Добитник Златног печата Југословенске кинотеке, бард српског глумишта Петар Божовић у пола века дугој каријери остварио је више од стотину улога на филму и телевизији, као и у театру. У широком жанровском и стилском распону био је и Никола Тесла и Краљ клошара, често полицајац, али доктор за љубавне јаде.
Вишеструко награђивани уметник 2011. године добио је награду за животно дело „Павле Вуисић“ на Филмским сусретима у Нишу, где је прошлог лета постао и први глумац који је проглашен за почасног грађанина Ниша. Његова позоришна каријера, у Атељеу 212 и на другим сценама, овенчана је Стеријином наградом.
На великом платну први пут се појавио већ 1968. у драми У раскораку Миленка Штрпца, али су његове прве године пред камерама обележили углавном телевизијски пројекти, међу којима је посебно значајна улога Страхиње у Лептирици (1973) Ђорђа Кадијевића.
Симпатије најширег аудиторијума освојио је као Данило Живић у ТВ серији Више од игре (1977) Здравка Шотре.
Насловну улогу заиграо је 1980. у филму Крсте Папића Тајна Николе Тесле, где му је партнер био чувени Орсон Велс. Осамдесете године обележила је сарадња са Живком Николићем, за кога је говорио да му је омиљени редитељ, у филмовима Чудо невиђено, Лепота порока и У име народа.
У том периоду био је и Стеван у филму 13. јули Радомира Шарановића, а веће или мање, по обиму, али увек упечатљиве роле играо је у филмовима прашких ђака – Сутон Горана Паскаљевића, Тајванска канаста Горана Марковића, Вечерња звона Лордана Зафрановића, Чаруга Рајка Грлића, као и у филмовима Браћа по матери Здравка Шотре, Сеобе Александра Саше Петровића…
Готово да нема редитеља који није ангажовао Петра Божовића. Деведесетих су уследили Црни бомбардер Дарка Бајића, Горила се купа у подне Душана Макавејева, Тераса на крову Гордана Михића, Лепа села лепо горе Срђана Драгојевића, Нож Мирослава Лекића, У име оца и сина Божидара Николића.
У новом миленијуму наставио је сарадњу са новом генерацијом, у Србији и региону, играјући у филмовима Мала ноћна музика Дејана Зечевића, Поглед са Ајфеловог торња Николе Вукчевића (Црна Гора), Бал-кан-кан Дарка Митревског (Македонија) , Шејтанов ратник Стевана Филиповића, Хамлет Александра Рајковића, Чекај ме ја сигурно нећу доћи Мирослава Момчиловића, Устаничка улица Мирослава Терзића, а поново је радио и са Гораном Паскаљевићем – Оптимисти и Медени месец.
Последњих година публика је уживала у његовим бравурама у филмовима Мали Будо Данила Бећковића и Смрдљива бајка Мирослава Момчиловића.
Петар Божовић је 2000. године режирао ТВ драму Горски вијенац, у којој је играо игумана Стефана. Познат је као љубитељ и интерпретатор поезије, на сцени и на снимцима за аудио издања.
Уметник импозантне физичке појаве, боем, али и оштри коментатор наше друштвене стварности, активан је и у осмој деценији живота јер, како сам каже – за глумце нема пензије.