Годишње архиве: 2016

festival nitratnog filma 2

Ердељановић: Кинотека је поносна на Фестивал нитратног филма


06.01.2016 Wed | 15:43 | kinoteka

За своје 18. издање Фестивал нитратног филма је окупио рекордан број учесника, чак 35 европских, америчких и азијских архива из чијих ће фондова, укључујући богати фонд Југословенске кинотеке, од 6. до 15. јуна бити приказано 110 вредних старих остварења седме уметности. О програму и значају ове специјализоване манифестације разговарали смо са управником Архива Југословенске кинотеке Александром Сашом Ердељановићем.

 

- Фестивал нитратног филма је стигао до пунолетства. Како је текло то „одрастање“, у којем сте учествовали од самог почетка и како оцењујете његов данашњи ниво?

Фестивал нитратног филма је започео „свој живот“ у веома незгодно време почетком 1999. године. Те прве године приказивали смо само запаљиве филмове који се чувају у Архиву Југословенске кинотеке. Првих неколико година „одрастање“ је било тешко јер је и у самој кући владало подозрење око одрживости оваквог фестивала и због проблема са трошковима за превођење филмова и извођење живе музике на пројекцијама. Све је, међутим, пошло набоље када сам 2003. године у Аустријском филмском архиву пронашао „Карађорђа“ и остале најстарије српске игране и документарне филмове које су произвели наши први продуценти Светозар Боторић и Ђока Богдановић. Од тада је и држава схватила значај и обим овог фестивала и много озбиљније почела да га потпомаже, кренули су доласци гостију из иностранства и приказивања рестаурисаних ремек дела из најпознатијих светских и европских архива везаних за период Нитратног филма (1896-1953).
После 18 година, ми смо високо рангирани међу фестивалима архивског филма, о чему најбоље говори податак да ће ове године у 10 дана (6. – 15. јун) бити приказано 110 филмова из 35 европских, америчких и азијских архива, а прошлогодишњи рекорд, за који смо сматрали да је необорив, подразумевао је учешће 27 архива.

- Шта публика може да очекује ове године, у смислу концепта фестивала?

Првих 16 година концепт фестивала је био везан искључиво за приказивање филмова из Нитратног раздобља. Наравно, „прави нитрати“ су били искључиво из нашег архива, а из других кинотека смо добијали махом нове рестаурисане копије класичних филмова из тог периода. Приказивање запаљивих филмова је иначе због проблема из прошлости, када су многи биоскопи изгорели и изгинуло пуно људи, забрањени у више земаља, тако да је један број наших гостију по први пут имао шансу да запаљиви филм види на јавној пројекцији управо у нашем биоскопу, Музеју Југословенске кинотеке.
Од прошле године, по угледу на вероватно најзначајнији фестивал архивског филма – Il Cinema Ritrovato (Повратак филму) у Болоњи, одлучили смо да донекле изменимо концепт и дамо шансу ремек делима која су снимљена и после 1953. године, настала током шесте, седме деценије прошлог века. Тиме смо привукли и неку нову млађу публику, која се још увек тешко одлучује на гледање немих филмова, али и добили у квалитету филмова и богатству програма који презентујемо.

- Која остварења Ви лично издвајате из програма?

Ове године имамо близу 40 програма, што значи и четири пројекције дневно у обе наше сале, у старој – Музеју Југословенске кинотеке у Косовској улици и новој – Управној згради Југословенске кинотеке у Узун Мирковој улици. Јако је тешко одлучити се између толиког броја фасцинантних филмова које ћемо приказати, али ћу споменути оне који отварају и затварају фестивал, велике спектакле као што су дводелни Јелена – Пад Троје (1924) Манфреда Ное и Казанова (1927) Александра Волкова. Истакао бих такође озвучену верзију легендарне Ејзенштајнове Оклопњаче Потемкин (1930), монументалну драму по делу Емила Золе Новац (1928) у режији Марсела Лербијеа, деценијама забрањени Један Скандал (1966) редитељског двојца Алов-Наумов, по новели Достојевског, сјајну мађарску комедију Лилиомфи (1954) Кароља Мака, јединствени програм аустријских раних еротских и порно филмова, који ће бити приказивани после поноћи, једини сачувани део култног самурајског филма Неопростиво (1926) Даисукеа Ита, проглашеног за најбоље јапанско остварење свих времена и многе, многе друге.
Навешћу имена само неких од великих редитеља дела која ћемо гледати ове године: Тод Браунинг, Алф Сјеберг, Тому Ушида, Франтишек Влачил, Марио Солдати, Алексеј Грановски, Рангел Валчанов, Лео Митлер, Албер Капелани, А.В. Сандберг, Октавијан Милетић, Марио Бонар…
Најзад, споменуо бих и два програма која долазе из нашег архива, са запаљивих копија. У првом ћемо приказати два остварења познатог чешко-америчког документаристе Александра Хакеншмида Безразложна шетња (1930) и Заборављено село, у корежији са Хербертом Клајном (1941), а у другом велики програм анимираних класика из Америке, Русије, Немачке, Чешке и Румуније, које чува наш Запаљиви архив. Додао бих и две рестаурације које су управо завршене у Дигиталном одељењу Архива Југословенске кинотеке и имаће презентацију на овогодишњем фестивалу. Реч је о филмовима из периода СФРЈ – словеначком Срећно Kекец (1963) Јоже Галеа и македонском Уклети смо Ирина (1973) Колета Ангеловског.

- Шта садржи већ традиционални део фестивала посвећен филмској прошлости са ових простора?

