• Start: 30/10/2018 17:00
  • End: 31/10/2018 23:30

ФИЛМСКИ ЦИКЛУС

Шок коридор представља: Стјуарт Гордон

Музеј Југословенске кинотеке, Косовска 11 / 30. и 31. октобар 2018.

 

Уторак, 30.10.

17:00 ЛУТКЕ (САД/ИТ, 1987)
Dolls
ул. Ијан Патрик Вилијамс (Ian Patrick Williams), Керолин Перди-Гордон (Carolyn Purdy-Gordon)
р. Стјуарт Гордон (Stuart Gordon)

19:00 ИЗ ДРУГЕ ДИМЕНЗИЈЕ (САД, 1986)
From Beyond
ул. Џефри Комбс (Jeffrey Combs), Барбара Крамптон (Barbara Crampton)
р. Стјуарт Гордон (Stuart Gordon)

21:00 РЕАНИМАТОР (САД, 1985)
Re-Animator
ул. Џефри Комбс (Jeffrey Combs), Барбара Крамптон (Barbara Crampton)
р. Стјуарт Гордон (Stuart Gordon)

Среда, 31.10.

17:00 ЗАГЛАВЉЕН (КАН/ВБ/САД/НЕМ, 2007)
Stuck
ул. Мена Сувари (Mena Suvari), Стивен Ри (Stephen Rea)
р. Стјуарт Гордон (Stuart Gordon)

19:00 ЈАМА И КЛАТНО (САД, 1991)
The Pit and the Pendulum
ул. Ланс Херниксен(Lance Henriksen), Стивен Ли (Stephen Lee)
р. Стјуарт Гордон (Stuart Gordon)

21:00 ДАГОН (ШПА, 2001)
Dagon
ул. Езра Годен (Ezra Godden), Макарена Гомез (Macarena Gоmez)
р. Стјуарт Гордон (Stuart Gordon)

 

Шок коридор представља: Стјуарт Гордон

Приче које ме интересују јесу оне које могу да изненаде и одведу вас тамо где најмање очекујете. Већина филмова у оквиру хорор жанра већ је унапред формулисана и већ знате шта ће се десити, док ја у својим делима идем тамо где нико не очекује да ћу отићи.

Стјуарт Гордон

Ако су тридесете и четрдесете године двадесетог века биле златно доба класичног  Холивуда, а седамдесете нам подариле амерички нови талас с филмовима Скорсезеа, Богдановича, Кополе и других, онда осамдесете представљају златно доба америчког хорора. Како се ера „голих у седлу, разјарених бикова” (Easy Riders, Raging Bulls) приближавала крају, појавили су се нови аутори који су реаговали на Реганову епоху исто као што су деца Бони и Клајда одреаговала на Никсоново доба. Редитељи попут Веса Крејвена, Џона Карпентера и Џоа Дантеа супротставили су се преовлађујућој носталгији и самозадовољству времена духовитим, често дивљим коментарима о раси, породичним вредностима и Регановој економији. Међу њима је и Стјуарт Гордон, који је прогурао хорор жанр напред тако што се вратио на почетак и нашао инспирацију у делима Хауарда Филипса Лавкрафта и Едгара Алана Поа и придржавао их се толико колико му је требало да створи нову врсту савременог хорора, која је утицала на младе редитеље попут Илаја Рота и Едгара Рајта.

