Акира Куросава

Циклус отвара чувени „Рашомон“ (1950), награђен Златним лавом у Венецији, с најпознатијим јапанским глумцем тог времена Тоширом Мифунеом, с којим је Куросава током дуге и плодне каријере сарађивао чак 16 пута.

Куросава се у младости бавио сликарством. У филмску индустрију ушао је 1936. године и, након што је 1943. дебитовао као редитељ дугометражног играног филма, снимао је различите жанрове, а крими драма и мистерија из епохе „Рашомон“ донела му је светску славу, толику да је наслов овог филма ушао у свакодневни језик, означавајући ситуацију у којој је тешко спознати истину, јер је свако од актера представља из свог угла. „Рашомон“ се приказује у 18 сати, а прве вечери у 20.30 сати на програму је психолошка драма „Живети“ (1956).

Следе „Крвави престо“ (1957), заснован на Шекспировој трагедији „Магбет“ и „Скривена тврђава“ (1958), акциона епска авантура за коју је Куросава добио Сребрног медведа као најбољи редитељ на фестивалу у Берлину.

У оба та филма играо је Тоширо Мифуне, као и у још неким који су изабрани за овај програм, као што је „Телесна стража“ (1961), самурајска акциона драма за коју је Мифуне добио Куп Волпи – награду за најбољег глумца на фестивалу у Венецији.

Ретроспектива обухвата и драму о становницима сиромашног предграђа Куросавинг родног Токија „Dodes’ka-den“ (1974), која је била номинована за Оскара за најбољи страни филм…

Последњег дана у 18 сати на прогаму је совјетско-јапанска копродукција „Дерсу Узала“ (1975), доку-драма која се дешава у Сибиру, с којом је совјетски продуцент освојио Оскара за најбољи страни филм.

На самом крају приказује се јапанско-амерички филм „Кагемуша“ (1980). Та епска ратна драма из доба самураја донела је Јапану номинацију за Оскара за најбољи страни филм, а редитељу Куросави Златну палму у Кану.

Поводом ове ретроспективе јунски број часописа „Кинотека“ објавио је одломак из докторске дисертације под насловом „Режија: Акира Куросава“ (Филмски центар Србије, 2006), у којој професор и редитељ Никола Стојановић анализира опус овог „модерног класика“ и „нашег савременика“.