Као и сваке од последњих година, потрудили смо се да пронађемо и прикажемо рана остварења везана за просторе Србије, бивше Југославије и Балкана. У томе су нам ове године значајну помоћ дале Кинотека Болоње и Ај (Еyе) институт из Амстердама. Из Болоње стижу четири тек откривена филма везана за Црну Гору, Балканске ратове и окупацију Ријеке од стране италијанских трупа, снимљена у периоду 1910-1918. С друге стране, од Кинотеке из Амстердама добили смо низ од седам путописних „Пате ревија“ из раздобља 1926-1927, када су њихови сниматељи обишли тадашњу Краљевину Југославију и направили серијал прекрасних филмских вињета у живописном „Пате колору“, везаних за наше људе, традицију и обичаје.
Истакао бих такође и заједнички пројекат Фестивала кратког метра, Југословенске кинотеке и Авала Филм Wаy-а, везан за израду прве колекције српских анимираних филмова у периоду 1925-1928. На овом DVD издању се налази 18 остварења, а за програм филмова које је дао и припремио наш Архив најзаслужнији су Растко Ћирић и Ненад Поповић.

- Какви ће бити пратећи програми?

Уз већ споменуту промоцију и пројекцију DVD-jа „Српски анимирани филм 1“, велика нам је част што ће се на нашем фестивалу представити књига тек издана у Загребу „Лексикон југословенског филма“, чији је аутор истакнути филмски критичар Ненад Полимац, дугогодишњи гост и пријатељ наше манифестације. Наравно, потрудићемо се за још нека изненађења током фестивала.

- Ко су гости 18. Фестивала нитратног филма?

Иако нам је буџет ове године за скоро четвртину нижи од прошлогодишњег, осим до сада најбогатијег фестивала, како по обиму програма тако и по броју филмова , рекорд смо срушили и са бројем од 32 госта из 18 земаља. Међу њима је 11 директора кинотека и управника архива, филмских архивиста и стручњака, историчара филма и филмских новинара. Ово је права прилка да се на једном месту размене искуства, договоре будући пројекти и повежу људи чији је једини циљ сачувати филмску баштину за будућност и приказати је неким новим гледаоцима.

- Како успевате у материјалном и организационом смислу да окупите толико иностраних кинотека и архива?

Невероватно је како са овако ограниченим материјалним ресурсима и малим бројем од петнаестак људи, који раде на организацији фестивала, припреми каталога, увозу и извозу филмова, припреми филмова за пројекцију, за преводиоце и музичаре, успевамо све ове године не само да одржимо фестивал већ и да га битно побољшавамо. Тајна успеха је пре свега у контакту са битним људима из „кинотечког света“, као и у огромном угледу који ужива Југословенска кинотека, деценијама један од најзначајнијих и највећих светских филмских архива.

- У чему је културолошки значај овако специјализоване манифестације?

Значај нашег фестивала је многострук. Пре свега, циљ нам је да прикажемо ремек дела светске кинематографије новим генерацијама, као и неке старе и заборављене филмове који су данас дочекали своје ново критичко преиспитавање и ишчитавање. Поред ове едукативне улоге, која је намењена како најширем слоју гледалаца тако и пре свега младима који ће се професионално бавити филмом и његовом историјом, циљ нам је да скренемо пажњу на хитну потребу спасавања старих филмских материјала (како дигиталном рестаурацијом, тако и класичним аналогним копирањем на филмску траку).
Као податак који ће ово поткрепити, навешћу да се сматра да је данас из пионирског периода кинематографије (1896-1914) у свету сачувано мање од 10 посто снимљених филмова. Ако је за утеху, захваљујући свему што смо пронашли у протеклих 15 година, како у другим архивима тако и код нас, Србија се налази на позитивном врху са око 65 процената сачуваног домаћег филмског фонда.

- Да ли сте протеклих година били задовољни одзивом такозване обичне публике?

Један од условно речено проблема фестивала био је свих ових година и релативно мали одзив публике. На то су утицала многа дешавања у претходних четврт века, од затварања биоскопа, уличне али и телевизијске пиратеријере, лошег биоскопског и телевизијског програма који је наметао комерцијалне филмове и апслолутну превласт америчке кинематографије, која јесте најбоља, али не и једина значајна у свету филма. Последњих година смо пуно радили на реклами и промоцији фестивала и добили неке нове гледаоце, пре свега студенте са уметничких факултета, но то је тек почетак. На нама је да и даље активно радимо на већој видљивости нашег фестивала, да разбијамо анимозитет према ремек делима немог раздобља, да ширимо филмску културу у свим слојевима…

- На крају, шта је по Вашем мишљењу неопходно за даљи живот и развој Фестивала нитратног филма?

Сматрам да наш фестивал пре свега почива на људима и њиховом ентузијазму, јер док је њих, биће и фестивала. Свакако, очекујем још већу помоћ нашег Министарства културе (које нас већ годинама подржава) у сваком смислу, као и даље ширење и побољшавање наших контаката како са кинотекама бивше Југославије тако и са свим водећим светским архивима. Добре личне и професионалне везе, размена програма и идеја, наше активно учествовање на фестивалима сличне врсте, само могу допринети наставку живота фестивала Запаљивог филма, догађаја којим се сваке године толико поносимо.

сталкер

Омаж Андреју Тарковском


05.24.2016 Tue | 16:06 | kinoteka

Омаж поводом 30 година од смрти Андреја Тарковског у сарадњи са 10. фестивалом поезије и књиге „Тргни се, ПОЕЗИЈА!“.

