• Start: 21/02/2018 17:00
  • End: 22/02/2018 23:30

ФИЛМСКИ ЦИКЛУС

Шок коридор представља: Гари Шерман

Сала Динко Туцаковић, Косовска 11 / 21. и 22. фебруар 2018.

 

Среда, 21.2.

17:00 УБИСТВО ПРОСТИТУТКЕ (САД, 1982)
Vice Squad
ул: Сисон Хубли (Season Hubley), Вингс Хаузер (Wings Hauser)
р: Гари Шерман (Gary Sherman)

19:00 ТРАЖИ СЕ ЖИВ ИЛИ МРТАВ (САД, 1987)
Wanted: Dead or Alive
ул: Рутгер Хауер (Rutger Hauer), Џин Симонс (Gene Simmons)
р: Гари Шерман (Gary Sherman)

21:00 ЛИНИЈА СМРТИ (САД, 1972)
Death Line
ул: Доналд Плезенс (Donald Pleasence), Норман Росингтон (Norman Rossington)
р: Гари Шерман (Gary Sherman)

Четвртак, 22.2.

17:00 ЛИЗА (САД, 1989)
Lisa
ул: Стејси Кинан (Staci Keanan), Шерил Лад (Cheryl Ladd)
р: Гари Шерман (Gary Sherman)

19:00 КУЋНИ ДУХ 3 (САД, 1988)
Poltergeist III
ул: Хедер О'Рурк (Heather O'Rourke), Том Скерит (Tom Skerritt)
р: Гари Шерман (Gary Sherman)

21:00 МРТВИ И САХРАЊЕНИ (САД, 1981)
Dead & Buried
ул: Џејмс Фарентино (James Farentino), Мелоди Андерсон (Melody Anderson)
р: Гари Шерман (Gary Sherman)

 

ШОК КОРИДОР ПРЕДСТАВЉА: ГАРИ ШЕРМАН

Због неког разлога, као филмски редитељ имплицитно насиље могу да претворим у експлицитно на екрану. Могу да манипулишем емоцијама и стварам реалност, а исто тако и да доведем гледаоце до стања када помисле да им је доста и изађу из биоскопа.

