Половину од својих деведесет година живота провео је снимајући филмове, од којих је у седам играо најславнијег и највољенијег тајног агента Џејмса Бонда. Забављао нас је забављајући се, играо – играјући се. Није давио озбиљношћу већ пленио природношћу једне мушке Алисе у простору шпијунских чуда.

 

Сакупио је 65 филмова који су му донели Оскар, Бафту и два Златна глобуса. Велики део својих хонорара дао је за стипендирање сиромашне шкотске деце, али и за финансирање Шкотске националне партије, коју је ватрено подржавао у борби за независност Шкотске од Уједињеног Краљевства. Од 1975. године у браку је с француско-мароканском уметницом Мишлен Рокебрин. Више од двадесет година живе на Бахамима.

На свету има само седам правих филмских звезда, а Шон Конери једна је од њих – речи су редитеља Стивена Спилберга исписане на званичном веб-сајту човека који је историју филма обогатио чувеном реченицом My name is Bond, James Bond! Имао је тачно 32 године када је први пут изговорио ту мантру у филму Доктор Но (1962) и понављаће је у још шест филмова о Џејмсу Бонду. Довољно да поносни Шкотланђанин остане заувек најпознатији тајни агент на свету, с дозволом за убијање у служби Њеног величанства!

Сер Томас Шон Конери, кога је у витеза произвела енглеска краљица Елизабета II, власник Ордена командира француске Легије части за уметност и литературу, рођен је 25. августа 1930. у сиромашној единбуршкој четврти Фаунтинбриџ у Шкотској. Много година касније тако ће назвати своју продуцентску компанију. Отац Џозеф био је возач камиона, а мајка Еуфамија Меклин слушкиња, праља. Били су толико сиромашни да нису имали новца за његову колевку већ су га као бебу смештали у фиоку ормана.

Када је имао осам година, добио је брата Нила. Мали Томас је од раног детињства морао да зарађује, те је за фунту недељно радио као млекаџија, био шегрт код локалног месара. Као лош ђак рано је напустио школу и породицу да би се пријавио у Британску морнарицу.

„Напустио сам школу са тринаест година и немам никакво више формално образовање. Кад сам схватио да желим да постанем глумац а не фудбалер, почео сам да се сам образујем, читао сам и ишао у позориште.” Када се обогатио, основао је фонд за стипендирање сиромашне шкотске деце како би им помогао да не остану без завршене школе као он.

У морнарици се показао успешним, али је после три године отпуштен због здравствених проблема. Имао је болне чиреве у стомаку. На те дане остале су да га подсећају две тетоваже на руци: Mum and Dad и Scotland Forever.

Почео је живот згодног мушкарца који је висок 188 центиметара, добро грађен, привлачног лица, крупних очију, са осмехом који обећава. Бавио се боди-билдингом, радио као спасилац на плажи, зидар, возач камиона, чувар, манекен за купаће гаће, лакирао мртвачке сандуке… Позирао је студентима сликарства и тада је, слушајући их како описују његово тело, схватио колико је важно да га негује и води рачуна о њему. Од првих великих пара које је зарадио купио је најмањи клавир, који је једва стао у мали стан. То у породици нико није очекивао. Мотор да, али клавир је био шок. Имао је двадесет година када се пријавио за такмичење Мистер универзум, где је представљао Шкотску. Био је други пратилац, а то му је донело пажњу јавности која му је била потребна. Пошто се сасвим случајно прикључио морнаричком хору у Лондону, почињу да га занимају глума и сценски наступ. Тако је 1951. дебитовао у позоришној трупи „South Pacific”. Играо је у неколико комада, као и у телевизијским филмовима и серијама, али све су то биле безначајне улоге – заправо, статирао је.

У то време упознао је Роберта Хендерсона, глумца који је био много старији од њега и који је једном приликом, у разговору, споменуо Ибзена. Шон је питао ко је то, а Хендерсон му је открио и натерао га да оде у библиотеку и почне да чита. Рекао му је да изгледа као возач камиона, а да би био апсолутно успешан када би личио на возача камиона, а говорио као Достојевски! Тако је Шон своје литерарно и драмско образовање започео са Ибзеном, наставио са Станиславским, и од тада су књиге биле његов снажан духовни ослонац. Дивио се образованим људима које је сретао.