Све пројекције почињу у 20 часова; Свечана сала Југословенске кинотеке, Узун Миркова 1

 

Субота 28.5.2016. у 20:00

АНДРЕЈ РУБЉОВ (СССР 1966) 205’

Andrej Rublev

Ул. Анатолиј Солоњицин (Anatoliy Solonitsyn), Иван Лапиков (Ivan Lapikov)

р. Андреј Тарковски (Andrei Tarkovski)

andrei-rublev

 

Недеља 29.5.2016. у 20:00

ИВАНОВО ДЕТИЊСТВО (СССР 1962) 95′

Ivanovo detstvo

Ул. Николај Бурљајев (Nikolay Burlyaev), Валентин Зубков (Valentin Zubkov)

р. Андреј Тарковски (Andrej Tarkovskij)

IVAN'S CHILDHOOD

 

Понедељак 30.5.2016. у 20:00

20:00 СОЛАРИС (СССР 1972) 167′

Solyaris

ул. Донатас Банионис (Donatas Banionis), Наталија Бондарчук (Natal’ja Bondarčuk)

р. Андреј Тарковски (Andrej Tarkovskij)

solaris

 

Уторак 31.5.2016. у 20:00

ОГЛЕДАЛО (СССР 1975) 108′

Zerkalo

Ул. Маргарита Терекова (Margarita Terekhova), Олег Јанковски (Oleg Yankovskiy)

р. Андреј Тарковски (Andrej Tarkovskij)

themirror

 

Среда 1.6.2016. у 20:00

СТАЛКЕР (СССР 1979) 163’

Stalker

Ул. Александар Кајдановски (Aleksandr Kajdanovskij), Анатолиј Солоњицин (Anatolij Solonicyn)

р. Андреј Тарковски (Andrej Tarkovskij)

stalker2

 

Четвртак 2.6.2016.

20:00 АНДРЕЈ РУБЉОВ (СССР 1966) 205’

Andrej Rublev

Ул. Анатолиј Солоњицин (Anatoliy Solonitsyn), Иван Лапиков (Ivan Lapikov)

р. Андреј Тарковски (Andrei Tarkovski)

PlaviAndjeliFilmskogPlatna_Kinoteka001

Изложба ”Плави анђели филмског платна”


05.24.2016 Tue | 11:05 | kinoteka

Југословенска кинотека је тематском изложбом ”Плави анђели филмског платна” – током овогодишње Ноћи музеја – оборила све властите рекорде у броју посетилаца. У храм седме уметности у Узун Мирковој 1, прошле суботе, сваког минута улазило је у просеку 15 посетилаца.
Величанствених 30 жена које су обележиле светску и југословенску кинематографију од Ме Вест, Марлен Дитрих, Викторије Лејк, Рите Хејворт, Мерлин Монро до Брижит Бардо, Грејс Кели, Катрин Денев, Гвинет Палтроу, Никол Кидман и Милене Дравић, Бебе Лончар, Ене Беговић, Савине Гершак, Анице Добре привукло је за осам сати око 7.500 посетилаца.
Током изложбе организован је и незванични избор за најлепшу плавушу седме уметности. Сви посетиоци могли су да са гласају за једну од предложених 30 глумица страног и домаћег филма. Ту могућност искористило готово 2.000 посетилаца.

У тој и изборној ноћи по процени посетилаца Југословенске кинотеке најлепша филмска плавуша у историји филма је Грејс Кели са 323 гласа док је одмах иза ње Мерлин Монро коју је заокружило 289 посетилаца. Следе Брижит Бардо, Мерил Стрип и Катрин Денев.

У конкуренцији југословенских филмских плавуша највише гласова добила је Аница Добра 167. Тик иза ње са 147 гласова налази се Милена Дравић. Беба Лончар, Бранка Катић и Ена Беговић заузеле су од трећег до петог места.

bata zivojinovic

Велимир Бата Живојиновић (1933-2016)


05.23.2016 Mon | 12:16 | kinoteka

Великан српског и југословенског глумишта, Велимир Бата Живојиновић, преминуо је синоћ у Београду у 83. години живота.

Бата Живојиновић је у својој богатој каријери одиграо више од 340 улога на филму, позоришту и телевизији, од којих су многе антологијске, а његове филмове гледало је преко 10 милијарди гледалаца. Добитник је награде за животно дело „Славица“, у два наврата „Златне арене“ Југословенског филмског фестивала у Пули и бројних других признања, међу којима и Златни печат Кинотеке за изузетан допринос филмској уметности.

Ретроспектива филмова Велимира Бате Живојиновића у Југословенској кинотеци ће бити одржана у другој половини јуна, одмах након завршетка 18. Фестивала нитратног филма.

У част великог глумца данас ће у дворани Музеја Југословенске кинотеке у Косовској 11 бити приказани филмови “Три” (17:00), “Бреза” (19:00) и “Трен” (21:00).
Бата Живојиновић је за улоге остварене у филмовима “Три” Александра Саше Петровића из 1965. године и “Бреза” Анте Бабаје из 1967. године, добио награду за најбољу мушку улогу (Златна арена) на Фестивалу југословенског филма у Пули. За улогу у филму “Трен” Столета Јанковића из 1978. године добио је награду за најбољег глумца на 11. Међународном филмском фестивалу у Москви, 1979. године.

Улаз на пројекције филмова Велимира Бате Живојиновића биће слободан.

Три (1965) - плакат

Генерал Михаиловић - Херој и kазна

Генерал Михаиловић: Херој и казна


05.23.2016 Mon | 12:10 | kinoteka

Интервју са Небојшом Пајкићем, редитељем филма „Генерал Михаиловић: Херој и казна“, који ће 25. маја у 18 часова имати своју биоскопску премијеру у Југословенској кинотеци у Свечаној сали, Узун Миркова 1.

