Поводом 95. годишњице од рођења Миодрага Петровића Чкаље објављујемо причу Чедомира Петровића „Пролазећи кроз Сталаћ“, сећање на његовог оца кроз анегдоту која сликовито показује размере популарности великог комичара. Причу прати коментар Ранка Мунитића.
ПРОЛАЗЕЋИ КРОЗ СТАЛАЋ
Годинама, и до пред сам одлазак великог Ранка Мунитића, дружили смо се уз кафу и пиће, у ћошку неког бистроа, као зевереници. Написао сам једном да се људи везују један за другог због нечега заједничког што имају у себи. Пијанац тражи пијанца. Коцкар нађе коцкара. Наркоман наркомана. Ми смо били тешки зависници од филма.
Ранко ми је умногоме помогао око сценарија који сам у то време писао, а касније и реализовао у четвороделној ТВ серији Неки чудни људи, за РТС, која прича о предратним путујућим глумцима. На шпици стоји: Сарадник на сценарију Ранко Мунитић. То је био његов последњи професионални рад.
Испричао сам му истиниту причу из детињства. Ранку се веома допала и наговорио ме је да је напишем, а он ће додати коментар.
***
Била је трећа или четврта година како смо нашим фићом одлазили за Крушевац, да тамо с наном и дедом и осталим члановима очеве фамилије проведемо лето.
Код Сталаћа је постојао мост, преко Јужне Мораве, којим су пролазили возови, аутомобили, запрежна кола и понеки храбри пешак. Знало је да се чека и по сат-два док не прођу сви возови.
Једног лета, шездесете или шездесет прве, не сећам се тачно, стајали смо у дугачкој колони чекајући да се подигне рампа. Поред нас је пролазила погребна поворка. Било је пуно људи. Сви у црнини. Мушкарци су носили ковчег према оближњем гробљу. Многи су плакали. Уобичајене нарицаљке – нарицале.
Тада је неко из поворке приметио оца како седи у фићи. Мајка је била поред, а ја сам седео позади. Почели су прво да се смејуље и стидљиво показују прстом на оца. Онда су почели гласно да се смеју и прилазе. Отац је отворио прозор и озбиљно им изјавио саучешће. Е, тек онда је настало плакање од смеха. Цела поворка је опколила нашег малог фићу. Отац је морао да изађе. Поздрављао се са свима. Љубили су га. Хтели само да га дотакну.
И они мушки, што су носили ковчег, спустили су га насред пута, па пришли и они. Неко је имао фото-апарат и сликао оца с целокупном пратњом.
Онда се рампа подигла. Колона аутомобила кренула. Пратња се вратила. Подигла оног мученика с прашњавог пута. Опет се зачуо плач и лелек.
А ми смо наставили пут…
Чедомир Петровић
***
„Везана за неко друго име, ова прича деловала би откачено, црнохуморно, чак морбидно. Везана за Чкаљу, делује природно. Тешко је замислити сликовитију метафору о победи осмеха над сузом, топлине над хладноћом, живота над смрћу. Можда у таквој победи лежи највише и најлепше до чега се уметник може довинути. Поготово онај који целог свог века даје.”
Ранко Мунитић