Прву важну ролу добио је у америчком фиму Друго време, друго место (1958), у коме је играо са сјајном Ланом Тарнер. Ту је доживео велику непријатност јер му је Ланин дечко Џони Стомпанато претио пиштољем мислећи да му Шон отима женску. До 1962. године снимио је још пет филмова, од којих је најзначајнији био Најдужи дан (1962) Дарила Занука, у коме су играли Ричард Бартон, Мел Ферер, Хенри Фонда, Курт Јиргенс…

А онда је исте, 1962. године снимио и британски филм Доктор Но. Његова каријера после тога добила је ново поглавље које се једноставно зове Џејмс Бонд.

My name is Bond, James Bond

Доктор Но био је први филм из серијала о Џејмсу Бонду, који је заснован на књигама британског писца школованог у Итону Ијана Флеминга. Тај јунак појављивао се у дванаест романа написаних између 1952. и Флемингове смрти 1964. године (два су објављена постхумно). Ијан Флеминг одлучио је да напише своје познате књиге из жеље да створи не само вештог акционог хероја већ и омаж Британској империји која се распадала. А Џејмс Бонд је, у ствари, присећање на империју. Он пројектује британску снагу у свим деловима света. Пад Британије као светске силе био је обавезни мотив у његовим романима. Флеминг је у својим књигама ламентирао над судбином Британаца и нападао свакога за кога је сумњао да прети британској моћи.

Тако се Флемингова опсесија Британском империјом почетком 1962.  преселила у будуће филмове о Џејмсу Бонду. Први филм, Др Но, сниман је на Јамајци само неколико месеци пре него што је држава прогласила независност. Филм осликава место где је империја имала чврсту контролу, идеализовану британску супериорност, што је био омиљени миље Флемингових оригиналних романа.

Јавна је тајна: Ијан Флеминг желео је да филмску адаптацију својих шпијунских прича повери Алфреду Хичкоку и 1959. године обратио му се с молбом да режира Операцију гром, која је требало да буде први филм серијала. Хичкок је одбио понуду јер није желео да после филма Северсеверозапад сними још један трилер. Флеминг није одустао од своје идеје и 1961. године поново је предложио да Хичкок режира први филм о Џејмсу Бонду. Међутим, продуценти саге, Хари Салцман и Алберт Броколи,  сматрали су да је Хичкок за њих превише скуп. Они су одлучили да Др Но режира Теренс Јанг, а да Џејмс Бонд буде непознати Шон Конери. Флеминг је, наводно на Хичкокову сугестију, тражио да тајни агент буде Ричард Бартон, који је тада био изузетно популаран. Бартон је био заузет.

Шон Конери је на аудицији за улогу тајног агента 007 елиминисао Керија Гранта, Рекса Харисона, Роџера Мура и Тревора Хауарда. Према једној верзији, продуценти Салцман и Броколи позвали су га на аудицију пошто су га случајно видели кроз прозор „док је корачао гипко као пантер, и због тог секси хода одмах га заробили”. Иако је био изузетно бахат на аудицији, на којој се појавио неуредан, у прешироким панталонама и превеликом џемперу, те одбио да прочита одређени текст, Конери је добио улогу. Међу конкурентима је био и глумац Дејвид Нивен, који је Флемингу, наводно, послужио као инспирација за лик Бонда.

Према другој причи, Конери је улогу добио захваљујући гласовима читалаца „Дејли експреса”. Познато је да се Ијан Флеминг, творац лика легендарног агента, свим силама борио да Конери не буде изабран за улогу. Говорио је да је сировина, да је недовољно отмен и да има превише мишића. Али одлучујућу реч имала је Флемингова супруга, која је сматрала да је управо Конери идеалан Џејмс Бонд. После приказивања филма Др Но нико више није сумњао у исправност избора, а Флеминг је чак у каснијим романима додао да Бонд има шкотске крви.

Многи филмофили сматрали су то остварење прекретницом у каријери Шона Конерија. Међутим, славни глумац је крајем августа 2008. године боравио на литерарном фестивалу у Единбургу, где је представио своју аутобиографију Бити Шкот. Тада је публици испричао да хит Др Но није прекретница која је изменила његов живот, већ да је то описмењавање и школовање током сиромашног детињства.