- Шта Вас је мотивисало да се после низа успешних сценарија за игране филмове савремене урбане тематике одлучите за режију историјског документарца „Генерал Михаиловић: Херој и казна“?

Н. П. – Мој последњи реализовани филм био је словеначки костимирани пројекат “До конца ин напреј” 1990. Од тада је прохујало 25-26 година, рекло би се четврт века. Од тада је идеја урбаности којом сам се бавио током осамдесетих, у најмању руку, декомпонована уколико није потпуно разорена бомбардовањем скоро па буквално. Једино што ми је преостало у таквој ситуацији било је да се посветим прошлости, да видим где је грешка у систему, ко је и када погрешио. Такво истраживање нас неминовно доводи до Другог, тзв. светског рата и тако стижемо до Генерала Михаиловића.

- Један сте од ретких српских аутора који је режирао за иностраног продуцента. Како је дошло до Ваше сарадње са америчком компанијом „44 blue“ Раше Драшковића?

Н. П. – Један од двојице продуцената, господин Илија Лабало је волео моје филмове, респектовао мој интелектуални ангажман, и мој и Исидорин и понудио нам је сарадњу на пројекту који је већ био у току.

- Каква су Вам искуства са снимања, у ауторском и у продукционом смислу?

Н.П. – Ја не волим реч аутор или да будем прецизнији, сматрам да су продуценти аутори јер би требало да само они знају зашто се неки филм прави. У нашем случају смо имали ситуацију да двојица продуцената знају шта хоће. Мој посао је био да им, најпре на сценарију са Исидором, а затим на сету и у монтажи помогнем да се на најефикаснији, најуверљивији и најатрактивнији начин изразе.

- У коментарима гледалаца истиче се објективност Вашег филма. Да ли је то било тешко постићи с обзиром на предрасуде и подељеност јавности око судбине генерала Драже Михаиловића?

Н. П. – Да, мислим да је објективност у овом случају веома битна. С једне стране то је стога што је субјективна визура господина Драшковића поткрепљена широком лепезом експерата, историчара и актера, сведока Дражиног трагизма. С друге стране, ја као редитељ сам био апсолутно непристрасан, мој је отац био партизан, првоборац, а моја су политичка убеђења на трећој страни. Равногорски покрет превасходно доживљавам као потресну, драмску тему.

- Једна од оцена после приказивања на РТС-у у априлу прошле године била је да овај филм треба да постане визуелна лектира. Каква је његова даља судбина, где може да се види, осим на специјалним пројекцијама попут предстојеће, 25. маја, у Југословенској кинотеци?

Н. П. – Будућност филма зависи од акције и стратегије продуцената. Ја мислим да би, заиста, било од епохалног значаја да се ДВД копије растурају, на овај или онај начин, по школама. Пројекција у Кинотеци је биоскопска премијера, после би требало да уследи турнеја по Србији, онда европски фестивали и на крају, Америка!

***

Генерал Михаиловић - Херој и kазна-2

Две неочекиване димензије филма ‘Генерал Михаиловић: Херој и Казна’ изазивају позитивни шок код гледалаца. Прво, уместо наратива о партизанима и четницима приказује се окупација савезничке државе, Краљевине Југославије и њен однос са другим Савезницима, уз коришћење терминологије веродостојне епохи. Друго, глорификација начелника генералштаба Југословенске војске, генерала Михаиловића у западној поп-култури – филмови Фокс и Илинг студија, радио драма Орсона Велса и Винсента Прајса, плетора америчких стрипова, насловнице Тајм и Њузвик магазина – све то добија пуни смисао (тек) када се упореди са својим послератним ироничним антиклимаксом, оличеним у Велсовом учешћу у ‘Неретви’.

Тако ‘Херој и Казна’, чини се, потенцира два концепта – Југославију и Америку – који умногоме одређују политичко становиште данашњег српског либерала. Али, овај филм потенцира Југославију и Америку без компромиса са постулатима савремене либералне полит-коректности, и нуди сведочење о једном историјском тренутку. Евоцира се прохујала епоха нација – држава, тада мобилисаних на свима заједничком пред-идеолошком задатку одбране отаџбине.

 Илија Лабало

продуцент и сценариста

the birds tippi hedren

Плави анђели филмског платна


05.19.2016 Thu | 13:58 | kinoteka
Ноћ музеја: Изложба о чувеним и фаталним плавушама са великог платна

Можда не памтимо баш сваки од наслова њихових филмова, али њих већ генерацијама не можемо да заборавимо.

Тридесет величанствених плавих анђела филмског платна, фаталних жена које су обележиле светску и југословенску кинематографију, још једном вам се представљају у великом стилу!

Plavi anđeli filmskog platna

Од М.М., Д.Д. и Б.Б., преко Хичкокових хероина и Бондових девојака, па све до фаталних жена седме уметности, њихови иницијали су урезани у времену, али и у нашој меморији. Ме Вест, Марлен Дитрих, Рита Хејворт, Грејс Кели, Ингрид Бергман, Катрин Денев, Гвинет Палтроу, Никол Кидман, Милена Дравић, Беба Лончар и друге диве са екрана, шармираће вас по ко зна који пут у Југословенској кинотеци.

Ноћ музеја, 21. маја 2016. од 17:00 до 01:00

Преузмите каталог изложбе >>>

mladen djordjevic

Интервју: Младен Ђорђевић – Еротика на филму


05.12.2016 Thu | 16:35 | kinoteka

У Музеју кинотеке биће одржан маратон са темом „Еротика на филму“. Појам еротског мењао се кроз време. Шта према Вашем мишљењу он данас подразумева?
Мислим да савремене ауторе више занима деструкција еротског кроз сагледавање социополитичке димензије (контекста) еротског, демистификација и рушење узвишеног у еротском, приближавање порнографији, смрти.

