно да спрема француска јела. Она, која има то застрашујуће нешто, за њега је казала да има харизму кромпира. А то је значило да је био груб, сиров, затворен, на моменте дрзак. Њихова је љубав била неочекивана, невероватна, иако су обоје формално били у браку. Много година касније, после његове смрти, у једној од својих биографија глумица је записала:

„Потпуно изгубљен, Габен се прилепио за мене као сироче за мајку која га је усвојила. Уживала сам негујући га дању и ноћу. Његов мужевни, груби имиџ био је само фасада. Он је најосећајнији мушкарац којег сам икада упознала. Био је идеал за којим чезну многе жене. У њему није било ничег лажног, али је истовремено био крајње посесиван и љубоморан.”

Марлен, три године старија од Жана, имала је тада четрдесет година и потпуно му се посветила. Њу су увек привлачили мушкарци с проблемима. На сцени и филму била је фатална и немилосрдна лепотица, док је у животу највише волела улогу медицинске сестре и брижне домаћице која воли рибање подова, стајање над штедњаком и пеглање мушких кошуља. А онда гламур и само гламур!

Знала је, као ниједна друга жена, како треба да се понаша према мушкарцима да би били само њени. Жан је хтео да се ожени Марленом, но жена попут ње није могла да припада само једном мушкарцу. А није јој био потребан нови брак, већ само Габен.

Средином априла 1943. године, као Жан Монкорж, што је било његово име, с чином помоћника капетана, у Норфолку се укрцао на „Елорн”, брод који је био у пратњи танкера што је за савезнике превозио нафту до Алжира. У Алжиру га је војска ангажовала да буде инструктор у школи француске ратне морнарице. За то време Марлена Дитрих пријавила се у америчку војску, у помоћне јединице, те се на путу за италијански фронт с њим састала у Алжиру. Када је завршен рат, Габен је дошао у Њујорк и Марлени понудио брак. Она је одбила јер није желела да иде из Америке, а он није желео да остане у њој. Вратио се у Француску, у нови живот који му се није допадао, у Париз који више није препознавао. Када је видео рушевине своје куће коју су Немци као одмазду за његово учествовање у рату спалили до темеља, готово преко ноћи потпуно је оседео.

Она је 1946. године ипак дошла у Француску и њих двоје снимили су свој први (и једини) заједнички филм Martin Roumagnac. Тим поводом, Марлен је записала:

„Филм није био добар, иако нам се прича, док смо је читали, допала. Како сам играла типичну малограђанску лепотицу, наковрџане косе, у хаљини провинцијског кроја, да би се нагласио карактер лика, Габен ми је помагао при изговору. Наиме, изговор није смео да буде правилан. Учио ме је како да сажимам слогове, а када сам снимала сцене без њега, он је седео поред камере. Његово стрпљење било је вредно дивљења. Наш редитељ Жорж Лакомб био је оптерећен лаком говорном маном, па сам једва разумела шта говори. Зато је Габен преузео његову улогу, барем што се мене тиче.”

Власница трговине храном за птице и животиње, у малом граду веома пожељна жена којој су све друге завиделе – обећавало је да би то могла бити баш добра улога. Међутим, није била, а сама Марлен то је најбоље објаснила: „Једноставно, нису ми поверовали, и то мора да је била моја грешка, или грешка моје легенде.” Славни француски песник Жак Превер, који је за Марлен написао песму „Увело лишће” (Les feuiles mortes), написао је веома лошу критику тог филма, што је она тумачила чињеницом да она ту песму није певала у једном филму, како је он очекивао, па је зато био љут на њу. Тачније, Марсел Карне као редитељ и Жак Превер као сценариста, понудили су Габену и Дитриховој две главне улоге у филму Врата ноћи (Les portes de la nuit), али је Жан одустао након што је Марлен одбила да игра жену која је у браку с припадником Гестапоа. (Тај филм снимљен је 1946, исте године када и Martin Roumagnac, и у њему је уместо Габена играо Ив Монтан.) Марлен је тешко поднела неуспех филма, иако га је публика одлично примила. Жан Габен само је мирно рекао: „Причекајмо.”

