• Start: 26/06/2017 18:00
  • End: 27/06/2017 23:00

Шок коридор представља: Женски осветници у јапанском филму седамдесетих

Сала Динко Туцаковић, Косовска 11. 26. и 27. јун 2017.

 

Понедељак, 26.6.

18:00 ЛЕJДИ СНОУБЛАД: МЕЋАВА IZ ТАМНОГ ВИЛАЈЕТА (ЈП, 1973)
Shurayukihime
ул: Меико Кађи (Meiko Kaji), Тошио Куросава (Toshio Kurosawa)
р: Тошија Фуџита (Toshiya Fujita)

20:00 ЛЕДИ СНОУБЛАД 2: ЉУБАВНА ПЕСМА ОСВЕТЕ (ЈП, 1974)
Shirayuki-hime: Urami koiuta
ул: Меико Кађи (Meiko Kaji), Јузо Итами (Juzo Itami)
р: Тошија Фуџита (Toshiya Fujita)

 

Уторак, 27.6.

18:00 ИНОШИКА ОЧО: СЕКС И БЕС (ЈП, 1973)
Furyô anego den: Inoshika Ochô
ул: Реико Ике (Reiko Ike), Кристина Линдберг (Christina Lindberg)
р: Норибуми Сузуки (Noribumi Suzuki)

20:00 ИНОШИКА ОЧО 2: ПРИЧА О ЖЕНСКИМ ЈАКУЗАМА (ЈП, 1973)
Yasagure anego den: sôkatsu rinchi
ул: Реико Ике (Reiko Ike), Макото Аикава (Makoto Aikawa)
р: Теруо Иши (Teruo Ishii)

 

Шок коридор представља: Женски осветници у јапанском филму седамдесетих

„Ја сам жена која хода танком линијом што раздваја живот и смрт,
одрекла сам се својих суза некада давно.
Сва саосећајност, сузе, снови,
снежне ноћи и сутра мени више ништа не значе.
Своје тело препустила сам бујици освете
и одрекла се своје женствености некада давно.”

Казуо Коике, Shura No Hana, песма из филма Леди Сноублад: мећава из тамног вилајета

После првих кадрова порођаја у затвору, видимо лепу жену у белом кимону како корача по снегу носећи кишобран који је штити од ситних пахуља. Та идилична слика претвара се у крвави обрачун када се жена сусретне с групом мушкараца. На први поглед нежна и крхка, она извлачи кратки мач из дршке кишобрана и после првог замаха одсеца руку једном од телохранитеља локалног вође јакуза, потом следећим замахом пресеца артерију другоме, те тако све док сечиво не заврши у стомаку главног гангстера и река крви не потече из његове утробе по снегу. Пре него што издахне, он сазнаје да је посечен због освете. Снег ће за који тренутак прекрити трагове борбе и опет ће све бити бело, а одмах затим зачуће се први тонови песме о жени која се одрекла свега да би осветила своје родитеље. Тај увод остаће дубоко урезан у памћење, а сцене насиља претворене у праву уметност утицаће на многе западне ауторе, поготово на Квентина Тарантина, који је обрачуном између Уме Турман и Луси Лију у филму Убити Била, упутио љубавно писмо Тошији Фуџити и његовом серијалу Леди Сноублад, а посебно главној глумици Меико Каџи.