Који бисте филм са програма маратона волели поново да видите и зашто?
Ошимино „Царство чула“. Он је показао како ширење граница слободе доводи до деструкције и смрти, односно како Ерос у себи садржи клицу Танатоса, која лагано буја.

Carstvo čula

Да ли бисте овом избору прикључили још неке наслове?
„Плави сомот“ или „Дивљи у срцу“ Дејвида Линча. Моје листе десет омиљених филмова су се мењале али ови Линчови филмови су увек опстајали у врху. Линч има посебан однос према еротском. Он на интересантан начин сучељава Ерос и Танатос, проналази софистицираност и узвишеност у перверзији и сексуалном насиљу, садомазохизму…

На програму је само један „домаћи“ филм, југословенска продукција из 1971. „Машкарада“. Како оцењујете приступ еротици у српским филмовима у односу на иностране?
Интересантан ми је приступ еротици у филмовима Макавејева, Жилника, Мише Радивојевића… Наши аутори често воле да смештају еротику у блато, да јој додају сировост и суровост, на тај начин је демистификујући, али јој истовремено удахњујући један нови живот, смисао. То се најбоље види у филмовима црног таласа, код неког аутора мање, а код неког више. Касније је тај приступ постао манир, почео све више да се исцрпљује у механичком понављању, да једе сам себе, губи аутентичност.

Како сте Ви третирали еротику у својим филмовима „Made in Serbia“ и „Живот и смрт порно банде“?
Еротика у мојим филмовима често прелази у порнографију. Није ми био циљ да постигнем еротски доживљај код гледалаца, већ да ерос изокренем, изопачим, подчиним га Танатосу. По мом мишљењу, умирање Ероса у Танатосу производи порнографију.

Život i smrt porno bande У еротским сценама кроз историју кинематографије померане су границе. Појам границе је нешто чиме се и Ви бавите као селектор истоименог програма Феста. Међутим, чини се да је Гаспар Ное са филмом „Љубав“ укинуо све границе. Шта Ви мислите о томе и шта даље може да се очекује када је реч о еротском филму?
Мислим да је немогуће укинути границе. Свако ново доба поставља себи нове границе, уживајући у постојању табуа, у ономе што је са оне стране границе. Сваки идентитет подразумева постојање границе и потајну жељу да се повремено крочи у подручје забрањеног. Човеку је потребна слобода тј померање граница, али истовремено и заробљавање, тј постављање ограничења. Ако тога нема, губи се идентитет. Да је заробљавање, као и ослобађање, подједнако важно за човека, показују базична људска стања и делања: секс, плес, рађање…

Да ли мислите да је овако конципиран маратон интригантан за публику „бомбардовану“ еротским сценама у ријалити програмима? Да ли Музеј кинотеке и даље може да рачуна на довољан број правих филмофила?
У reality програмима више можемо да говоримо о порнографији него о еротском. Ако и говоримо о еротском у тим програмима, онда оно свакако није уметнички обрађено. Мислим да ће зато овај програм бити изазован за публику која жели да види како уметници (аутори ових филмова) профано доводе до узвишеног и како у узвишеном проналазе профано. Једно без другог, по мом мишљењу, не може да опстане.
Мислим да је идеја филмских маратона коју је покренуо нови директор Кинотеке Југослав Пантелић одлична. Идеја маратона и ноћног (поноћног) биоскопа је сан сваког правог филмофила. Мислим да ће Кинотека у наредном периоду привлачити све више и више гледалаца. Важно је да се иницирају нове, младе генерације, као и да се врате старије које су можда прерано одустале.

cg yu

Сарадња Црногорске и Југословенске кинотеке


05.12.2016 Thu | 15:53 | kinoteka

В.д. директора Црногорске кинотеке, редитељ Андро Мартиновић оценио је да та институција има “добру сарадњу са Југословенском кинотеком, на коју је логично упућена с обзиром да је реч о некадашњем централном архиву на овим просторима, који чува фантастично богате фондове”.
Мартиновић је на конференцији за новинаре 12. маја у Београду изјавио да је и лично везан за Музеј кинотеке. “Проводио сам доста времена тамо у доба када је управник био наш драги пријатељ Динко Туцаковић”, рекао је он.
На конференцији је најављен програм кратких играних филмова савремене црногорске продукције, који ће бити одржан у Свечаној сали Југословенске кинотеке 12. маја у 20 сати, у присуству аутора. Програм су поводом обележавања десетогодишњице обнове црногорске независности организовали Црногорска кинотека и Амбасада Црне Горе у Београду, у сарадњи са Југословенском кинотеком.
Управник Музеја кинотеке Марјан Вујовић изразио је задовољство што може да угости колеге и пријатеље са којима Југословенска кинотека и иначе сарађује на разним пројектима.
Мартиновић је изјавио да је Црногорска кинотека основана релативно касно у односу на друге екс-ју републике, 2000. године. Седиште је у Подгорици, за сада у неадекватном простору, али се увелико ради на новом објекту и надамо се да ћемо до краја године имати нови храм филма, рекао је он.
Примарни посао је прикупљање филмова који се односе на Црну Гору, који су снимани у њој и чији су аутори Црногорци. Наравно, наш је интерес да имамо и најрепрезентативније филмове који припадају ју-кинематогафији. Ми баштинимо заједничко културно наслеђе југословенског филма који је жив на посебан начин. Када је престала да постоји заједничка држава, није престала да постоји њена култура, истакао је Мартиновић.
Такође, чувамо инострана остварења јер смо наследили добар део фонда некада великог дистрибутера “Зета филм”. Ту су и филмски журнали и други материјали. Укупно имамо више од 3.000 наслова. Надамо се да ћемо у новом простору добити савремени опремљене депое и биоскопску салу, рекао је он.
Поред тога, како је додао, Црногорска кинотека испуњава простор који је упражњен када је уништена биоскопска мрежа. Покушавамо да то компензујемо, јер домаћи филмови немају где да се прикажу, а нарочито не краткометражни и документарни које смо изабрали за ово представљање у Београду.
Мартиновић је напоменуо да је црногорска кинематографија у процесу реконституисања, усвојен је нови закон о аудио визуелним делатностима и у току је формирање филмског центра.
Филмска продукција у Црној Гори има неки континуитет, али још не у мери која нас задовољава. Учествујемо и у копродукцијама у региону, низ филмова снимљен је у сарадњи са Србијом, укључујући три филма одабрана за представљање овом приликом у Југословенској кинотеци.
То су остварења младих аутора, која су током претходне и ове године приказана у званичној конкуренцији на престижним међународним фестивалима и освојила значајна признања.
Филм “Умир крви” Сенада Шахмановића, који се бави древним питањем крвне освете и могућношћу опроста, имао је изузетну рецепцију на фестивалима у Тампереу, Одензеу, Рио де Жанеиру, Измиру и другим, а награђен је на фестивалу у Бања Луци. Победник је Међународног филмског фестивала у Драми 2015. године.