Њихова љубав завршила се са снимањем филма, али су наставили да се дописују још неколико година. „Ти си била, јеси и заувек ћеш бити моја једина права љубав”, записао је Габен на крају свог последњег писма упућеног Марлени.

Она је покушавала да наговори Жана да се врати у Холивуд, али то није долазило у обзир. Габен се, кажу, тешио у загрљају Мартин Карол, да би се поновно оженио Кристин Фурније, манекенком из Ланвина, која му је родила троје деце. Марлен је само признала: „Држала сам се за њега, али и за своју последњу прилику да будем права жена.”

Годинама касније преселила се на Авенију Монтењ 12, тик испред апартмана у којем је живела с Габеном, а на зиду је до смрти држала његову урамљену фотографију.

Отров за бисокоп

После прекида сарадње с Јозефом фон Штернбергом, Марлен је снимила много просечних филмова, како је сама признала. Алахов врт (Garden of Allah) био је више помињан по продуценту Дејвиду О. Селзнику него по редитељу Ричарду Болеславском, више је проблема направила перика Шарла Боајеа која је пала на Дитрихову усред љубавне сцене на песку под врелим сунцем, па су морали да се пресале у студио, а највише су остале упамћене пастелне боје које су се први пут тако мајсторски употребиле у филму у боји. Шест година после Марока, 1936. поново је снимила филм с Гаријем Купером, Чежња (Desire), у режији Франка Борзагеа, а по сценарију Ернста Лубича. Био је то велики финансијски успех. Већ је било договорено да ради још један филм за „Парамаунт”, а склопила је и уговор с „Колумбијом” за филм о Жорж Санд у режији Френка Капре. Међутим, у том тренутку извесни Бранд, власник ланца позоришних и биоскопских дворана, објавио је упозорење у свим америчким новинама: „Ови глумци и глумице су отров за благајне.” Следила су имена: Грета Гарбо, Кетрин Хепберн, Џоан Крафорд, Марлен Дитрих… Иза те објаве крила се уцена великих филмских предузећа која су терала власнике кино-дворана да уз сваки филм с неким од побројаних глумаца купе шест просечних, или чак лоших филмова исте филмске куће. Тако је као отров за благајне, Дитрихова остала без улоге Жорж Санд.

После забране, била је права храброст дати улогу икоме са списка, али Дитрихова је наставила да снима. Остала су записана њена запажања о Џону Вејну, с којим је 1939. године снимила филм Дестри поново јаше (Destry Rides Again): „Џон Вејн није био баш особито паметан, али је био вредан наклоности. Уз помоћ мог агента Чарлија Фелдмана склопио је уговор с ’Универзалом’, и ја сам с њим, као с партнером, снимила многе филмове. Мало је, додуше, претерана реч партнер. Он није имао ни најмање појма о глуми; могао је само да изговара своје реченице. Помагала сам му колико сам могла. Признао ми је да није никада читао књиге. Идућих година зарађивао је много новца (када су се упознали, био је непознат, зарађивао је 400 долара недељно и од тога је издржавао жену и два сина, прим. А. М. Р.), што поново доказује да човеку не треба много памети да би постао велика филмска звезда. Када смо касније поново заједно глумили у филму Пљачкаши (The Spoilers), већ је стекао мало више сигурности, али не и много више талента.”

Међу филмовима ове глумице неизоставна су и два која је радила с Билијем Вајлдером, A Foreign Affair из 1948. и Сведок оптужбе (Witnes for the Prosecition) из 1957. године. Били је дошао у Париз да је наговори да игра нацисткињу у филму A Foreign Affair, пошто га је претходно у телефонском разговору одбила. Тада се уверила у његове уметничке и интелектуалне способности, тако да је рад на другом филму за њу био права радост. Играла је двоструку улогу у екранизацији дела Агате Кристи, јунакињу кримића која је требало да се преобрази у непрепознатљиву ружну жену како би обманула судије. Рекло би се да је уживала у тој трансформацији:

„Покушала сам све. Променила сам нос да буде дебљи, молећи притом Орсона Велса да ми помогне, јер су носеви били његова специјалност. Обложила сам ватом тело и ноге, облепила прсте повезима да би изгледали дебљи, на властите нокте лепила сам вештачке, дугачке и тамно лакиране, да бих променила изглед својих руку. Као сви великани, Били Вајлдер препуштао је глумцима да се маскирају. Мој партнер био је Чарлс Лотон, велики глумац без трикова, великодушан, дарежљив и врло интелигентан (Енглез, школован у Лондону на Краљевској академији драмских уметности, који је био члан позоришта „Олд вик” пре него што је дошао у Америку, прим. А. М. Р.). Он ме је подучавао да у филму, кад је требало, уверљиво говорим кокни, лондонски жаргон, и била сам му веома захвална због тога.”

Сведок оптужбе (Witnes for the Prosecition, 1957)

Занимљиво је како су, док су снимали, Лотон, Вајлдер и Дитрихова правили досетке на рачун Оскара, који Мадлен никада неће добити, а Лотон га је освојио 1933. године за филм Приватни живот Хенрија VIII. Били Вајлдер је до краја каријере накупио укупно шест Оскара у неколико категорија. Саставили су попис сигурних улога које готово гарантују ту награду: 1. свештеници, 2. славни библијски ликови, 3. пијанци, слепци, глуви, неми, лудаци, да би закључили: што је патња трагичнија, Оскар је сигурнији. Лотон је то овако илустровао: „Дајте ми улогу слепца. Човек мора само да затвори очи, да се држи за ограду степеница и пипајући силази низ њих. Видећете, похвалама неће бити краја!”

Марлен Дитрих је 1950. снимила не баш успешан трилер с Алфредом Хичкоком, Трема (Stage Fright), али, ето, радила је с тим великим ауторитетом који је био способан да заповеда а да не изиграва диктатора. Није јој био важан филм колико јој је био важан сам Хичкок:

„Он очарава, одушевљава, поучава, овладава и опчињава све око себе а да не макне прстом. У бити је он плах човек. Вечере с њим биле су једини наши контакти с њим изван посла. Између себе и свих нас одржавао је извесну дистанцу. Ако му се исказивало поштовање, био је збуњен, како се то догађа код многих великих људи. Волела сам његов британски смисао за хумор којим нас је обилно даривао, без и најмањег захтева да му се повлађује. Постоји једна немачка узречица: Често опонашан, никад достигнут! То је Хичкок!”

Једна нељубавна прича

Филмски редитељ Питер Богдановић сведочио је о једном лету од Лос Анђелеса до Денвера, где је у авиону седео иза Марлен Дитрих заједно с глумцем Рајаном О’Нилом, протагонистом филма Месец од папира. Дитрихова је ишла у Денвер, где је имала шест заказаних концерата. Након што ју је Питер поздравио, представио јој се и Рајан О’Нил. „Госпођо Дитрих, ја сам Рајан О’Нил. Знате, Љубавна прича.”

„Да”, казала је она. „Нисам гледала филм, превише сам волела књигу.”

Тако је почео разговор који је наставио Питер Богдановић, добар познавалац филмова ове глумице коме су посебно биле драге неке њене улоге. Негде је читао да она својим најбољим глумачким остварењем сматра улогу у филму Орсона Велса Додир зла. На његово питање мисли ли то и даље, одговорила је:

„Да, била сам посебно добра. Мислим да нисам никада тако добро изговорила реченицу као последњу у том филму: Какву то улогу игра што се о људима говори... Није ли то било добро? Не знам зашто сам то тако добро изговорила. А изгледала сам тако добро с оном тамном периком. Припадала је Елизабет Тејлор. Моје улоге уопште није било у сценарију, али ме је позвао Орсон и рекао да хоће да ја глумим неку врсту Циганке, сводиље, у једном пограничном граду. На то сам отишла у ’Парамаунт’, нашла перику и хаљине. Било је врло комично јер сам била као луда за Орсоном. Били смо најбољи пријатељи, али иначе ништа...”