Леди Сноублад: мећава из тамног вилајета (Shurayukihime, 1973), екранизација манге смештена у период међи, у касни деветнаести век, имала је 51 део и била популарна почетком седамдесетих у Јапану. Изашла је из пера Казуа Коикеа, творца серијала Усамљени вук и младунче, који је такође екранизован. Име Сноублад је тешко преводиво; може се рећи да, у ствари, представља кокетирање с именом Снежана. Право име наше јунакиње је Ојуки. Док гледамо како излази из мајчине утробе на поду затвора, прво што чујемо јесте завет освете којим је мајка обавезује. С том намером Сноублад је и зачета. Наиме, након што су јој убили мужа, њена мајка успева да пронађе и елиминише једног од нападача, због чега заврши у затвору, где спава с чуваром да би зачела дете које ће наставити где је она стала. Пошто је испустила душу на порођају, бригу о детету преузимају друга затвореница и будистички свештеник, који је обучава да постане машина за убијање. Двадесет година касније она напокон креће путем освете, који је заправо референца за шхурадо, једну од будистичких области која се односи на, упрошћено речено, прочишћење покољем. Ојуки је класичан трагичан лик који се одриче живота обичне жене да би извршила правду и испунила завет своје мајке. Међутим, она није само инструмент смрти и насиља већ показује и емоције, додуше у ретким тренуцима. Њено одрастање је трауматично и трагично, али јасно видимо да освета није њен избор, и то у моментима када преиспитује себе и сумња у исправност онога што ради. На крају, када испуни задатак, то доводи у питање њену егзистенцију и сврху. Иако тренирани убица, она није непобедива. У коначном обрачуну једва стоји на ногама, посрће по снегу, на крају пада, и док симболично покушава да свежим пахуљама опере лице умрљано крвљу, испушта очајнички крик који пара уши. Тек тада у потпуности схватамо зашто она себе назива Сноублад: сноу – снег, који симболизује чистоту, и блад – крв, која представља бес, насиље. Њу је маестрално одглумила Меико Каџи, која у филму не говори много, већ се углавном изражава погледом, постижући исти ефекат као и Човек без имена кога тумачи Клинт Иствуд у шпагети-вестернима Серђа Леонеа.

За велики успех филма најзаслужнији је продуцент Кикумару Окуда, који је за студио „Тохо” ангажовао редитеља Тошију Фуџиту и сценаристу Норија Осаду. Они су, према његовом мишљењу, били савршен избор јер су њихови стилови приповедања били тотално различити, као „уље и вода”, због чега је очекивао да ће направити нешто занимљиво. Била им је потребна још Меико Каџи, која је напустила студио „Никацу” зато што су хтели да је угурају у роман порно (софткор филмови често са садомазохистичким контекстом). „Тохо” је већ имао проблем с њом због серијала Сасори, екранизације манге која се дешава у женском затвору, јер није хтела да изговара експлицитне реплике. Отуда, у њеној улози нема дијалога, већ је акценат стављен на изражавање очима. Пристала је јер је са Фуџитом већ сарађивала, а и понудили су јој да пева прослављену насловну мелодију и тиме јој припомогну у музичкој каријери. Наставак је, такође, достигао култни статус, али у Леди Сноублад 2: љубавна песма освете (Shurayuki-hime: Urami koiuta, 1974) прича се тотално мења. Ојуки постаје бегунац од закона, а када је ухвате, натерају је да постане шпијун и убица за владу. Прошло је десет година од првог дела и она сада постаје пион у јапанско-руском рату почетком двадесетог века. Једино што остаје исто јесте коначни обрачун чији је покретач освета.