„Прву прекретницу доживео сам кад сам имао пет година, кад сам научио да читам и пишем”, навео је Конери.

Кенеди је волео Флеминга

После филма Др Но, уследило је друго остварење из серијала о агенту 007, Из Русије с љубављу (1963), уз које иде једна занимљива прича. Када је 1961. председник САД Џон Ф. Кенеди у једном интервјуу на питање ко му је омиљени писац узвратио са Ијан Флеминг, америчка нација била је затечена: ко је, дођавола, Ијан Флеминг и где се до његових дела може доћи? За тадашње верне читаоце америчког „Плејбоја” то име није било тајна јер је до тог тренутка тај часопис већ био објавио неколико Флемингових прича о извесном тајном агенту 007. Неколико Бондових авантура било је објављено још током педесетих, али светска слава уследила је тек после Кенедијеве изјаве.

Након извесног времена, Флеминг је био гост у Белој кући у свечаној посети Кенедијевима. Тада је председник САД рекао да је Из Русије с љубављу његова омиљена Бондова авантура. Упућени су тврдили да је то био једини разлог због којег је филм одмах снимљен иако је сама књига прилично компликована. Био је то, опет су говорили поједини блиски Белој кући, највероватније последњи филм који је Кенеди видео пре него што је убијен.

Сви Флемингови биографи слажу се у једном: Бонд је понајвише базиран на свом ствараоцу. Флеминг је и сам учествовао у акцијама сличним Бондовим, као члан Црвених Индијанаца, диверзантске групе чији је задатак био да проводи време на непријатељској територији. Колико је мистерија на коме је базиран сам Бонд, толико има занимљивих теорија и о томе зашто је Бондова шифра баш 007. Ознака 00 означава његову дозволу за убијање, док је 7 његов персонални број. Да ли је шифра заснована на броју воза који је пролазио поред његове куће или по тајној совјетској групи атентатора дупла нула? Ипак, најуверљивије делује да је заснован на др Џону Дију, британском тајном агенту из 16. века који је све своје поруке краљици Елизабети шифровао са 007. Две нуле значиле су Само за твоје очи.

Многи су деценијама описивали Бонда, а у ствари су описивали Шона Конерија, који му је дао живот. Тако је он морао да буде човек који зна све, сме све, може све. Човек који лети, рони, плива, а уме и да хода, пуца, дави, коље, бије и убија. Човек кога мрзе и кога се плаше непријатељи, а обожавају жене. Прототип мушкарца и светског шампиона у свему, од бриџа до пљувања удаљ. Човек на чијем бисмо месту најчешће желели да будемо. Човек с бројем, а није робијаш. Љуби и оставља.

Мало је оног што Бонд није урадио за краљицу и отаџбину у току своје плодне каријере. Био је сила природе, ходајућа потенција, полубог стављен на земљу да једном руком држи жену, а другом Walter PPK уперен у зликовца.

Најзаслужнији за само постојање Бонда у оној форми коју данас познајемо јесу Шон Конери и редитељ првих неколико филмова у серијалу Теренс Јанг. У њиховој ери Бонд јесте супершпијун, али је такође и човек који се мозгом и телом ставља у опасне ситуације, из којих се извлачи својим феноменалним умећем, или тако што у последњем тренутку стигне помоћ пријатеља. У том периоду Бонд проводи већи део филма заробљен од главног негативца, који је мање-више добар према њему све док му Бонд не заведе девојку. Компулзивно пије и пуши (чак и уколико је реално очекивати да дотично пиће или цигарета буду отровни) и не либи се да спава с лошом девојком непосредно након што убије њеног љубавника, све време знајући да је напољу чека марица (Др Но). Из данашњег угла, Конеријев Бонд делује изузетно политички некоректно, али уосталом у томе и јесте његов шарм.