На Питерово питање да ли се љутила на помало отровну биографију Јозефа фон Штернберга у којој је писао да Марлен не би била ништа без њега, да ју је он створио, одговорила је:

„Не, јер то је истина. Ја нисам знала шта радим. Покушавала сам да чиним оно што ми је он говорио. Сећам се Марока, призора с Купером – морала сам да пођем до врата, окренем се и изрекнем неку реченицу, као Чекај ме, и онда одем. Фон Штернберг је рекао: ’Отиђи до врата, окрени се, број до десет, изреци своју реченицу и отиђи.’ Учинила сам то, а он се силно разљутио: ’Ако си толико глупа да не можеш лагано да бројиш, онда број до 25.’ Поновили смо сцену. Мислим да смо је понављали 40 пута све док нисам набројала до отприлике 50. Нисам знала зашто, била сам потпуно збуњена. Али на премијери у Граумановом Chinese Theatre, кад је дошао тренутак и кад сам након кратке паузе изговорила Чекај ме, публика је почела спонтано да аплаудира. Фон Штернберг је знао да је публика то чекала, и оставио ју је да чека.”

Који јој је био најдражи од седам филмова што их је снимила с Фон Штернбергом, било је следеће Богдановићево питање:

The devil is a Woman био је најбољи. Сам га је снимао – зар није био диван? Филм није постигао успех, био је последњи који смо заједно снимили. Волим га.”

Питер и Марлен разговарали су о филмовима које је снимала и о режисерима с којима је радила. Након неког времена, схватила је да је Питер гледао велики број њених филмова, па га је упитала зашто толико зна о њима:

„Зато што их сматрам дивнима, и што сте радили с много великих режисера.”

Оклевајући, Марлена је узвратила: „Не. Радила сам само с двојицом великих режисера, Јозефон фон Штернбергом и Билијем Вајлдером.” На његово питање а шта је са Орсоном Велсом, прихватила је да га спомене уз ову двојицу.

Марлен Дитрих је са Орсоном Велсом пријатељевала, имали су заједничке емисије на радију, снимили су 1944. године музичку комедију Folow The Boys, у којој су понављали своје играрије које су играли у представама за војнике. А 1958. године глумила је у филму Додир зла (Touch of Evil), чији је Велс био редитељ, сценариста и глумац. „Универзал филм” ставио му је на располагање неколико старих неискоришћених декорација, и бедно мало новца. Пријатељи, у које се убрајала и Марлен Дитрих, играли су због њега за минимални хонорар.

Снимали су у Санта Моники, а као припрему рекао јој је само две реченице: „Ти си мексиканска сводница. Побрини се за костим и буди спремна!”

Снимала је с њим само једно вече, али је говорила да јој је то био најбољи рад који је икад обавила:

„Улога је била мала, али је одговарала баш ономе што је он хтео, а мени је то било довољно. Отада нисам више никада радила за њега. Боравила сам увек у разним земљама, у разно време, али смо много разговарали телефоном и увек смо знали где се можемо наћи.”

Када су Орсону Велсу 1970. доделили Оскар за животно дело, Марлен је одбила да учествује у свечаности јер није желела да се појави у том лицемерном чину истих оних који су га прогнали из Холивуда.

Још мало филмова и много концерата

„Једини истински велики глумац с којим сам радила био је Спенсер Трејси”, записала је Марлен Дитрих, која је с њим играла у филму Нирнбершки процес (Judgement at Nuremberg) Стенлија Крејмера из 1961. године. Тај редитељ дошао је у Лас Вегас, где је Марлен наступала. Имала је малу улогу, али јој је било важно да ради с Крејмером као редитељем и Трејсијем као партнером. У то време, здравствено стање Спенсера Трејсија није било добро и сви у екипи повиновали су се његовим способностима за рад. Тако се снимало од 10.00 до 12.00 пре подне и од 14.00 до 15.00 по подне. Марлен је сматрала да он на то има право и није се бунила:

„Дивила сам му се. Био је надарен лудим смислом за хумор – у поређењу с другима. Могао је трептајем ока некога да похвали или повреди. Волела сам га због тог особитог дара, волела сам га и због тога што је знао да заповеда. Био је себичан, био је усмљен, барем се тако чинило. Имати за пријатеља и животног сапутника Кетрин Хепберн, значило је у мојим очима највећу меру заједништва. Ипак, можда је унутрашња осамљеност била и најважнији фактор његовог успеха. Био је самотњак и пре него што је скован тај израз. Треси и ја смо у том филму имали само једну добру заједничку сцену. Није била написана с много талента. Радило се о шољици кафе, и ја сам дрхтала јер је требало да изговорим одлучујућу реченицу. Дрхтала сам јер се све сводило на то то да се задржи расположење а да се не изазове нежељени смех. А он је учинио да је све то било лако и мени и редитељу. Био је диван човек, диван глумац и сигурно човек који је много трпео. Смрт мора да је за њега била спас.”

