• Start: 19/03/2018 17:00
  • End: 19/03/2018 23:30

ФИЛМСКИ ЦИКЛУС

Шок коридор представља: Френк Хененлотер

Сала Динко Туцаковић, Косовска 11 / 19. март 2018.

 

 

17:00 ГДЕ СИ САКРИО БРАТА? (САД, 1982)
Basket Case
ул: Кевин ван Хентенрик (Kevin Van Hentenryck), Тери Сузан Смит (Terri Susan Smith)
р: Френк Хененлотер (Frank Henenlotter)

19:00 ОШТЕЋЕЊЕ МОЗГА (САД, 1988)
Brain Damage
ул: Рик Херст (Rick Hearst), Гордон Макдоналд (Gordon MacDonald)
р: Френк Хененлотер (Frank Henenlotter)

21:00 ПРОСТИТУТКА ИЗ ДЕЛОВА (САД 1990)
Frankenhooker
ул: Џејмс Лоринц (James Lorinz), Пети Мален (Patty Mullen)
р: Френк Хененлотер (Frank Henenlotter)

 

ШОК КОРИДОР ПРЕДСТАВЉА: ФРЕНК ХЕНОНЛОТЕР

Када сам као дечак снимио први филм, помислио сам: ’О, ово је лако!’ Наравно, у наредних неколико година све што сам направио било је ван фокуса, с лошом експозицијом и многим другим стварима. Волео сам да снимам, али никада нисам замишљао да филмове правим за комерцијалну употребу и да живим од тога. Једино што сам желео било је да радим луде ствари и да имам слободу да радим шта хоћу. А онда сам направио Где си сакрио брата? и уништио свој живот.

Френк Хенонлотер

Када одгледате било који Хенонлотеров филм, а нема их много, свега седам дугометражних, приметићете да он искаче из свих оквира хорор жанра, експлоатације, треша, гора. Наравно да има филмова бољих и лошијих од њих, али чар његових малих бисера јесте у томе што нису били претенциозни, већ прављени из чисте забаве.

Скоро све ауторе највише одређују филмови које су гледали као деца и већина ће навести позната имена светске кинематографије и класике. Међутим, за разлику од њих, Хенонлотер иде стопама Џона Вотерса. Њега нису занимали европски филмови, сем ако их нису радили Џес Франко, Жан Ролен и слични аутори. Када је са десет година гледао Дракулине невесте (The Brides of Dracula, 1960) Теренса Фишера, тај филм га је сексуално узбудио иако још није знао шта је то секс, а потом је у Vampire Circus (1972) Роберта Јанга открио да секси може да буде опсесијa девојке ожиљцима. Од тада је Френк на све начине покушавао да се домогне биоскопа који су приказивали такве филмове. Када су их водили на школске излете на Менхетн с Лонг Ајленда, открио је 42. улицу, у којој су били нанизани биоскопи. Тај део града постао је његова мека коју је често посећивао. Чак је бежао с часова да би гледао филмове попут The House of Cats (1966) и Prowl Girls (1968), који се данас воде као изгубљени. Одрастао је гледајући „сексплоатацијске” филмове и волео их је јер су били јефтини и „прљави”. Једном дечаку више ништа није ни било потребно сем пар великих груди које се њишу на огромном платну. Када је одгледао Лорну (1964) Раса Мејера, открио је свог идола и нестрпљиво чекао сваки његов следећи филм.

Мали Френк имао је срећу што је његов отац купио камеру 8 мм да би снимао породичне излете, али дечак је добио сасвим друкчије идеје о томе шта заправо треба снимати. Правио је само кратке филмове. Док је снимао Slash of the Knife (1972), пародију на филмове о хигијени и значају обрезивања, упознао је Едгара Левинса, који ће му бити продуцент на пет филмова. Одлучили су да направе дугометражни филм, хорор, нешто потпуно различито од болесних уврнутих комедија које је до тада снимао. Прво што му је пало на памет била је прича о чудовишту које живи у кутији. Идеја је била толико глупа да је морао да је изгура до краја. Знао је једино да то треба да буде створење које ће те појести када отвориш кутију. Десет година касније од урнебесне идеје настаје Где си сакрио брата? (Basket Case, 1982). Прича прати Двејна Бредлија и његовог сијамског близанца Беилала (једно од имена за Ђавола), деформисаног мутанта. Беилал је само нешто више од огромне главе с кривим зубима и огромним рукама. Сада када су раздвојени, Бредли га носи у корпи по мрачним улицама Њујорка у потрази за осветом. Филм је оштар, поседује атмосферу која чини да се осећате нелагодно, ефекте који су одавно превазиђени, али довољно узнемирујући, изненађујуће добру глуму и режију која је за пример како радити ван Холивуда и како максимално искористити мали буџет. Хенонлотер и Левинс сакупили су шеснаест хиљада долара и имали среће што су људи сами почели да им уплаћују новац када су почели да снимају. Филм је коштао тридесет пет хиљада. Екипа која га је радила била је толико мала да су измишљали имена како би шпица била дужа и како се имена не би понављала. Мислили су да нико неће хтети да га гледа и да ће се брзо заборавити. Били би задовољни да се само прошетао кроз биоскопске сале у 42. улици, али људима се допао баш зато што је примитиван, глуп и трапав.