Отац Индијане Џоунса

Редитељ Теренс Јанг, који га је ангажовао за филм Доктор Но, сматрао је да би му требало мало школе када је у питању стил, па му је купио фенси одело и читавих недељу дана пре снимања водао га по граду да заједно пију, проводе се и коцкају. Било је лако од Шона Конерија направити визуелно најмужевнијег и најпривлачнијег мушкарца, али с његовим изговором и акцентом била је и остала највећа мука. Многи су тврдили да има један од најгорих нагласака на филму, а Конери се понашао као да их не чује и никада га није мењао без обзира на то који је лик тумачио. И управо је тај ужасни шкотски акценат с временом постао његов заштитни знак због којег је добио надимак Шушкавац, и понуду да свој глас позајми змају Драку у филму Змајево срце из 1996. године.

Већ следеће године, после филма Из Русије с љубављу, Шон Конери снима Голфингер (1964) и Операцију гром (1965). Годину дана паузе и 1967. пред гледаоцима је Само двапут се живи, а 1971. и Дијаманти су вечни. Сага о Џејмсу Бонду, тајном агенту 007, за Шона Конерија завршила се 1983. године филмом Никад не реци никад. Ту је био и повређен јер му је Стивен Сигал случајно сломио ручни зглоб док му је показивао неке борилачке вештине.

Лик Џејмса Бонда од тада до данас преузимали су други глумци, али је у свим анкетама с питањем који вам се глумац највише допада као Џејмс Бонд, резултат увек био исти: убедљиво је на првом месту увек стајао Шон Конери. Филмски критичар Ранко Мунитић (1943–2009), у својој књизи Чудовишта која смо волели, пети део, у поглављу о Џејмсу Бонду овако је заокружио слику о Шону Конерију:

„Сензуалан, шармантан, узбудљиво ишчашен и убедљиво нормалан чак и у минхаузеновским измишљотинама, беше Конери још нешто, капитално: увек, онако изнутра, неком хуморном и заправо подсмешљивом дистанцом одмакнут од свега што изводи и што му се збива. Забављао нас је забављајући се, играо – играјући се. Није давио озбиљношћу већ пленио природношћу једне мушке Алисе у простору шпијунских чуда.

Отуда и успех. Да би авантура ухватила корена, нарочито она бајковита, одигнута од тла, вилински невероватна, потребан јој је унутарњи осмех, осмех упућен и себи и нама. Насмешени – верујемо. А верујући бајци која тече, неизбежно ћемо пожелети да видимо и следећи наставак. Све следеће. Бар док траје чаролија дежурног вилењака, пустолова и шармера.”

Умео је да каже како жели да му снимање представља задовољство, и само под тим условом прихватао је улоге. Никада се није забављао као на снимању филма Индијана Џоунс: последњи крсташки поход (1989). Џорџ Лукас је више пута изјавио да му је лик Џејмса Бонда био велика инспирација приликом стварања лика Индијане Џоунса и читавог серијала. „Ко би други могао да игра Џоунсовог оца него тип који ме је инспирисао у стварању свега тога, Џејмс Бонд главом и брадом.” Али када му је Лукас понудио да игра у четвртом делу о Индијани Џоунсу, одбио је. Одбио је и улогу у филму Моје песме, моји снови, затим и ону у Авантурама барона Минхаузена јер му се није допао сценарио, док је улогу Гандалфа у Господару прстенова одбио зато што га је мрзело да се на више месеци пресели у Аустралију!

Два пута су га звали да се појави у серијалу Матрикс, али је оба пута одбио. То је једноставно објаснио: „Ја сам тај сценарио два пута прочитао и уопште не разумем о чему је реч. Како да играм у филму у коме не знам ко, шта и због чега ради?” Године1986. глумио је у првом и најбољем филму серијала Горштак, а 1991. у другом.

Занимљиво је да компанија „Columbia Pictures” није хтела да финансира филм Име руже према истоименом роману италијанског писца Умберта Ека управо због Конерија, који је играо Вилијама од Баскервила. Сматрали су да му је каријера кренула низбрдо и да његово име неће привући публику. Филм је ипак снимљен 1986. и доживео велики финансијски успех. Годину дана касније, 1987. Шон Конери освојио је Оскар за епизодну улогу, као незабораван ирски полицајац Џим Малоун у Де Палмином филму Недодирљиви.