Спенсер Трејси и Марлен Дитрих у филму Нирнбершки процес (Judgement at Nuremberg, 1961)

Када се каже да је последњу улогу имала у филму Just a Gigolo с Дејвидом Боувијем, то је само делимично тачно. С Дејвидом Боувијем се уопште није видела. Њихове заједничке сцене снимљене су тако што је он снимио све што треба у Немачкој, а она потом у Паризу:

„Моја је несрећа била што нису успели да придобију Боувија да дође у Париз. Ми смо глумили као да је он присутан. Верујем да је само стари професионалац као што сам ја могао испунити тежак задатак да игра без партнера, а да се стиче уверљив утисак да су његови одговори (које је читао редитељ Дејвид Хемингс) заиста његови. Цела ствар била је отежана чињеницом да су сцене Дејвида Боувија са мном, али без мене, већ биле снимљене у Немачкој. Зато смо у Паризу морали брижљиво да пазимо да се моји покрети подударају с његовима, да би се призори снимљени у Паризу могли монтирати скупа с онима који су већ месецима били на филмској траци.”

Певачка каријера користила је Марлени Дитрих у појединим филмовима, забављала је војнике који су одлазили на фронт, досегла је до Лас Вегаса, где је упознала славног певача Нета Кинга Кола. Он јој је први рекао да би требало да спрема концерте које би изводила у театрима и да мора да има првокласни тим музичара с којима ће радити, јер њене песме иначе имају тешке аранжмане. Да није било њега, не би се из ноћних локала преселила у позориште и не би од својих концерата правила уметничке спектакле.

Имала је новог пријатеља који јој је омогућио тај квалитетни скок. Био је то Берт Бакарак, композитор, музичар, продуцент, текстописац и пијаниста. Бољег није могла да нађе. Следећих седамнаест година писао је за њу песме којима је величао њене врлине и скривао њене слабости, правио чудо од њеног скромног опсега гласа. Био је, као и она, перфекциониста и њихови концерти представљали су савршени склад музике, светла и гардеробе. Међу бројним обрадама француских шансона  и песмама које је Берт писао за њу, била је неизоставна „Лили Марлен”, коју је певала и током својих ратних турнеја. Обилазећи планету, када је први пут дошла у Москву, на сцени је нестало светло које обасјава ноте руских музичара, а они су јој казали да слободно почне да пева, јер они знају све ноте њених песама напамет!

Само је једном доживела непријатност на турнеји, и то када је 1960. године отишла у Немачку, први пут од када ју је напустила пре рата. Малобројни су јој упутили понеку ружну реч и псовку, пљунули је на улици, али је то ипак био тријумф. Неколико падова на сцени, повреда рамена и ломљење ноге, операција, све су то били разлози због којих је 1975. године морала коначно да се повуче с позорнице.

Немачка, њена несрећна љубав

Марлен је први пут оптужила своју земљу за злочин када је Немачка ушла у Први светски рат, јер је тада остала без своје најдраже професорке француског језика: „Волела сам Маргерит Бреган и волела сам Француску. Волела сам француски језик, близак и нежан. Била сам први заробљеник! Прва жртва! Изгубила сам Маргерит Бреган. Изгубила сам француски језик.”

Односи с влашћу њене земље били су прилично сложени. Министар пропаганде Јозеф Гебелс више пута ју је звао да се врати у Немачку и глуми у немачкој кинематографији. Истовремено, обећани су јој поприлично високи хонорари и слобода у одабиру редитеља, продуцента и сценарија. Наравно, нико од њих није смео да има јеврејске корене. Али, Марлен Дитрих је сваки пут одбијала сарадњу с националсоцијалистима. Када је пре почетка Другог светског рата добила америчко држављанство, у Немачкој је забрањено приказивање филмова у којима је она играла, а све копије Плавог анђела у земљи су уништене.

