Ердељановић: Кинотека је поносна на Фестивал нитратног филма | Југословенска кинотека
festival nitratnog filma 2

Ердељановић: Кинотека је поносна на Фестивал нитратног филма


06.01.2016 Wed | 15:43 | kinoteka

За своје 18. издање Фестивал нитратног филма је окупио рекордан број учесника, чак 35 европских, америчких и азијских архива из чијих ће фондова, укључујући богати фонд Југословенске кинотеке, од 6. до 15. јуна бити приказано 110 вредних старих остварења седме уметности. О програму и значају ове специјализоване манифестације разговарали смо са управником Архива Југословенске кинотеке Александром Сашом Ердељановићем.

 

- Фестивал нитратног филма је стигао до пунолетства. Како је текло то „одрастање“, у којем сте учествовали од самог почетка и како оцењујете његов данашњи ниво?

Фестивал нитратног филма је започео „свој живот“ у веома незгодно време почетком 1999. године. Те прве године приказивали смо само запаљиве филмове који се чувају у Архиву Југословенске кинотеке. Првих неколико година „одрастање“ је било тешко јер је и у самој кући владало подозрење око одрживости оваквог фестивала и због проблема са трошковима за превођење филмова и извођење живе музике на пројекцијама. Све је, међутим, пошло набоље када сам 2003. године у Аустријском филмском архиву пронашао „Карађорђа“ и остале најстарије српске игране и документарне филмове које су произвели наши први продуценти Светозар Боторић и Ђока Богдановић. Од тада је и држава схватила значај и обим овог фестивала и много озбиљније почела да га потпомаже, кренули су доласци гостију из иностранства и приказивања рестаурисаних ремек дела из најпознатијих светских и европских архива везаних за период Нитратног филма (1896-1953).
После 18 година, ми смо високо рангирани међу фестивалима архивског филма, о чему најбоље говори податак да ће ове године у 10 дана (6. – 15. јун) бити приказано 110 филмова из 35 европских, америчких и азијских архива, а прошлогодишњи рекорд, за који смо сматрали да је необорив, подразумевао је учешће 27 архива.

- Шта публика може да очекује ове године, у смислу концепта фестивала?

Првих 16 година концепт фестивала је био везан искључиво за приказивање филмова из Нитратног раздобља. Наравно, „прави нитрати“ су били искључиво из нашег архива, а из других кинотека смо добијали махом нове рестаурисане копије класичних филмова из тог периода. Приказивање запаљивих филмова је иначе због проблема из прошлости, када су многи биоскопи изгорели и изгинуло пуно људи, забрањени у више земаља, тако да је један број наших гостију по први пут имао шансу да запаљиви филм види на јавној пројекцији управо у нашем биоскопу, Музеју Југословенске кинотеке.
Од прошле године, по угледу на вероватно најзначајнији фестивал архивског филма – Il Cinema Ritrovato (Повратак филму) у Болоњи, одлучили смо да донекле изменимо концепт и дамо шансу ремек делима која су снимљена и после 1953. године, настала током шесте, седме деценије прошлог века. Тиме смо привукли и неку нову млађу публику, која се још увек тешко одлучује на гледање немих филмова, али и добили у квалитету филмова и богатству програма који презентујемо.

- Која остварења Ви лично издвајате из програма?

Ове године имамо близу 40 програма, што значи и четири пројекције дневно у обе наше сале, у старој – Музеју Југословенске кинотеке у Косовској улици и новој – Управној згради Југословенске кинотеке у Узун Мирковој улици. Јако је тешко одлучити се између толиког броја фасцинантних филмова које ћемо приказати, али ћу споменути оне који отварају и затварају фестивал, велике спектакле као што су дводелни Јелена – Пад Троје (1924) Манфреда Ное и Казанова (1927) Александра Волкова. Истакао бих такође озвучену верзију легендарне Ејзенштајнове Оклопњаче Потемкин (1930), монументалну драму по делу Емила Золе Новац (1928) у режији Марсела Лербијеа, деценијама забрањени Један Скандал (1966) редитељског двојца Алов-Наумов, по новели Достојевског, сјајну мађарску комедију Лилиомфи (1954) Кароља Мака, јединствени програм аустријских раних еротских и порно филмова, који ће бити приказивани после поноћи, једини сачувани део култног самурајског филма Неопростиво (1926) Даисукеа Ита, проглашеног за најбоље јапанско остварење свих времена и многе, многе друге.
Навешћу имена само неких од великих редитеља дела која ћемо гледати ове године: Тод Браунинг, Алф Сјеберг, Тому Ушида, Франтишек Влачил, Марио Солдати, Алексеј Грановски, Рангел Валчанов, Лео Митлер, Албер Капелани, А.В. Сандберг, Октавијан Милетић, Марио Бонар…
Најзад, споменуо бих и два програма која долазе из нашег архива, са запаљивих копија. У првом ћемо приказати два остварења познатог чешко-америчког документаристе Александра Хакеншмида Безразложна шетња (1930) и Заборављено село, у корежији са Хербертом Клајном (1941), а у другом велики програм анимираних класика из Америке, Русије, Немачке, Чешке и Румуније, које чува наш Запаљиви архив. Додао бих и две рестаурације које су управо завршене у Дигиталном одељењу Архива Југословенске кинотеке и имаће презентацију на овогодишњем фестивалу. Реч је о филмовима из периода СФРЈ – словеначком Срећно Kекец (1963) Јоже Галеа и македонском Уклети смо Ирина (1973) Колета Ангеловског.

