• Start: 30/01/2017 21:00
  • End: 30/01/2017 23:00

Ориг. наслов Too Late Blues
Подаци (САД, 1961)
Улоге Боби Дерин, Стела Стивенс
Режија Џон Касаветес
Место Сала Динко Туцаковић, Косовска 11
Датум 30. јануар 2017.
Време 21:00
Програм Из личног угла

ЗАКАСНЕЛИ БЛУЗ   /  Too Late Blues   (национална премијера)

Режија и продукција: Џон Касаветес (John Cassavetes); сценарио: Џон Касаветес и Ричард Кар (Richard Carr); фотографија: Лајонел Линдон (Lionel Lindon); музика: Дејвид Раксин (David Raksin); сценографија: Тамби Ларсен (Tambi Larsen); монтажа: Френк Брахт (Frank Bracht); костими: Идит Хед (Edith Head); звук: Џин Мерит (Gene Merritt) и Џон Вилкинсон (John Wilkinson); улоге: Боби Дерин (Bobby Darin), Стела Стивенс (Stella Stevens), Еверет Чемберс (Everett Chambers), Ник Дeнис (Nick Dennis), Руперт Крос (Rupert Crosse), Винс Едвардс (Vince Edwards), Вал Ејвери (Val Avery), Џејмс Џојс (James Joyce), Мерилин Кларк (Marilyn Clark), Симор Касел (Seymour Cassel), Алисон Ејмс (Allison Ames), Џ. Ален Хопкинс (J. Allen Hopkins). Трајање: 102 минута.

Џон Касаветес – синеаст, поштовалац и љубитељ џеза

Из личног угла

Аутохтони амерички синеаст, сценарист, глумац и продуцент Џон Касаветес (John Nicholas Cassavetes,  9. децембар 1929. Њујорк – 3. фебруар 1989. Лос Анђелес), први је у америчкој кинематографији прихватио принцип генијалног Орсона Велса да снима сопствене филмове као независну продукцију (ван устаљеног и строго контролисаног холивудског студијског модела). Ту продукцијску и стваралачку линију касније је, између осталих, успешно наставио и Џим Џармуш. Касаветес је сам финансирао своје филмове од новца који је зарађивао глумећи у ТВ серијама и филмовима других синеаста. Тако је настало његово дебитантско остварење Сенке (1959), којим је у САД трасиран пут ауторском приступу седмој уметности. У том филму минималан (скоро непостојећи) заплет надграђен је расположењем и емоционалним ставом који само делује попут истинитости и реалности. Инспирисан документарним стилом  cinema verité, забележио је огроман уметнички тријумф и оправдано се сматра прекретницом у развоју националног независног филма. Осим тога, надахнуто и инспиративно користио је груби реализам својствен неореализму у делима намењеним кампусима и специјализованим арт биоскопима.  Може се сматрати као чин бунта против доминације Холивуда у комерцијалној продукцији.  Својевремено је био стимуланс за нискобуџетне пројекте остварене изван система великих студија. Чини се да ни данас није ништа изгубио од пресудног утицаја на младе синеасте.

Касаветесове филмове карактеришу снага, патња и хуманост, тако да је он најближе од свих америчких колега стигао до успешног сликања тескобе, напетости (angst) и динамике у људским односима, онаквим каквима су се бриљантно бавили Микеланђело Антониони и Ингмар Бергман.  Интелигентан, луцидан и осећајан, притом одличан карактерни глумац, Џон је зналачки радио с глумцима, углавном истим колегама:  Џеном Роулендс (којом се оженио 1954), Лин Карлин, Питером Фоком, Симор Касел, Беном Газаром, Џоном Марлијем... Сенке представљају прекретницу на плану идеје,  драматургије и реализације у жанру америчког играног филма. Њима је Касаветес инаугурисао нов начин сликања горућих социјално-политичких проблема младих с друштвене маргине.

За свој други филм, Закаснели блуз (Too Late Blues), снимљен у Холивуду 1961. године, Касаветес је одабрао драматичну причу из џез миљеа. У Сенкама је користио џез музику Чарлса Мингуса и изврсна импровизована сола Шафија Хадија (заправо Куртиса Портера) на тенор саксофону. У новом филму у потпуности се окренуо џезу и проблемима који и данас муче џезере. Закаснели блуз је, уз Око поноћи Бертрана Тавернијеа, једна од најбољих драма на тему џеза и џезера. Несхватљиво, у време премијере потцењен од стране америчке критике, много боље је прошао у Европи. Веродостојно је приказао тежак (и често несхваћен) живот џез музичара снажно и цинично заронивши у тада мало познат свет џезиста и на бриљантан начин сложене односе међу музичарима понудио јавности.  Турбулентан однос главног јунака Џона Вејкфилда, у изврсном интерпретирању поп певача Бобија Дерина, и срамежљиве талентоване певачице Џес Полански, у незаборавном тумачењу одличне Стеле Стивенс, послужио је само као позадина драматичне приче о другарству, солидарности, пожртвовању и неиспуњеним надама. Наизглед нерешиви проблеми скоро непознатог малог џез састава (комбо) никада нису боље приказани на великом екрану. Био је то пун Касаветесов погодак, филм који је деловао као да слика стварне догађаје уз незаборавну џез музику и повремено сулуд и надахнут дијалог.

Изванредна оригинална музика Дејвида Раксина обогаћена је џез интерпретацијама стварних музичара: Бенија Картера (тенор саксофон), Јуна Резија (труба), Милта Бернарта (тромбон), Џимија Роулса (клавир), Реда Мичела (контрабас) и Шелија Мена (бубњеви). У једној уводној секвенци накратко се појављује и  мултиинструменталиста Слим Гејлард.

Никада није касно за овако добро остварену џез драму.” (Њујорк тајмс, 1962)

Углавном непознати глумци и бритак дијалог, уз добро Касаветесово вођење главних интерпретатора, певача Бобија Дерина и, нарочито, Стеле Стивенс (која је тријумфално заблистала у сценама завођења), заокружили су веома добро остварене споредне роле и зналачки запажене реалне ситуације.” (Џон Гилет)

Слободан Аранђеловић, филмски и џез  публициста