• Start: 01/02/2017 19:30
  • End: 01/02/2017 23:00

Изложба слика Вертиго

Југословенска кинотека, Узун Миркова 1. Од 1. фебруара до 5. марта 2017.

Изложба слика под називом "Вертиго" академског сликара Владимира Маркоског биће отворена у среду, 1. фебруара у 19:30 часова у Југословенској кинотеци, Узун Миркова 1. Велика платна инспирисана сценама из најпознатијих Хичкокових филмова посетиоци ће моћи да виде до краја ФЕСТ-а, 5. марта.

Изложбу ће пратити циклус одабраних Хичкокофих филмова у новој згради Југословенске кинотеке у Узун Мирковој 1, који су на репертоару од 1. до 7. фебруара.

 

PSY

Хич Хич Хич... Хичкок

Након иконокластичног удара концептуалне уметности седамдесетих, пост-модерни токови су неминовно, паралално са пост-концептуалним трендовима изван оквира слике, често и изван амбијента галерија, морали да укључе у своје меандре и један нови приступ иконичкој традицији, рехабилитацији слике у новом кључу и с новим звуком. Тако су осамдесете донеле нео поп- арт еуфорију једну веома динамичну и разноврсну, интернационалну лепезу и палету уметника, од Џефа Кунса ка Роберту Силверсу који изнова варирају поп-артистичке, ворхоличне стилеме у којим се стапају иконички и акустички потенцијали поп-културе. У том је, нео-поп-арт и нео-панк замаху, у оквиру београдске урбане сцене, на пола пута између Њујорка и Техерана, формиран и Влада Маркоски, бубњар и сликар.

Изложба његовог новог (Вертиго) циклуса слика знатног формата, који асоцира формат и пропорцију филмског кадра, концептуално је тематска, посвећена делу, биће најпознатијег филмског аутора (ето и те речи француског порекла), с времена на време и најпризнатијег или бар најпопуларнијег филмског ствараоца, Алфреда Хичкока. Хич–хич–хич Хич-кок, скандирали су његови обожаваоци приликом прве Хичкокове посете Паризу. Ту ономатопеју масе је, покојни хрватски режисер, Зоран Тадић, узео за назив свог дебитантског, краткометражног филма, по свој прилици изгубљеног. Маркоски, бубњар неколико нео-панк бендова, следећи нео-поп-арт стратегију, за ову изложбу, одабире кадрове из најкарактеристичнијих филмова за опус аутора, који је поред редитељске маестралности поседовао и најсупериорнији и најбизарнији осећај за маркетинг, за перформанс и адвертајзинг. То што је Салвадор Дали радио на слици и око слике, у животу, то је Хич радио у филму, са филмом и око филма, у Холивуду. Могло би да се каже да је Хичкоков дух point of view целокупне идеје поп-арта и његове обнове. Својим сензационализмом, својим ексхибиционизмом, склоношћу према кемп-скандалу, својом духовитошћу, склоношћу према сатири, својом перверзношћу и на крају генијалношћу. Та генијалност је подразумевала и отвореност у препознавању Салвадора Далија као духовног побратима чије је слике агресивно користио у својим филмовима поготово када је желео да се саркастично поиграва са помодном психо-анализом. Сагледавајући тај формат Хичкокове фигуре, Влада Маркоски приступа интерпретацији репрезентативних фотограма Хичкоковог опуса. Реплицирајући на његове стилизацијске подухвате са сликарством, обратно од Гас Ван Сента, још једног нео-поп-арт аутора, који римејкује „Психо“, држећи се апсолутно доследно Хичовог декупажа, сем што се опредељује за експресивну колор–фотографију, Маркоски Хичове питорескне техни-колор филмове, са изузетком „Криво оптуженог“, пребацује у црно-белу текнику коју потенцира, у извесном смислу и ауто-иронично, оп-артистичким апликацијама које понекад прерастају у поп-артистиче паспарту - украсе.

Овај артифицијелни подухват, Маркоски изводи минуциозном хипер-реалистичком методом која се лагано трансформише у један облик компримоване хипертрофије која призива лихтенштајновско стрип-искуство из ранијих нео-поп-артистичких раних радова кроз које је наш аутор демонстрирао свој афинитет према једном типу социјалног, односно политичког, односно критичког ангажмана.

Сада је, пак, тај поступак веома дискретан јер је комплетна композиција подређена идеји Хичкоковог опуса. Филмови које је Маркоски одабрао за интерпретирање, „Вртоглавица“, „Прозор у двориште“, „Птице“ или „Криво оптужени“ су свакако били подесни за петрификовање осецања страха који је изведен до своје апсолутне кулминације која у градацији досеже ужас безизлазности. И ту се поентира софистикованост овог конептуалног подухвата. Као што је Хичкок користио слике да би изразио кроз виши степен далијевске стилизације, ониричку димензију коју је ондашња фотографска слика с базеновски израженим комплексом реалистичности тешко досезала, сада се страх (чијој је поетизацији илити кинестетизацији посвећен, де факто, читав Хичов опус) дводимензионалном транспозицијом која је као фриз, нешто као тренутни стоп-кадар, досеже снага архетипске изреке да се „крв леди у жилама“. Одсуство покрета подиже експресију страха прераслог у ужас на највиши ниво који добија додатну метафизичку димензију у продуженом, бесконачном, времену статичне слике које је ограничено искључиво слободно одабраном дужином перцепције слике.

Влада Маркоски се определио за црно-белу технику која попут класичних хорор филмова, на прелазу из неме у звучну епоху, носи виши над-стварносни степен од раскошног техни-колора, пленећи мистеријском емоцијом која је у подтексту сваког трилера, а нарочито у драматургији Хичкоковског суспенса.

Овим „Вертиго“ циклусом, овом изложбом слика која добија своју инсталациону перформанс амбијентацију поставком у згради Кинотеке, Влада Маркоски се издиже изнад маниристичких граница нео-поп-арта који се самоисцрпљује кроз пастиш рециклаже и сатирични кишобран за кемп, треш и кич акумулацију ворхоловских поступака. У крајњој линији, може да се каже да је Хичкок, уз Волта Дизнија и Салвадора Далија, најкрупнија поп-икона прошлог века. Али, с друге стране и најснажнији аутор који је у Аристотеловом духу тежио прочишћавању најтежих емоција која нам у супротном леде крв у жилама провоцирајући космичку зебњу. Ту зебњу нам доносе црно-беле дводимензионалне слике Владе Маркоског и стога је неопходно да се у овом Вертиго пројекту препозна и коначна политична експонажа зебње која нас одасвуд окружује, данас, овде и свугде, у слици, на слици и изван ње. Изван кинотеке...

Небојша Пајкић