Пре него што је упловио у филмске воде, Гордон се бавио позориштем и сваком својом представом желео је да шокира, стално померајући границе. Давне 1968. када су свет потресале студентске демонстрације, у Америци је за време протеста настајало експериментално позориште. Појавили су се аутори, као што је Ричард Шекнер, који су класике тумачили на тотално друкчији начин. Један од њих је и Стјуарт Гордон, који на универзитету прави представу Петар Пан и смешта је у савремено доба. Пан и изгубљени дечаци постају хипици, Венди и њена браћа су становници предграђа, Капетана Куку и пирате заменили су градоначелник и полиција. Звончица и звездана прашина у ствари је ЛСД. Све је то могло да прође док не оду у Недођију, где их дочекују голе виле. Гордона и његову жену, глумицу Керолин Пруди Гордон, једну од голих вила, хапсе због вређања јавног морала. Имали су среће, јер једини човек који се бунио био је осуђиван за малтретирање деце. Оптужница је одбачена и њих двоје се селе у Чикаго, где оснивају Органик театар 1970. године. Већ с првом поставком, контроверзним тумачењем Ричарда III, имали су проблема, јер је полиција прекинула представу због гласина да садржи голотињу. То их није спречило да у адаптацијама Животињске фарме и Авантура Хаклберија Фина на позорници симулирају силовања, убиства и сакаћења. С Гордоном од почетка ради и Дејвид Мемет. Гордон комбинује његова два кратка комада од којих настаје представа Сексуалне перверзије у Чикагу. Многи познати глумци започели су своје каријере у Органик театру, међу њима и Џо Мантења, Денис Франц, Мешах Тејлор.

Први излет ван театра Гордон прави када камерама снима позоришни хит Bleacher Bums по причи Џоа Мантење и прави филмску верзију, за коју је добио награду за најбољу режију. Органик театар шири се на телевизију и Гордон режира серију Ургентни центар (популарна истоимена серија из деведесетих нема везе с тим) с Елиотом Гулдом. Следећа је требало да буде серија базирана на причи Хауарда Филипса Лавкрафта „Херберт Вест – реаниматор”, али није могао да нађе продуцента. Колега и продуцент Брајан Јузна наговара га да уместо серије направи филм. Стјуарт је хтео да користи глумце из трупе, међутим чланови Управног одбора то су му забранили јер нису хтели да се повезују с таквим пројектом. Иако је био један од оснивача Органик театра, Гордон није могао да утиче на ту одлуку, јер се током година, како је трупа расла, јавила потреба за одбором који ће контролисати пројекте и финансије. После више од деценију Гордон напушта Органик театар да би се бавио филмом.

Реаниматор (Re-Animator. 1985)

Гордонова хистерично забавна, визуелно експлицитна и повремено узнемирујућа адаптација Лавкрафта Реаниматор (1985) дочекана је као право освежење. Опсесивни студент медицине Херберт Вест открије серум који оживљава мртве и покушава да га усаврши с колегом Деном Кејном. У то време као да је Гордон једини водећи аутор у хорор жанру који су седамдесетих оживели Карпентер, Вес Крејвен и Тоб Хупер. Реаниматор је био преко потребна трансфузија свеже крви. Гордон је показао необично поштовање према дијалогу, ликовима и причи, а сцене које је режирао нису биле ни налик слешерима који су доминирали у жанру. Његови ликови су нешто више него само лутке које чекају да их искасапи исто тако безлични лудак. Гордонови негативци су живописне и комплексне фигуре. Прича је конструисана пажљиво да сцене ужаса и шока функционишу у прогресивном кључу и свака нова сцена ефективнија је него претходна. Гордон таквим начином приповедања доводи гледаоце у ситуацију да се константно питају шта ће се следеће десити. Приметан је редитељев урођени осећај за позориште, што се најбоље види у секвенци у којој Херберт Вест (Џефри Коумс) и Ден Кејн (Брус Абот) покушавају да ухвате антисоцијално оживљену мачку, жељну убијања по подруму, само штапом за крикет и палицом за бејзбол. Гордон одлично показује основе филма у овој сцени, али ефекти које користи да би то постигао јесу позоришни – начин на који употребљава осветљење и звук да би дочарао напету атмосферу. Такав приступ Реаниматору даје шарм и осећај непосредности. То не би успео без феноменалних глумаца Џефрија Коумса, Барбаре Крамптон и Керолин Пруди Гордон. Њих троје провлачиће се из филма у филм у различитим улогама.