Гари Шерман

Ко би рекао да ће један Американац јеврејског порекла рођен у Чикагу 1945. који је на својој кожи осетио антисемитизам одрастајући у послератној Америци, био политички активиста и напустио земљу када је Никсон изабран за председника, постати један од утицајнијих аутора у хорор жанру? Сигурно не сам Шерман, јер док је студирао дизајн и фотографију, почео је да се бави снимањем музичких спотова, или „филмова за музичке перформансе”, и желео је само то да ради. Један од тих кратких филмова, једини који је добио званичну дистрибуцију, јесте Легенда о Боу Дидлију (The Legend of Bo Diddley, 1966). Спотови су били сегменти разних шоу-програма, а Шерман је радио с много музичара, па је тако упознао и Боа Дидлија, који је пристао да се сними филм о њему. У то време Гари је снимао и доста реклама, што му је помогло да настави каријеру у Лондону. Колеге у Енглеској увиделе су његов потенцијал и почеле да га наговарају да режира филм. На крају је попустио и бацио се на писање сценарија заједно са Џонатаном Демијем, продуцентом с којим је радио на свему што је до тада снимао. Њих двојицу није занимала режија. Једино их је интересовало да све што раде има везе с музиком. Написали су неколико сценарија, али су успели да продају само један, који никада није снимљен. Главни проблем представљала је чињеница што су сви били врло политички, а то никога није интересовало, те су Шерману почели да говоре да је можда најбоље да уради хорор филм. Један од првих филмова које је он гледао као дечак била је Кућа од воска (House of Wax, 1953) Андреа де Тота, а један од омиљених му је Розмарина беба (Rosemary’s Baby, 1968) Романа Поланског. Пре него што је отишао из земље, живео је у убеђењу да је Америка највише расистичка, а онда је увидео да је енглеска класна подела много гора и пожелео да сними филм о томе. Истражујући како је настао лондонски метро, сазнао је да су се капиталистичке фирме такмичиле која ће пре завршити тунеле, што га је подсетило на начин на који функционише све у Америци. Због те журбе несреће су биле честе, а када би се неки део урушио, људе су остављали заробљене, јер су припадали нижој класи и нико није марио за њих. Шермана су привукле и легенде о одметницима у Шкотској у шеснаестом веку, који су морали да се крију по планинама јер се нудило много новца за њихове главе. Када их је глад сустигла, почели су да једу своје жртве. Све то спојио је с инцидентом у пролазу Донер да би приказао како Британци не маре за ниже класе. У Линији смрти (Death Line, 1972) два студента проналазе полумртвог државног службеника у метроу, али кад оду да траже помоћ, он нестаје. За случај се заинтересује ексцентрични инспектор Калхоун, који је одлучан да га разреши јер га надређени притискају да га заташка. На први поглед негативац који нема име јесте канибал што вреба из мрачних ходника дубоко под земљом. Међутим, он је уједно и једини с којим можете да саосећате јер је, у ствари, жртва друштва, и рођен је такав. Да није било Џонатана Демија, који је сценарио проследио Полу Масланскију, филм вероватно никада не би био снимљен. Имали су среће што су наговорили Доналда Плезенса да игра Калхоуна, улогу коју су писали специјално за њега. Маслански је довео Кристофера Лија, тада најплаћенијег глумца у Енглеској, који је пристао да ради за сићу само зато да би био у сцени са Плезенсом и зато што није морао да носи вампирске зубе. С њима двојицом привукли су Нормана Росингтона, Клајва Свифта, који само што је дошао са сета Махнитости (1972) Алфреда Хичкока, и Џејмса Казинса, који је у то време играо у сваком британском филму. Све је ишло како треба, филм су добро прихватиле и публика и критика. Шерман је проглашен за најбољег дебитанта те године. Преговарало се с „Парамаунтом” о томе да се филм откупи за светску дистрибуцију, али људи који су га финансирали продали су га, њима иза леђа, АИП-у (American International Pictures). Самјуел Аркоф сматрао је да филм неће добро проћи у Америци, па је тражио да се премонтирају неке сцене, дабовао је Доналда Плезенса, као и већину британских глумаца, и променио наслов у Сирово месо. Робин Вуд, један од познатијих филмских критичара седамдесетих, написао је чланак „Искасапљен: како су од Линије смрти направили Сирово месо”. Разочаран у филмску индустрију, Шерман се враћа у Америку и поново снима рекламе. Желећи да се дистанцира од хорор жанра, пише сценарио за комедију коју нико није хтео да сними, јер сви су од њега очекивали само „крв и изнутрице”. За телевизију пише Мистериозно острво лепих жена (Mysterious Island of Beautiful Women, 1979) Џозефа Певнија. Рон Шасет, косценариста Осмог путника, од њега откупљује причу за Фобију (1980), коју режира Џон Хјустон. Када је отишао на сет филма, доживео је прави шок јер је Хјустон углавном био пијан и није знао шта ради. Продуценти су на крају прекинули снимање и од две приче које је требало да се преплићу остала је само једна. Шерман није издржао да одгледа филм до краја. Осам година после његовог првенца, Рон Шасет и Ден О’Бенон пишу Мртве и покопане (Dead & Buried, 1981) и наговарају га да режира тај филм. Прича је смештена у градић на обали у коме је брутално убијено двоје туриста. Локални шериф, док покушава да пронађе убице, открива да се нешто чудно дешава у граду јер мртви поново оживљавају. То је требало да буде црна комедија, али продуцент Ричард Сент Џон, који је у то време водио „Гинис”, сматрао је да та компанија више не треба да снима филмове и продао пројекат продукцији „Аспен”, а она у постпродукцији продала права ПСО-у (Producers Sales Organization), чији је директор Марк Дејмон одлучио да измени филм. Када је погледао коначну верзију, рекао је Шерману: „Да сам хтео да Ингмар Бергман режира хорор филм, позвао бих њега. Хајде да од овога направимо прави хорор.” Шерман је напустио пројекат и није одобрио финалну верзију. Бобу Рему из AVCO Embassy Pictures било је толико жао због онога што је на крају испало с Мртвима и покопанима да је Шерману понудио неколико сценарија и рекао да ће га пустити да уради шта год пожели. Гари је изабрао Убиство проститутке (Vice Squad, 1982). Некадашња пословна жена приморана је да постане проститутка да би издржавала ћерку. Полиција је регрутује да помогне да се ухапси садистички сводник Рамрод, коме је фетиш убијање проститутки. Шерман се добро припремио за тај филм, чак је ишао дотле да наместе да буде ухапшен да би причао с криминалцима и дамама ноћи у полицијској станици. Полицајац с којим је месецима обилазио улице у патроли био му је консултант на снимању. Одлуку да улогу Рамрода да Вингсу Хаузеру продуценти испрва нису хтели да прихвате. Сметало им је то што је он свима већ био познат као Грег Фостер из The Young and the Restless, а и сматрали су да нема оно што је потребно за ту ролу. Међутим, када се појавио на аудицији, Вингс је с врата почео да се понаша као Рамрод и да малтретира целу комисију, а Боб Рем се толико уплашио да му је одмах дао улогу. Шерман је хтео да прикаже Рамрода као суровог убицу да би оправдао судбину која га је задесила, али због огромног насиља над женама филм су моментално сврстали у „експлоатацију”, иако то није била његова намера. Следећи пројекат на коме је требало да ради била је Изузетна храброст (Uncommon Valor, 1983), али је студио одбио да га ангажује и режију поверио Теду Кочефу. Шерману није помогло ни то што је Мартин Скорсезе Убиство проститутке прогласио најбољим филмом те године. Али ипак се десило и нешто позитивно – филм је добро прошао у биоскопима. Пошто је постао профитабилан редитељ, Шерман је одмах добио новац за Тражи се жив или мртав (Wanted: Dead or Alive, 1987), наставак истоимене серије скраја педесетих у којој је глумио Стив Меквин. У новој верзији Рутгер Хауер игра Меквиновог унука који се враћа из пензије да би ухватио терористу Малика ал Рахима, кога тумачи Џин Симонс из групе Kiss. Критика је сахранила филм, сметао им је Хауеров акценат, а за Симонса су рекли да би било боље да остане музичар. Шерман је хтео да осуди тероризам без обзира на то ко га спроводи, а Рахим је требало да буде монструм кога као таквог дефинишу његови поступци, а не етничко порекло, које нема никакве везе с његовом нехуманошћу. Међутим, већина мисли да филм шаље антимуслиманску поруку, поготову после терористичког напада 11. септембра.