Филм “Дворишта” Ивана Салатића на суптилан начин проблематизује питање амбијента у којем живимо, нашег микрокосмоса који се неповратно мења. Премијерно је приказан у такмичарској селекцији Хризонти на фестивалу у Венецији.

Бисерна обала” Душана Касалице прати групу деце у кампу за мршављење у старом приморском одмаралишту. Њихов ауторитарни тренер покушава да им наметне својеврсну идеологију здравог живота. То је прошлогодишњи добитник награде “Срце Сарајева” за најбољи кратки филм на Сарајево Филм Фестивалу, а приказан је и на фестивалима у Француској, Швајцарској, Немачкој, Турској, Финској, Србији…

Иначе, Андро Мартиновић је управо ових дана од Филмског центра Србије на конкурсу добио средства за свој први дугометражни филм “Вријеме између нас” (чији је српски мањински копродуцент “Зилион филм” Лазара Ристовског).

kzn

Нови програми Југословенске кинотеке


05.05.2016 Thu | 19:35 | kinoteka

Југословенска кинотека је припремила низ амбициозних програма, од којих је први већ стартовао 4. маја, а то је одржавање редовних дневних пројекција (у терминима од 10,30, 13 и 15,30 сати), следе Филмски маратон еротских филмова 14. и 15. маја, затим циклус Мој избор који започиње професор Небојша Пајкић 25. маја, уз наставак свих редовних програма у новој згради и у Музеју Кинотеке.

Директор Кинотеке Југослав Пантелић најавио је на конференцији за новинаре 5. маја пројекат поводом 120 година од прве филмске пројекције у Београду и на Балкану – 6. јуна 1896. у кафани „Златан крст“ на Теразијама.

Уз помоћ уметника, професионалаца, критичара и теоретичара изабраћемо 100 најбољих српских филмова почев од „Карађорђа“ из 1911. до најновије домаће продукције. Листу ћемо представити 28. децембра, на дан прве филмске пројекције у свету (у Паризу 1895.) и изабране филмове прогласити културним добром од изузетног значаја, истакао је Пантелић.

Датум прве пројекције у Београду биће обележен и тако што ће 6. јуна у свим биоскопима пре сваке пројекције бити приказиван 10-минутни материјал браће Лимијер, исти онај који су гледали наши суграђани пре 120 година.

Новоуведене дневне пројекције у Свечаној сали у Узун Мирковој улици обухватају класике, али и новије стране филмове који никада нису приказани у Србији или су се могли видети само на фестивалима, као и српске фимове који на редовном биоскопском репертоару нису имали довољно простора у трци са комерцијалним насловима. Међу њима су Фелинијев „Амаркорд“, британски филм из 2014. „Клуб насилника“ Лоне Шерфиг, „Влажност“ Николе Љуце…

Маратон ће трајати 36 сати, од суботе у подне до недеље у поноћ, избор ће временски покривати целу историју кинематографије, а за прво издање одабрана је еротика на филму како бисмо заинтригирали публику, рекао је Пантелић.

Управник Архива Кинотеке Александар Ердељановић најавио је традиционални Фестивал нитратног филма, који ће бити одржан 18. пут од 6. до 15. јуна, уз учешће више од 30 светских архива, са пројекцијама у чак 40 термина.

На отварању ће бити приказан спектакл из 1924. „Јелена Тројанска“, а на затварању „Казанова“ из 1927. године. У оквиру Фестивала биће представљена и књига угледног филмског теоретичара и новинара из Загреба Ненада Полимца „Лексикон YУ филма“.

Управник Музеја Кинотеке Марјан Вујовић истакао је да се у обе зграде месечно одржи око 300 пројекција, са 160-170 филмова. У мају се наставља циклус „Великани светског филма“, овога месеца посвећем Жан Пол Белмонду.

Биће приказани и филмови младих црногорских аутора, затим са Белдокса ретроспектива Флаертија и бугарски документарци, циклус добитника шпанске Гоја награде, Фестивал индонежанског филма…

Детаљи програма доступни су на сајту Кинотеке, а директор Пантелић најавио је ново издање сајта које ће бити покренуто током овог месеца.

nebojsa-pajkic

MOЈ ИЗБОР… НЕБОЈША ПАЈКИЋ


05.05.2016 Thu | 16:18 | kinoteka

Мој избор… Небојша Пајкић – у Музеју Југословенске кинотеке, Koсовска 11, од 7.5.2016. до 31.5.2016.

