Дан Кинотеке – 6. јун обележен је свечаношћу на којој су највиша признања те институције културе Златни печат примили овогодишњи лауреати Мирјана Карановић и Богдан Диклић.

 

Директор Кинотеке Југослав Пантелић, који је уручио награде, претходно је поздравио многобројне госте у Свечаној сали и захвалио некадашњем директору Радославу Зеленовићу и другим посленицима који су градили Кинотеку све до њеног данашњег 69. рођендана.

Пантелић је истакао да ће Дан Кинотеке бити обележен и вечерашњим отварањем 20. Фестивала нитратног филма.

„Програм је на светском нивоу. Имаћемо премијерне пројекције дигитално рестаурираних филмова, изузетно вредних и занимљивих. Долази нам и 35 гостију, директора кинотека, историчара и теоретичара филма. То постижемо захваљујући нашем сталном програму међународне сарадње“, рекао је он.

Додајући да не жели да овом приликом хвали рад Кинотеке, истакао је само најбитнију делатност из протеклих годину дана, а то је пројекат дигиталне рестаурације бисера српске кинематографије Vip Кинотека, на којем ће се инсистирати и у наредном периоду.

Већ почетком следеће сезоне биће приказана још два дигитално рестаурирана филма у којима су дубок траг оставили управо добитници Златног печата – Мирјана Карановић у „Петријином венцу“ Срђана Карановића и Богдан Диклић у „Националној класи“ Горана Марковића, најавио је Пантелић.

„Хвала вам Миро и Богдане за ваше незаборавне улоге, за све што сте урадили за нашу кинематографију. Осећам велико задовољство и као директор Кинотеке и лично што могу да вам уручим наше највише признање за допринос седмој уметности“, нагласио је Пантелић.

Уочи уручења награда приказани су инсерти из богатих филмографија двоје цењених и омиљених глумаца.

Водитељ програма свечаности Сандра Перовић подсетила је да је Мирјана Карановић дебитовала 1980. насловном улогом у филму Срђана Карановића „Петријин венацу“. Исте године добија Златну арену у Пули и Гран при Ћеле кула у Нишу. Уследиле су незаборавне улоге у филмовима „Мајстори, мајстори“, „Пад Италије“, „Живот је леп“. Само неколико година касније добила је још једну Златну арену у Пули, као и Гран при у Нишу за улогу Сене у филму „Отац на службеном путу“ Емира Кустурице. Упечатљиве улоге остварила је у филмовима „Сабирни центар“, „Време чуда“, „На путу за Катангу“, „Мала“, „Подземље“, „Буре барута“,„ Свједоци“, „Грбавица“, „Поред мене“, „Реквијем за госпођу Ј.“, рекла је Сандра Перовић истичући на крају главну улогу Мирјане Карановић у њеном успешном и награђиваном редитељском првенцу Добра жена.

Примивши Златни печат Мирјана Карановић је признала да није мислила да ће бити филмска глумица „упркос најлуђим сновима кад сам била сасвим млада и кад сам тек уписала Академију“.

„Али онда се десило нешто што мислим да је важно за глумца, поред свог талента и великог рада, треба имати и среће, а и некако је препознати. Моја срећа се звала Горан Марковић. Видео ме је како се врзмам по ходницима Академије и назвао Срђана Карановића. Срђан је постао мој први водич, први учитељ кроз оно што је касније постало моја каријера. Оно најважније сам научила од њега. Улога Петрије је поставила критеријум за све што сам касније радила. Петрија и Сена су моји велики успеси, а постале су и моја велика обавеза да никада у животу не идем испод тога, али не у смислу резултата или награда, него у смислу колико себе улажем и колико дајем да бих остварила ту улогу“, истакла је она.

„Све што се касније дешавало биле су неке нове лекције које сам добијала од заиста сјајних редитеља Живојина Павловића, Саше Петровића, Гаге Антонијевића, Горана Паскаљевића, Горана Марковића. Од 2000. године наовамо две веома важне редитељке у мом животу су Андреа Штака и Јасмила Жбанић које су ме на неки начин и охрабриле или инспирисале да и сама покушам да испричам своју причу преко филма. Један од мојих јако великих учитеља био је Емир Кустурица. Лекције које сам добила од њега нису биле само из глуме него и лекције из неких других ствари. Бескрајно сам захвална свим овим људима“, изјавила је Мирјана Карановић.