- Шта садржи већ традиционални део фестивала посвећен филмској прошлости са ових простора?

Као и сваке од последњих година, потрудили смо се да пронађемо и прикажемо рана остварења везана за просторе Србије, бивше Југославије и Балкана. У томе су нам ове године значајну помоћ дале Кинотека Болоње и Ај (Еyе) институт из Амстердама. Из Болоње стижу четири тек откривена филма везана за Црну Гору, Балканске ратове и окупацију Ријеке од стране италијанских трупа, снимљена у периоду 1910-1918. С друге стране, од Кинотеке из Амстердама добили смо низ од седам путописних „Пате ревија“ из раздобља 1926-1927, када су њихови сниматељи обишли тадашњу Краљевину Југославију и направили серијал прекрасних филмских вињета у живописном „Пате колору“, везаних за наше људе, традицију и обичаје.
Истакао бих такође и заједнички пројекат Фестивала кратког метра, Југословенске кинотеке и Авала Филм Wаy-а, везан за израду прве колекције српских анимираних филмова у периоду 1925-1928. На овом DVD издању се налази 18 остварења, а за програм филмова које је дао и припремио наш Архив најзаслужнији су Растко Ћирић и Ненад Поповић.

- Какви ће бити пратећи програми?

Уз већ споменуту промоцију и пројекцију DVD-jа „Српски анимирани филм 1“, велика нам је част што ће се на нашем фестивалу представити књига тек издана у Загребу „Лексикон југословенског филма“, чији је аутор истакнути филмски критичар Ненад Полимац, дугогодишњи гост и пријатељ наше манифестације. Наравно, потрудићемо се за још нека изненађења током фестивала.

- Ко су гости 18. Фестивала нитратног филма?

Иако нам је буџет ове године за скоро четвртину нижи од прошлогодишњег, осим до сада најбогатијег фестивала, како по обиму програма тако и по броју филмова , рекорд смо срушили и са бројем од 32 госта из 18 земаља. Међу њима је 11 директора кинотека и управника архива, филмских архивиста и стручњака, историчара филма и филмских новинара. Ово је права прилка да се на једном месту размене искуства, договоре будући пројекти и повежу људи чији је једини циљ сачувати филмску баштину за будућност и приказати је неким новим гледаоцима.

- Како успевате у материјалном и организационом смислу да окупите толико иностраних кинотека и архива?

Невероватно је како са овако ограниченим материјалним ресурсима и малим бројем од петнаестак људи, који раде на организацији фестивала, припреми каталога, увозу и извозу филмова, припреми филмова за пројекцију, за преводиоце и музичаре, успевамо све ове године не само да одржимо фестивал већ и да га битно побољшавамо. Тајна успеха је пре свега у контакту са битним људима из „кинотечког света“, као и у огромном угледу који ужива Југословенска кинотека, деценијама један од најзначајнијих и највећих светских филмских архива.

- У чему је културолошки значај овако специјализоване манифестације?

Значај нашег фестивала је многострук. Пре свега, циљ нам је да прикажемо ремек дела светске кинематографије новим генерацијама, као и неке старе и заборављене филмове који су данас дочекали своје ново критичко преиспитавање и ишчитавање. Поред ове едукативне улоге, која је намењена како најширем слоју гледалаца тако и пре свега младима који ће се професионално бавити филмом и његовом историјом, циљ нам је да скренемо пажњу на хитну потребу спасавања старих филмских материјала (како дигиталном рестаурацијом, тако и класичним аналогним копирањем на филмску траку).
Као податак који ће ово поткрепити, навешћу да се сматра да је данас из пионирског периода кинематографије (1896-1914) у свету сачувано мање од 10 посто снимљених филмова. Ако је за утеху, захваљујући свему што смо пронашли у протеклих 15 година, како у другим архивима тако и код нас, Србија се налази на позитивном врху са око 65 процената сачуваног домаћег филмског фонда.

- Да ли сте протеклих година били задовољни одзивом такозване обичне публике?

Један од условно речено проблема фестивала био је свих ових година и релативно мали одзив публике. На то су утицала многа дешавања у претходних четврт века, од затварања биоскопа, уличне али и телевизијске пиратеријере, лошег биоскопског и телевизијског програма који је наметао комерцијалне филмове и апслолутну превласт америчке кинематографије, која јесте најбоља, али не и једина значајна у свету филма. Последњих година смо пуно радили на реклами и промоцији фестивала и добили неке нове гледаоце, пре свега студенте са уметничких факултета, но то је тек почетак. На нама је да и даље активно радимо на већој видљивости нашег фестивала, да разбијамо анимозитет према ремек делима немог раздобља, да ширимо филмску културу у свим слојевима…

- На крају, шта је по Вашем мишљењу неопходно за даљи живот и развој Фестивала нитратног филма?

Сматрам да наш фестивал пре свега почива на људима и њиховом ентузијазму, јер док је њих, биће и фестивала. Свакако, очекујем још већу помоћ нашег Министарства културе (које нас већ годинама подржава) у сваком смислу, као и даље ширење и побољшавање наших контаката како са кинотекама бивше Југославије тако и са свим водећим светским архивима. Добре личне и професионалне везе, размена програма и идеја, наше активно учествовање на фестивалима сличне врсте, само могу допринети наставку живота фестивала Запаљивог филма, догађаја којим се сваке године толико поносимо.