 

1. ЉУДИ НЕДЕЉОМ (Menschen am Sonntag – People on Sunday, 1930)

02

Мада има доста контроверзи око овог позног немог филма, вајмарског ремек-дела које пројектује најважнију камерспел линију у УФА – продукцији, као режисери требало би да се прихвате, Роберт Сиодмак и Едгар Улмер. Има пуно навода по којима је ко-режисер, Курт Сиодмак, а незаобилазан допринос филму су дали и Били Вајлдер, радећи на сценарију и Фред Цинеман који је партиципирао у различитим фазама креативног процеса. Филм је снимао омиљени Хичкоков иноватор, Еуген Шифтан, може бити најимпресивнији мајстор црно-белих покретних слика.
Људи недељом је неми филм који је извршио најпресуднији утицај на развој како европског, тако и америчког звучног филма, у широком распону, од тридестих до осамдесетих, од Ланга и Хичкока  преко Роселинија и Годара до Вендерса и Фазбиндера.

 

2. СА ВЕРОМ У БОГА (Михаило Ал. Поповић, 1931)

Sa Verom u Boga (Mihajlo Al. Popović, 1931)Само једну годину доцније, након сензационалног филма „Људи недељом“ којим се затвара грандиозна епоха германске неме продукције, у Србији под прекогницијом надолазећег рата, опет усудом против Немаца, сниматељ, Михаило Ал. Поповић прави филм који у феноменолошком смислу за српски национ значи исто толико колико „Прохујало са вихором“ и „Аламо“, заједно, значе Америци. Опширније о овом есенцијалном филму може да се види у истоименој књизи где поред мог текста упућујем и на есеј господина, Синише Здравковића, при чему не желим да омаловажим остале драгоцене прилоге. Будућим филмолозима желим да обратим пажњу да је Михаило Ал. Поповић по комунистичкој окупацији најпроминентнијим надолазећим ауторима скоро па режирао филмове. За разлику од Пурише Ђорђевића који му је и на више начина одао пуно признање, речју и сликом, Жика Митровић је покушао да прећути лекције. Зато разлика између филмова које је радио са Миком и без његовог надзора довољно говори о Митровићевом редитељском потенцијалу.

3. ЛА ХАБАНЕРА (Даглас Сирк, 1937)

la-habaneraПоследњи Сирков рад за Гебелса, са омиљеном Заром Леандер. Многи верују да је она више од Гарбо и Дитрих заједно. Било како било Сирк је Зару кроз порториканску музичку мелодраму водио истом софистикованом супериорношћу којом ће за Роса Хантера водити холивудске плавуше у ултимативним мелодрамама попут „Имитације живота“ чији плот и техниколор леде крв у жилама надобудних интелектуалаца. Када би они знали да се Сирк школовао код Гебелса њихов би презир коначно добио неки аргумент. Не само да је кич него је и наци. Али, шта би била пост-модерна без декаденције и ироније, како би имали Фазбиндера без Сирка или Зиберберга без Уфиних мелодрама.

 

4. НИНОЧКА (Ернст Лубич, 1939.)

NinotchkaЧарлс Брекет и Били Вајлдер су, поред осталих, радили на сценарију овог филма који би и самог Стаљина претворио у анти-комунисту. Ваљда је стога ова разоружавајућа анти-комунистичка сатира тако ретко приказивана било где јер су комунисти свугде. Не верујем да је Солжењицин имао прилике да ужива у овом Лубич-тач мајсторству са Гретом Гарбо која надилази властити култ. Али његова сентенција да је комунизам увек поново рађајућа опасност по будућност човечанства би изгубила на горчини, а добила на оштрини када би се интерполирала међу фасцинантно духовите Вајлдер – Брекет реплике међу којим је крунска, над цензурисаним писмом, „али наша сећања не могу да цензуришу“. Ако звучи и мало другачије у њој је ова поента. Ниночку сам гледао веома давно, на првој пројекцији у Београду, у Дому ЈНА, на платну између Титове и Лењинове бисте, такву премијеру нису доживели аутори пошто је титоистички кемп био изнад холивудских домета.

 

5. ПРИНЦЕЗА JАНГ КВИ ФИ (Кенџи Мизогучи, 1955.)

Empress_Yang_01

Мизогучи, по многима најзначајнији јапански режисер, у сваком случају славан колико и Куросава, култ колико и Озу, профињен колико и Кинугаса, својим црно-белим филмовима, а направио их је скоро осамдесет изградио је један од најграндиознијих опуса у светској кинематографији. Иако су његови најзначајнији филмови превасходно мелодраме, захваљујући културолошкој баријери која потенцира стилизацију он је и код најокорелијих анти-жанроваца прихватан као уметник шекспиријанске димензије. Један од његова два техниколора, (претходни је „Легенда о клану Таира“) „Принцеза Јанг…“ оба су рађена 1955. разоткрива Мизогучијеву задивљујућу, а могло би да се каже и застрашујућу спремност да се упусти у најразорније демонтирање источњачке традиције у којој је упркос опсесији еросом, тешко дефинисати границе индивидуалне и колективне изопачености. Фактура раскошног колора даје посебну тежину овој причи инспирисаној кинеским 8. веком чија би перверзна набреклост трансилирана у европске оквире изазвала хистерију. Овако све остаје иза кинеског зида и јапанског рукописа.