Како је додала, велики део њене каријере чине и глумачки партнери на које се ослањала и зато је посебно захвална Микију Манојловићу, Драгану Максимовићу, Марку Николићу, Драгану Николићу, Воји Брајовићу.

„То су били моји почеци, а у ономе где сам сада велика подршка јесу људи са којима у последње време активно радим, пре свега моја продуценткиња Снежана Пенев од које имам велику подршку, затим Дарко Лунгулов и други“.

„Оно што ме чини поносном јесте ова награда, као и то што трајем. Идуће године биће 40 година како се професионално бавим глумом. Та Петрија је била мој први уговор, моја прва улога. Данас је ту ова награда, али сам сигурна да имам још простора да испишем своју биографију“, рекла је Мирјана Каранвић поздрављена бурним аплаузом.

Богдан Диклић је током каријере дуге више од четири деценије остварио око 140 улога на филму и телевизији. Дебитовао је у филму „Атенат у Сарајевуу“. Након тога ређале су се маестралне улоге у многобројним филмовима – од фоторепортера у филму „Мирис пољског цвећа“, Милета у „Националној класи“, инспектора у филму „Мајстори, мајстори“, Мирка у „Маратонцима“. Упечатљиве улоге је остварио у филмовима „У раљама живота“, „Јагоде у грлу“, „Већ виђено“, „Сабирни центар“, „Професионалац“, „Тито и ја“, „Три карте за Холивуд“, „Урнебесна трагедија“, „72 дана“, „Обрана и заштита“ и другим, навела је Сандра Перовић.

Диклић је, након приказивања инсерата из његових филмова, шаљиво приметио да му је драго што присуствује ретроспективи филмске музике Зорана Симјановића и поздравио популарног композитора, који је присуствовао свечаности.

„Оно што ме чини јако радосним јесте то што ову награду стварно и искрено делим са свим људима са којима сам био партнер. Кад гледам коме сам све био партнер интимно помислим да нисам ни ја лоше то радио“, изјавио је Диклић.

У спонтаном тону додао је да се „радује што му је Кинотека запечатила каријеру“ и захвалио се најзаслужнијима за то Југославу Пантелићу и управнику Архива кинотеке Александру Саши Ердељановићу.

„Мира је слично рекла, а и ја раније у једној прилици и сад понављам, не као клише него једноставно тако мислим и тако осећам: све оно што сам играо на филму неко је написао, неко је то режирао, музику је компоновао само Симјановић у сваком филму у којем сам играо, неко је правио сценографију, неко се бавио мојим костимом, неко ми је приносио реквизиту, неко ме је снимао, неко је вукао камеру по фару… Нисам ја лажно скроман, нисам уопште скроман, али логично је да ово припада свим тим људима. Ја то не могу никако сам да добијем. То је данас поверено мени на чување и ја ћу то себично однети кући, ставићу на видно место да се правим важан кад неко дође, али ћу целог живота бити захвалан свим овим људима. Међу њима је и моја драга колегиница и пријатељица Мирјана Карановић“, рекао је Диклић.

На крају је, праћен аплаузима, додао: „Сад пошто сам запечаћен, шта ћу даље и како ћу не знам, али биће нешто“.

Дан Кинотеке слави се 6. јуна као датум прве филмске пројекције у Београду и на Балкану. У кафани „Златан крст“ на Теразијама 6. јуна 1896. године приказане су покретне слике браће Лимијер, непуних шест месеци после светске премијере у Паризу.

Југословенска кинотека основана је 1949. године. Са више од стотину хиљада копија филмова једна је од најбогатијих у свету. Сакупљени и сачувани материјал од огромног је значаја не само за домаћу и светску кинематографију већ и за свеукупну културну баштину Србије и света.

Златни печат Југословенске кинотеке додељује се истакнутим уметницима више од две деценије, а међу добитницима су Ђузепе де Сантис, Никита Михалков, Тео Ангелопулос, Кен Расел, Јиржи Менцл, Фолкер Шлендорф, Вим Вендерс, Харви Кајтел, Рејф Фајнс, Ричард, Драјфус, Викторија Абрил…