Шерман је међу првима користио CGI када је 1979. године снимио пилот за серију која није добила зелено светло, The Mysterious Two (пуштен као ТВ филм тек 1982), да би потом дошао на идеју да режира филм без иједног електронског ефекта. Тако је настао сценарио за Кућни дух 3 (Poltergeist III, 1988). Срећа га није пратила ни с тим филмом – пред крај снимања изненада је умрла главна глумица, дванаестогодишња Хедер О’Рорк. Већина екипе није хтела да настави рад, али их је МГМ приморао да заврше снимање. Иако је филм имао добру зараду, Шерман није био задовољан и нашао се на корак од одлуке да престане да се бави режијом. Филм Лиза (1989) снимио је само зато што му је ћерка рекла да направи нешто што она може да гледа. Тако је настала прича о тинејџерки која жели да ради забрањене ствари. Лиза је свесна своје сексуалности, али се истовремено и плаши да нешто предузме. Заједно с најбољом другарицом измисли игру да зову момке телефоном и претварају се да су одрасле жене. Игра престаје када налете на серијског убицу. Фановима је филм био сувише благ и није добро прошао, те Шерман одлучује да ради само на телевизији. Следеће две и по деценије режира свега два ТВ филма, After the Shock (1990) и Murderous Vision (1991), и две серије које је сам и продуцирао, Missing Persons и Poltergeist: The Legacy. На наговор Гиљерма дел Тора враћа се својим коренима и режира 39: A Film by Carroll McKane (2006). Макејн је серијски убица који снима оно што ради својим жртвама. Хоће да се заустави на броју 39 и отима психијатра који треба да буде сведок последњих неколико убистава. Филм је доживео свега неколико пројекција на фестивалима. Шерману се није допала реакција публике, која је била сувише узнемирена, и одлучио је да га никад не пусти у дистрибуцију. „Хтео сам да направим филм који ће вас узнемирити, филм изван сваког жанра, да урадим нешто што нико до сада није и прекршим свако правило. Желим да вам одузмем онај камен иза кога можете да се сакријете и посматрате као воајери и који вам даје осећај сигурности. Хоћу да публика буде активно укључена, нешто као интерактиван филм. На моју жалост, у томе сам и успео... Сада не знам да ли желим да икада више режирам иједан филм. Исто тако нисам сигуран да ли желим да 39 буде последњи филм који сам режирао.”

Прошло је дванаест година и Шерман и даље чврсто стоји иза своје одлуке, не попушта ни пред понудама престижних жанровских фестивала. Једино чиме се сада бави у области режије јесу ријалити серије The First 48: Missing Persons (2011) и Amy’s Book Hunt with Amy Brent (2018). Од 2007. године предаје продукцију и режију на Универзитету у Чикагу.

Ненад Беквалац