У следећем остварењу, Из друге димензије (From Beyond, 1986), задржава се на Лавкрафту. Крафорда Тилингаста (Џефри Коумс) затворе у лудницу због убиства ментора др Едварда Преторијуса, творца машине назване резонатор. Резонатор стимулише епифизу и тиме нам омогућава да видимо чудовишта из друге димензије. Само на први поглед стиче се утисак да је Гордон напустио корене које вуче из театра, али то је илузија постигнута специјалним ефектима које користи када приказује летећа створења из друге димензије. Упркос коришћењу широког спектра механичких чудовишта, највећи утицај на гледаоца опет постиже позоришним елементима – светлом, звуком и глумом. Гордон прави комплексне ликове чија мотивација, ставови и средина из које потичу играју важну улогу. У Реаниматору Ден Хасли неодољиво подсећа на Роналда Регана као последњи пуританац и ауторитативна фигура која не крије презир према доктору Хилу, јер сматра да је испод прихватљивих норми. Исто тако у филму Из друге димензије једина мотивација др Преторијуса је како да преусмери своју сексуалну импотентност у још гору изопаченост, док је строга управница луднице др Блох, коју с неодољивом злобом тумачи Керолин Пруди Гордон, више усредсређена на закључавање менталних болесника него на њихово лечење. То се најбоље види у њеном одушевљењу када јој се укаже прилика да своју ривалку др Макмајклс (Барбара Крамптон) стави под кључ. Главна тема филма постаје сексуална и интелектуална репресија, а силе које долазе из друге димензије служе само као средство да се приступи том аспекту људске природе. Пошто је Гордон филм Реаниматор пустио у дистрибуцију нецензурисан, сцена са оживљеном одсеченом главом која хита ка женском међуножју многима је представљала проблем. Овај пут комисија је била немилосрдна, највише због сцене у којој Џефри Коумс исисава око директно из главе Керолин Пруди Гордон, и натерала га је да среже филм. Из друге димензије добија ознаку R и ограничену дистрибуцију. Критика га је дочекала на нож због недостатка ликова тинејџера и сувише интелектуалног тона. Да би се приближио широј публици, Гордон снима Лутке (Dolls, 1987), бајку за одрасле, која је била сувише јака за њих, а за оне који су његов рад пратили од првог филма сувише слаба. Када се на то дода лоша дистрибуција, тај филм постаје још један неуспех. Гордон и сценариста Ед Наха праве омаж Џејмсу Вејлу и његовом филму The Old Dark House (1932). Прича се одиграва у сличном окружењу; у оригиналу путници су заробљени у енглеској недођији, а овде у велшким планинама јунаци морају да проведу ноћ у језивој, старој кући која полако открива своје тајне. Лик који тумачи Гај Ролф прављен је по улози у којој је бриљирао Ернест Тесигер код Вејла, а исто тако и главни јунак је бледа копија Чарлса Лотона. За Лутке се не може рећи да су пука копија Вејловог ремек-дела, већ више одавање почасти с малим изменама. И следећим филмом Кћи таме (Daughter of Darkness, 1989) покушава да дође до шире публике, само овај пут преко телевизије. У Америци је имао премијеру на мрежи Си-Би-Ес, док су пуну верзију могли да гледају они који су успели да га ухвате у биоскопској дистрибуцији у Европи. Једино добро што је могло да изађе из тог пројекта била је даља сарадња с Ентонијем Перкинсом, који игра вампира у филму. Перкинсу се много допао Реаниматор и Гордон и он постају пријатељи. Гордон је у следећем филму желео да га стави као противника Џефрију Коумсу, али је, нажалост, снимање отказано после Перкинсове смрти.