Пошто је Каџијева почела да избегава такве улоге, студију „Тохо” била је потребна нова харизматична звезда која ће бити налик њој. Будућу узданицу Реико Ике пронашли су у ноћном клубу. Као и већина јунака у филмовима које су снимали, и она је била делинквент, али у стварном животу. Добила је прилику да буде прва која ће покушати да скине с трона Меико Каџи, у чему је скоро и успела. Серијал о Иношики Очо био је пун погодак. У првом делу, који је на западу био преведен као Секс и бес (Furyo anego den: Inoshika Ocho, 1973), покушали су да мало измене причу и додали доста голотиње, али притом нису изгубили много на квалитету. Главна јунакиња на почетку филма је девојчица која присуствује убиству свог оца. Док умире, он у руци држи три карте за каруто (јапанска варијација карташке игре која потиче из Португалије) – вепра, јелена и лептира – које представљају идентитет његових убица. Као и Ојуки, и Иношики је сироче, али за разлику од ње, која није имала избора, она се својом вољом одлучује на освету. Пролази деветнаест година, девојчица је постала коцкар, џепарош и извештила се у коришћењу мача. Као и Сноублад, и име Иношика Очо је симболично: ино – вепар, шика – јелен и очо – лептир. Те три животиње истетовирала је на себи од рамена до груди као подсетник, а сваки пут када убија, обнажи се да би их показала. Радња је такође смештена у период међи и све је под снегом, који игра битну улогу у обрачунима. Први покољ Иношика прави у башти где потпуно нага успорено плеше по снегу уз звуке џез музике док мачем одсеца удове својих противника, а крв шикља на све стране. Та визуелна ода насиљу завршава се тако што девојка последњем нападачу зарива мач у стомак, и док јој се наге груди тресу од силине ударца, њено тело купа се у млазу крви. Секс и бес је остварење мокрих снова свих обожавалаца пинку поджанра (софткор филмови прожети екстремним насиљем). Иношика пролази кроз Христове муке и често кокетирање с хришћанским симболима у јапанској кинематографији овде добија нову димензију. Док измучена и до крви ишибана виси везана у ланцима испред кубистичког распећа, она напокон упознаје мајку, која ће само неколико тренутака касније бити удављена пред њеним очима. Док Меико Каџи свој лик портретише очима, одмерено и хладно, Реико Ике ствара знатно живописнију и комплекснију хероину и много се ослања на своје женске атрибуте, које се не либи да покаже. Норибуми Сузуки режира то ремек-дело са својим уобичајено високостилизованим визуелним таписеријама прожетим добро одмереним мрачним хумором. Филм је испуњен флешбековима који имају исту функцију као и код Серђа Леонеа. Користи екстремно крупне планове и зумирање, а поједини кадрови окупани су црвеним светлом да би се подвукло насиље. Крај је скоро прекопиран из Леди Сноублад. Израњављена Иношика посрће по снегу, а пахуље се претварају у кишу карата. Нема крика какав испушта Ојуки, јер те карте што се провлаче кроз цео филм значе прихватање судбине која је девојци подељена као у карташкој игри још на почетку.

Наставак Иношика Очо 2: прича о женским јакузама (Yasagure anego den: sokatsu rinchi, 1973) поверен је ветерану Теруу Ишију, коме је недостајала Сузукијева способност ткања наратива, што је филм претворило у бућкуриш са сувише ликова чије приче уместо да се уклапају сметају једна другој. Филм је пун феноменалних идеја које нису искоришћене. Вођа једне женске банде зове се Јошика од Христа, чији је мото „када се молим, ја убијам”. Међутим, она се само одједном изгуби и изненада појави пред крај филма. Иношика је ту једино да би девојке које сексуално експлоатишу и дрогирају, а њихове вагине користе за шверцовање наркотика, ослободила од јакуза. Филм има и добре стране. Насупрот наративном хаосу, дизајн и кинематографија су усклађени и кохерентни, а оно што све држи заједно јесте константна употреба као крв црвене боје насупрот црној и белој.

„Тохо” је успео у својој намери и створио „дрољасту” верзију Меико Каџи, која им је донела многе успехе у сукебан (женски вођа банде) фимовима и поджанру посвећеном окрутности и насиљу у средњој школи. Покушали су да од ње направе и музичку звезду, чак су се и албуми добро продавали. Меико је глумила у серијалу о јакузама Кинџија Фукасакуа Борба без части и човечности (Jingi naki tatakai) као и Реике. Међутим, за разлику од Меико, која је наставила глумачку и музичку каријеру, Реике је сустигла криминална прошлост и престала је да се бави филмом. Лејди Сноублад и Иношика Очо нису донеле ништа ново у жанр у виду приче, али смо уместо ронина који се утапају у сакеу и подсећају на Тошира Мифунеа, добили прелепе жене. Визуелни стриповски стил прошаран екстремним насиљем у коме нема места за политичку коректност и платно натопљено крвљу или прекривено голотињом, тим остварењима обезбедили су култни статус. Данас видимо само обрисе тих ремек-дела у појединим филмовима и само ретко када неко као Тарантино верно, без устезања, пренесе на платно пун визуелни удар.

Ненад Беквалац