 

6. ОПЕРАЦИЈА ТЕРОР (Experiment in Terror, Блејк Едвардс, 1962.)

experiment-in-terrorЈедан апсолутно нетипичан Едвардсов филм, у властитој продукцији. У том смислу је карактеристичан, јер је Едвардс често из каприца улазио самостално у пројекте који нису пролазили кроз холивудске двери. Ова екранизација Гордоновог романа чији је протагониста његов омиљени FBI агент, Џон Рипли (Патриша Хајсмит је после имала Тома Риплија) показује да Блејк Едвардс колико год био склон перверзији може да респектује најчвршће моралне обрасце какве заступају сценаристи, брачни пар Гордон (Гордон и Милреди) под условом да наратив што би рекли пост-семиолози, оставља довољно простора за… перверзију. Када астматичар назове телефоном Ли Ремик, у њеним зеницама имамо све што је потребно за ремек – дело.

 

7. НЕЖНО  СРЦЕ И КРУНИЦЕ  (Kind Hearts and Coronets, Роберт  Хамер, 1949.)

Kind-Hearts-and-Coronets-Póster

Ова екранизација сулудог романа Роја Хорнимена једног од најнеобичнијих протагониста британске културне сцене, у свом црно-хуморном тур де форсу карактеристичном за Роберта Хамера, режисера којем је алкохол скратио и каријеру и живот, уколико није било дубиознијих окултних утицаја на развој догађаја, поред осталих екстраваганција представља Алека Гиниса у осмокракој улози. Пошто је први пут радио за Илинг студио, Хамер је одлучио да му се одужи и да му одмах да осам улога. Тешко се определити ко је доминантнији у овој најсмешнијој од британских комедија, у овом може бити најсмешнијем филму свих времена, Денис Прајс као осмоструки убица или Алек Гинис као осмострука жртва.

 

8. ЉУБАВ И МЕТАК (Amore, piombo e furore, Монти Хелман, 1978.)

Заправо, на осмом месту мог избора се налазио Зибербергов, Карл Мај, из више разлога. Због Карла Маја мог најомиљенијег писца у периоду преласка из дечаштва у младост. С краја основне школе сам прочитао све његове романе па сам онда у гимназији могао мирно да пређем на Пруста. Због Зиберберга којег после француског новог таласа сматрам најрадикалнијом ауторском фигуром европског филма и коначно због вестерна мог најомиљенијег филмског жанра на којем сам одрастао. Али, како наша Кинотека не поседује у фундусу Карла Маја који је једнако бизаран вестерн као и нпр. Прохујало са вихором, онда сам га алтернирао италијанско-шпанском копродукцијом, „Љубав и метак“ у којој уз музику Пина Донађа, Ворен Оутс покушава на један ултра-деликатан начин да разреши прељубу чији су протагонисти, Џени Агутер и Фабио Тести. Монти Хелман је режисер који се налази на пола пута између Пекинпоа и Ворхола. У овом филму је то најочигледније захваљујући између осталог и камери Ђузепе Ротуна који је својим генијем учинио да многи Фелинијеви филмови изгледају неупоредиво боље од редитељевог потенцијала. Висконтију је снимио „Роко и његова браћа“ и „Странца“, али његов третман Аве Гарднер, у Костеровој „Голој Маји“, 1959. најближи је треш безобразлуку у Хелмановом, Amore, piombo e furore.

 

9. ТОПЛИ ПЛЕН (Роже Вадим, 1966.)

00

Ако би маниризам и еротизам издвојили као најбитније карактеристике француског „новог таласа“, онда би морали да третирамо Роже Вадима као најистакнутијег протагонисту тог скоро па најбитнијег догађаја у европском модерном филму. Брижит Бардо, Анет Стројберг, Џејн Фонда, Кетрин Снајдер, Кетрин Данев, итд. и сл. само су неке од Вадимових сарадница од којих је правио звезде мењајући иконографију европсог филма. Када се узме у обзир њен потоњи феминистички развој, Џејн Фонда делује као Вадимов најрадикалнији подухват који превазилази све друге атрактивне корелације, редитељ – глумица. Напросто, у овој персифлажи Золине литературе, где се не сме превидети Золин натуралистички потенцијал, Џејн Фонда делује податније и бестидније и од саме Силвије Кристл, у „Емануели“. „Топли плен“ је Top of the Pop Вадимовог онаничког, у крајњој линији и ониричког пантеона. То, што је филм нешто дужи него што је неопходно чини га још настранијим, скоро па очигледно „уметничким“.

 

10. МЛАД И ЗДРАВ КАО РУЖА (Јован – Јоца Јовановић, 1971)

young-and-healthy-as-a-roseУ комунистичким цензорским материјалима овај филм је повремно навођен под називом „Црвен и румен као ружа“. Консеквентно том покрштавању мислим да већина партијских хигијеничара никада није ни гледала овај  Јоцин филм чија је идеолошка провокативност свакако код сваког „поштеног“ комунисте могла да изазове апсолутну хистерију. Уосталом као и његови кратки филмови, „Студентски град“, „Изразито ја“, „Колт 15 гап“ или „Револуција која тече“. Али, заправо је неупоредиво интригантнија, од сваке анти-марксистичке реторичке провокације, Јовановићева кинестетичка политура која претендује да разори било какву стилистичку конвенцију. Унутар тог агресивног поступка који је у директној кореспонденцији са психолошким генерацијским набојем, са распрскавајућом тензијом пост-шездесетосмашког транса налази се као пројектовани фотогенијски стожер, филмски актер, икона у покрету, Драган Николић.

Небојша Пајкић

(Писано у Јоханесбургу од 1-5 АМ.)