Одмах после Лутака 1987. снима филм Робот Џокс (Robot Jox), који због проблема с финансијама и дистрибуцијом излази тек 1991. године. У будућности сукоб између Западног и Источног блока преместио се у арене са џиновским роботима који бију битке завађених страна. Међутим, пошто се Хладни рат управо тада завршио, тема више није била интересантна, а ни ефекти нису били довољно добри. Тај филм разликовао се од свега што је Стјуарт до тада радио. Иако је продаја на видео-траци ишла добро, то ипак није био Гордон на кога смо навикли. Док је чекао да Робот Џокс крене у дистрибуцију, са својим сталним сарадницима Брајаном Јузном и Едом Нахом пише сценарио о научнику који случајно смањује своју децу. Пројекат касније преузима „Дизни” и мења име у Драга, смањио сам децу (Honey, I Shrunk the Kids, 1989). Пошто нису желели да Гордон режира, ангажују Џоа Џонстона. Следи екранизација Едгара Алана Поа Јама и клатно (The Pit and the Pendulum, 1991) и Гордон се враћа у сам врх. С малим буџетом успео је верно да прикаже период у коме се радња одиграва. Продуцент Чарлс Бранд пустио их је да снимају у његовом италијанском замку, и све изгледа толико добро да када одгледате филм имате утисак као да су глумци живели у својим костимима на сету. Визуелно вреди мало ако прича није добра. Гордон користи суђења шпанске инквизиције да коментарише сличне злоупотребе власти у данашње време, на исти начин као што је то урадио Артур Милер у свом позоришном комаду Искушење да би коментарисао Макартијев „лов на вештице” педесетих. У сличне сврхе је и Кен Расел искористио драму Џона Витинга у Демонима (The Devils, 1971). Гордон и сценариста Денис Паоли иду корак даље у алегорији стварајући главне ликове. Марија и Антонио индиректно су криви за потпомагање лудила око прогона вештица. Иако не подржавају веровања и политику инквизиције, њих двоје се не обазиру на зверства која се дешавају око њих, већ извлаче корист из тога. Они су само отупели и довољно прагматични да зараде на томе, и тек када се нађу у непосредној опасности, примете шта се у ствари догађа. Марија и Антонио нису одлучни борци за слободу и идеале, него само обични људи који због ситуације постају хероји. Гордон у Јами и клатну прави омаж Раселовим Демонима – од тога што узима Оливера Рида да игра кардинала кога шаље папа да би зауставио инквизицију до референце на Бројгелову слику Тријумф смрти. За сцену у којој се статуа Девице Марије, пред којом се главни инквизитор Торкемада (Ларс Херниксен) моли да би из главе избио пожуду за хероином Маријом, одједном претвара у предмет његове пожуде, као инспирација послужио је управо Раселов филм, где се Христос с распећа претвара у објекат љубави и романтичне опсесије часне сестре Џени (Ванеса Редгрејв).

У паузи до следећег остварења Гордон пише сценарио за Крадљивце тела (Body Snatchers, 1993), нову верзију Зигеловог класика из педесетих, који режира Ејбел Ферара. Следи предах од хорор жанра с Тврђавом (Fortress, 1992), у којој Кристофер Ламбер игра човека кога ухапсе и заједно са женом спроведу у футуристички затвор зато што су направили више од једног детета и тиме прекршили закон. Оно што се дешава у затвору је сулудо и невероватно крваво, сви затвореници имају уграђене направе и када су непослушни, довољан је један клик да им стомак експлодира. Филм је прилично будаласт, али довољно насилан да задовољи публику.

Castle Freak (1995) Гордон прави за видео-дистрибуцију. У тој адаптацији Лавкрафта поново ангажује Џефрија Коумса и Барбару Крамптон, овај пут у улози брачног пара који наслеђује замак. То је прича о откривању грехова прошлости једне породице, што ће довести до пропасти свих. Филм обилује типичном Гордоновом склоношћу ка сексу и насиљу, која се нарочито види у сцени када деформисано чудовиште убије проститутку и поједе њену дојку. До краја деведесетих режира само два филма која су вредна тек помена: Свемирске камионџије (Space Truckers) и The Wonderful Ice Cream Suit (1998), екранизацију Реја Бредберија. Једине светле тачке у том периоду јесу сценарији које је написао за филмове Зубар (The Dentist) и Progeny (1998), оба у режији Брајана Јузне.