Многи су рачунали колико је новца изгубио одбивши да игра у Господару прстенова и дошли до суме од пола милијарде долара, али Шон Конери за то није марио и јавно је зажалио само за једном улогом коју је одбио. Наиме, рекао је да је тужан што је одбио главну улогу у филму Афера Томас Краун.  Филм је снимљен 1968. године, а шармантну варалицу Томаса Крауна одиграо је Стив Меквин, који је рођен исте године кад и Конери, а поживео је само педесет година. Занимљиво је да је три деценије касније снимљен римејк тог филма, а главну улогу тумачио је други Бонд – Пирс Броснан!

Мишлен

Како је расла његова слава као Џејмса Бонда, тако је Шон Конери бивао све привлачнији женама на свим меридијанима. Био је већ годинама у браку (1962–1973) с аустралијском глумицом Дијаном Силенто када му се десила љубав као удар грома. Лудо се заљубио у француско-мароканску ликовну уметницу Мишлен Рокебрин, с којом се, после пет година познанства, венчао 1975.

Упознали су се 1970. године на голф турниру у Мароку. То је била љубав на први поглед. Глумац је једном приликом, у интервјуу за британски „Сан”, рекао да га је муња погодила на месту када је упознао Мишлен. Одмах ју је назвао „моја вољена”. Мали проблем био је у томе што је у тренутку заљубљивања њега у кући чекала супруга Дијана, с којом је имао сина Џејсона (1963). Она је касније говорила да је Џејсон био тежак и проблематичан младић, да је био везан за мајку, а да је отац више пажње посвећивао његовом млађем брату.

Мишлен је била у другом браку и имала је троје деце. Познанство са Шоном описивала је као клинка којој се догодио принц из бајке, а она, ето, нема појма да је принц заправо Џејмс Бонд лично:

„Прво сам видела Шона окренутог леђима и помислила како је величанствен. Нисам ни знала да је то познати глумац. Нисам знала ни како се зове. Било је невероватно, те ноћи сам га сањала. Носио ме је у наручју и била сам пресрећна. Ујутро сам се пробудила и помислила да ће све бити баш како треба. И догодило се: отишла сам на голф турнир, срела сам његове очи и заљубила се за цео живот.”

После тог судбоносног сусрета обоје су се вратили у своје бракове. Две године касније, Мишлен је добила писмо од Шона. Позвао ју је да се нађу у приморском градићу у Шпанији – Марбељи.

Њена прва реакција била је: „Шта он мисли ко је он?” Али чим је одбила састанак, добила је следећу поруку: „Недостајала си ми… Не могу да престанем да мислим на тебе.” Остали су раздвојени, Мишлен је живела у северној Африци, а Шон у Холивуду. „У почетку смо ретко имали прилике да се видимо. На крају крајева, Мишлен је са децом живела у Африци, а ја сам путовао по свету снимајући филмове. Једном смо стајали на аеродрому у различитим линијама. Гледао сам другу линију где су биле видљиве само ноге. Препознао сам њене ноге и отрчао сам у другу линију да се сретнемо. Препознао бих је међу стотинама!”

У мају 1975. године коначно су се саставили. Она је још говорила да је од првог тренутка њиховог познанства имала потребу да га заштити јер је деловао као да му је потребна заштита. Упркос годинама, овај заљубљени пар и даље дане проводи држећи се за руку:

„Мишлен је најневероватнија жена на Земљи. Заједно смо скоро 45 година и поуздано могу рећи да је она љубав мог живота. За мене нема веће радости од тога када је видим. Још увек идемо на романтичне састанке”, каже Шон Конери.

Један од највећих глумачких шармера некадашње Југославије, Драган Гага Николић (1943–2016), на питање шта прижељкује у будућности, неколико година пре него ће га савладати болест, одговорио је: „Да старим као Шон Конери”. Догодило се да су мушкарци прижељкивали управо то што је Драган рекао, а жене су тврдиле да је Шон с годинама постајао све привлачнији. На листама најсекси људи из шоу-бизниса и секс-симбола, често је заузимао место на самом врху. Магазин „Пипл” прогласио га је 1989. године најсексепилнијим живим мушкарцем, а други пут је исту титулу добио 1999. на шта је реаговао речима: „Хвала Богу, добро је док нисам најпривлачнији мртав мушкарац.” Часопис „Емпајер” прогласио га је седмом најпривлачнијом филмском звездом свих времена. Испред Конерија су се нашла само два мушкарца – Роберт Редфорд и Џони Деп.