Током рата, Марлен Дитрих напустила је Америку и отишла у Европу да би изводила своје представе војницима свазничких снага. Одржала је око 500 концерата, за које је 1947. награђена Медаљом слободе САД, а 1950.  Легијом части Француске. У елегантном концертном оделу које је подсећало на војну униформу, са савршеном фризуром и шминком, подизала је морал борцима, забављала их и надахњивала за победу. У очима Немаца она је била издајица која се борила против њих на страни америчке војске. Кад је одлучила да пева на бојном пољу, увек је знала куда иде и често је понављала да је то било најважније дело које је икада радила.

Иако је Марлен била веома задовољна својим животом у Америци, и мада је сама одабрала да последње деценије живота проведе у Паризу јер је волела тај град, Немачка је била њена вечита љубав и скривена туга. Муку коју је осећала целог живота зато што је напустила домовину, сажела је у болно тачну мисао:

„Били су зли према мени, и то, прво, што сам отишла у Америку, друго, што се нисам одмах вратила после рата и треће, што сам се ипак вратила. Били су једноставно зли према мени, и што год ја чинила није им било по вољи. Исто тако као што би нека жена поступила у несрећном браку, након неког времена одрекла сам се свега. Нипошто лако, нипошто лако. Коначно, то је моја домовина. Да није било Хитлера, још бих и данас тамо живела. То је мој губитак, не њихов.

Америка ме је узела у своја недра кад више нисам имала домовину достојну тога имена, али ја сам у срцу Немица, у души сам Немица. Она Немица која је целог живота живела с делима Гетеа, Шилера и Хајнеа.”

Ана Марија Роси
Среда, 23. 6.

17.30 ПЛАВИ АНЂЕО (НЕМ, 1930)
Der blaue Engel
Улоге: Марлен Дитрих (Marlene Dietrich), Емил Јанингс (Emil Jannings)
Режија: Јозеф фон Штернберг (Josef von Sternberg)

20:00 СЕДАМ ГРЕШНИКА (САД, 1940)
Seven Sinners
Улоге: Марлен Дитрих (Marlene Dietrich), Џон Вејн (John Wayne)
Режија: Теј Гарнет (Tay Garnet)

Четвртак, 24. 6.

17.30 БАГДАДСКИ ПРОСЈАК (САД, 1944)
Kismet
Улоге: Марлен Дитрих (Marlene Dietrich), Роналд Колман (Ronald Colman)
Режија: Вилијам Дитерле (William Dieterle)

20:00 ПОСЛЕДЊИ ЛЕТ (ВБ/САД, 1951)
No Highway in the Sky
Улоге: Марлен Дитрих (Marlene Dietrich), Џејмс Стјуарт (James Stewart)
Режија: Хенри Костер (Henry Koster)

Петак, 25. 6.

17:30 ПРИЧА ИЗ МОНТЕ КАРЛА (ИТА/САД, 1956)
Montecarlo
Улоге: Марлен Дитрих (Marlene Dietrich), Виторио де Сика (Vittorio De Sica)
Режија: Семјуел Тејлор (Samuel Taylor)

20:00 СВЕДОК ОПТУЖБЕ (САД, 1957)
Witness for the Prosecution
Улоге: Тајрон Пауер (Tyrone Power), Марлен Дитрих (Marlene Dietrich)
Режија: Били Вајлдер (Billy Wilder)

Субота, 26. 6.

17.00 ЗРНО ЗЛА (САД, 1958)
Touch of Evil
Улоге: Чарлтон Хестон (Charlton Heston), Марлен Дитрих (Marlene Dietrich)
Режија: Орсон Велс (Orson Welles)

19:00 СУЂЕЊЕ У НИРНБЕРГУ (САД, 1961)
Judgment at Nuremberg
Улоге: Џуди Гарланд (Judy Garland), Марлен Дитрих (Marlene Dietrich)
Режија: Стенли Крејмер (Stanley Kramer)