После извесног времена Гордон се опет удружује с Јузном и Денисом Паолијем, који је писао сценарио за филмове Реаниматор, Из друге димензије и Лутке, и враћа се стилу с почетка каријере – снима Дагон (2001), адаптацију Лавкрафтове приче „Сенка над Инсмутом”. Два пара на одмору насучу се бродићем после олује код града Имбока, из кога допире чудно певање и чије су улице углавном пусте и натопљене водом од кише која као да никад неће престати. Локални становници имају сиву боју коже, скоро да се не виде од тешких кабаница које носе и већина их храмље. Убрзо се све претвара у јурњаву када наши протагонисти сазнају да ће их мештани жртвовати древном богу Дагону, који вреба из морских дубина. Тај филм Гордон је требало да сними још средином осамдесетих, али се продуценту Чарлсу Бенду није допала идеја да се људи претварају у рибе. Гордон одустаје када уместо шест милиона, колико је тражио, добије четири. Деценију и по касније снимиће га у Шпанији за свега три милиона.

С Краљем мрава (King of the Ants, 2003) удаљује се од хорор жанра и тежи ка крими драмама и трилерима. Немојте да вас збуни то што је филм продуцирао Asylum, а није реч о монструмима који се боре једни против других или против мрава. То је мрачна и узнемирујућа драма карактера. Прича прати младића који једва преживљава радећи као молер. Једног дана упознаје човека који има везе с мафијом и понуди му тринаест хиљада долара да убије другог човека. Одатле филм постаје интересантан јер сума није велика и натера вас да се питате шта је његова права мотивација. На крају га преваре и он креће путем освете. Оно што тај филм издваја из мора сличних јесте Гордонова режија и суморан и нихилистички тон.

У Едмонду (2005) поново ради с Дејвидом Меметом, који сам адаптира своју драму за филм. Главну улогу тумачи Вилијам Мејси. Он је изнурени средовечни извршни директор на ивици нервног слома. Пошто напусти жену, упознаје видовњака и човека који му даје новац, те креће у кошмарну урбану одисеју. Камера прати главног јунака кроз улице осветљене само неонским светлом и његово тумарање од бара до стриптиз клуба и бордела, које ескалира у убилачки бес, те он заврши у затворској ћелији. Мемет је бруталан у свом писању, филм је мизогинистички, хомофобичан и пре свега жестоко расистички. Едмунд верује да га је друштво научило да мрзи и да се плаши црних мушкараца. Због тога је присиљен да крије своје огорчење, а на том путовању напокон ће моћи да одбаци наметнуте окове и прихвати своја права осећања, агресивну комбинацију мржње и нетрпељивости.

Последњи биоскопски филм који је режирао јесте Заглављен (Stuck, 2007), базиран на стварном догађају. Мена Сувари игра медицинску сестру која после вечери опијања удари човека (Стивен Ри) који се заглави у шофершајбни. Не знајући шта да ради, она сакрије кола у гаражи и остави га тамо неколико дана. Гордон прави сатиру наше патетичне цивилизације. Стивен Ри, пре него што заврши главом кроз стакло, упада у низ несрећних ситуација које су последица лошег система државе, а једина особа која стварно може да му спасе живот сувише је егоцентрична и не жели да примени оно за шта су је обучавали.

На позив Мика Гариса да учествује у телевизијском пројекту Masters of Horror Гордон режира два кратка филма: Снове у вештичјој кући (Dreams in the Witch-House, 2005) по Лавкрафту и Црну мачку (The Black Cat, 2007) по Поу. Неколико година касније Гарис га поново ангажује за серијал Fear Itself и епизоду „Eater” (2008).

Гордон је решио да се врати коренима и позоришту. Направио је успешан шоу Nevermore, у коме Џефри Коумс портретише Едгара Алана Поа. Већ дуже време прича о томе како би желео да од њега направи биоскопску верзију, али не треба полагати превише наде у то. Све док ужива у прављењу представа, нећемо видети неки играни филм у његовој режији.

Ненад Беквалац