Многим обожаваоцима славног глумца није познато да је у готово свим филмовима, чак и оним из шездесетих, на глави носио тупе. Косу је почео да губи веома рано, као двадесетогодишњак, али то приватно никада није крио.

Са супругом Мишлен, Конери последњих двадесетак година живи у вили на Бахамима, у луксузној четврти Лифорд Кеј, на острву Њу Провиденс. Њих двоје опслужује бројна послуга и одавно се не појављују у јавности.

За независну Шкотску

Поносни Шкотланђанин Шон Конери најбоље је сведочио о свом животу у књизи Бити Шкот, коју је радио са својим пријатељем, синеастом Маријем Григором. У њој су сажета сва његова интересовања која несумњиво потврђују његово најватреније опредељење – да Шкотска буде независна! Да би оправдао тај захтев, у књизи наводи важне чињенице из шкотске историје и културе, укључујући и дела песника Роберта Бернса, романописца Валтера Скота и шкотску краљицу Мери. Када је био у родном Единбургу 2008. да би представио своју књигу, рекао је још једном да неће поново живети у Шкотској све док не стекне независност од Уједињеног Краљевства.

„У нашим школама недостаје шкотске историје”, казао је Шон. „Увек су ту приче о енглеским краљевима и краљицама, а Шкотланђана једноставно нема, само оно што је енглеско”, цитирале су агенције.

Иако је то одувек био његов став, и упркос томе што је отворено подржавао Шкотску националну партију, која тражи самосталну и независну Шкотску изван Велике Британије, и што је њен велики донатор, краљица Елизабета ипак је 2002. године Шона Конерија прогласила витезом. Два пута пре тога британска влада блокирала је настојање круне да му се додели звање сер.  Године 2007. Конери је покренуо интернет ТВ канал како би се на њему чешће појављивао вођа његове странке: „Знам да је ова странка уистину шкотска и да има изврсне идеје. Уколико се реализују, можемо да очекујемо позитивне промене за шкотски народ и целу Шкотску. Заједно можемо започети нову еру оптимизма и напретка”, рекао је приликом представљања ТВ канала.

Након једностраног проглашења независног Косова, Шон Конери изјавио је да не схвата „зашто су неке покрајине повлашћене да могу добити независност, а неке нису”, што је тумачено као његов политички став спрам Косова, а он је, заправо, увек и једино мислио на Шкотску.

Последњи филм који је снимио била је Лига изузетних џентлмена (2003), а 2006. саопштио је да одлази у глумачку пензију – са 65 улога снимљених за нешто мање од педесет година каријере.

Сав хонорар од филмова Робин Худ: принц лопова и Дијаманти су вечни поклонио је у хуманитарне сврхе. Говорио је како је само једном на снимању био у животној опасности, али да су то боље видели они на сету него он на земљи. Он је то само осетио, с трајним последицама. Прецизније, на снимању филма Из Русије с љубављу, хеликоптер на сету пролетео је тик изнад њега и замало га обезглавио, буквално! Од тада више није добро чуо на једно уво.

Био је навијач Селтика, а у младости је имао прилику да игра за Манчестер јунајтед. Израчунао је да је звање професионалног фудбалера превише нестабилан посао. Јавна је тајна да је целог живота писао песме, али никоме није давао да их прочита.

Пре три године последњи пут усликан је у Њујорку, у шетњи улицама Менхетна, ослањајући се на штап и у друштву асистента који му је, ту и тамо, помагао док хода. На себи је имао сиву Nike тренерку и плаву поло-мајицу, удобне патике и шеширић на глави. Деловао је као симпатични дека из комшилука. Одао га је осмех на који су падале жене широм планете. У јавности повремено проструји понека гласина да болује од рака грла, да иде на терапије или да је болестан од Алцхајмерове болести. Када се пре неку годину последњи пут појавио у једној телевизијској емисији, признао је да има проблема са срцем, али да је његова жена најбољи лек за њега.

Ана Марија Роси