Хенонлотер није један од оних аутора који журе да избаце нови филм док не смисле нешто што Холивуд апсолутно нема намеру да направи, нешто што је потпуно апсурдно и што нико до тада није радио. Један од таквих филмова је и Оштећење мозга (Brain Damage, 1988), сулуда прича о древном причљивом паразиту Ејмлеру, који се храни људским мозговима. Ејмлер убризга тинејџеру Брајану плаву супстанцу од које овај постане зависан, и да би му давао редовне дозе, мора да му обезбеди што више људи. Идеју за филм Хенонлотер је добио док је јео сладолед с вишњама. Наиме, тада је доживео халуцинацију – парчићи воћа почели су да пулсирају и изгледали су као мозак. Када је почео да ради на сценарију, престао је да користи кокаин и текст је написао као метафору за сопствену зависност. Успео је да ненаметљиво прикаже ту врсту ропства и начин на који дрога уништава живот зависника и оних око њега.

Следећи филм био је уврнута верзија Франкенштајна у којој луди научник оживљава проститутку. Понудио га је продуценту Џејмсу Гликенхаусу, који је одмах пристао, али под условом да Френк истовремено снима и други део филма Где си сакрио брата? (1990). У том делу настављамо да пратимо авантуре два брата, који су сада под стражом у болници јер се сумња да су побили неке људе. Пошто успеју да побегну, налете на баку Рут и њену унуку Сузан, које им пружају уточиште на свом тавану. Беилал је сада међу пријатељима и заљубљује се у себи сличног мутанта Еву, док његов брат схвата да има прилику за нормалан живот са Сузан, али убрзо открива да је неке везе немогуће раскинути. Пошто је нахранио гладне фанове, Хенонлотер се бацио на посао да заврши Проститутку из делова (Frankenhooker, 1990). Од првобитне идеје настала је прича о Џефрију, не баш тако сјајном научнику чији је проналазак раскомадао његову девојку Елизабет. Хенонлотер је имао проблем да смисли како Џефри набавља делове тела, а није хтео да га представи као тоталног монструма. Инспирација му је дошла када је видео епрувете крека по њујоршким улицама. Тако је настао суперкрек којим Џефри мами проститутке у собе забачених мотела. Пошто пробају нову дрогу и достигну екстазу, девојке експлодирају, а њему остаје само да у торбу потрпа њихове делове и однесе их у лабораторију. То је први и вероватно једини филм који је од британске цензорске комисије добио оцену С. Када је Хенонлотер тражио објашњење о томе шта слово представља, рекли су му: „С као срање.” Иако је хтео да ради многе друге пројекте, продуценти су му нудили једино да ради наставке Где си сакрио брата?, тако да је био принуђен да направи трилогију. У завршном делу, који излази 1991. Двејн је у менталној институцији, Ева очекује малог монструма, док је Беилал преокупиран бизарним сексуалним фантазијама са стриптизетама близнакињама које рецитују Шекспирове сонете. На крају, браћа ће се поново ујединити да би извршила крваву освету. Продуценти нису одустајали и одмах су га звали да ради и четврти део. Хенонлотеру се смучило, те се окренуо другом послу, очувању и дистрибуцији заборављених филмова које је гледао као млад.

Већ почетком деведесетих биоскопи који су били специјализовани за приказивање експлоатацијских филмова у Америци почели су полако да се затварају, а компаније које су их издале на касетама скоро су ишчезле. Мајк Врејни оснива компанију Something Weird Video у Сијетлу, у намери да пронађе давно изгубљене филмске бисере и сачува их за будуће генерације. У томе му је највише помогао Френк Хенонлотер. Они су заслужни што знамо за ауторе као што су Хари Новак, Дорис Вишман, Дејвид Ф. Фридман и Хершел Гордон Луис. Прилика да поново режира Хенонлотеру се указала скоро две деценије касније и тада снима Bad Biology (2008). Главни јунак филма је Џенифер, којој је природа подарила више клиториса и могућност вишеструких оргазама, али једини проблем јесте то што њени сексуални партнери не преживљавају. Последица се види пола сата након сакса кад из Џенифер изађе мало чудовиште. Насупрот нимфоманки која је у сталној потрази за савршеним партнером стоји Батз. Он поседује пенис који је зависан од стероида исто колико и од секса и има сопствени ум, а у потрази за задовљством понекад уме да се одвоји од тела и лута сам. Хенонлотер се није нимало променио, остао је веран самом себи, али опет су само стизале понуде за наставак франшизе о сијамским близанцима. Док је чекао неког храброг ко ће му дати паре да снима оно што жели, режирао је два документарна филма, Herschell Gordon Lewis: The Godfather of Gore (2010), о чувеном редитељу и његовим филмовима које су својевремено називали „порнићима с много кечапа”, и That’s Sexploitation! (2013), у коме је приказао све оне сцене из филмова због којих се питамо да ли су ти људи нормални: тајни агент који својим огромним дојкама гуши жртве; девојка која гола чита књигу о винчестер пушкама и заспи, а када се пробуди, тело јој буде прекривено пластичним играчкама каубоја и Индијанаца. Након разговора с једним пријатељем који је дошао на идеју да украде једно од дела чувеног уличног уметника, сликара Банксија, снима Chasing Banksy (2015), једини филм који се разликује од свега што је радио до сада. У припреми је документарац The Trial of MIke Diana (2018), о једином аутору стрипа који је осуђен због својих радова, који су, како је навео тужилац, бестидни. Скоро је Хенонлотер помињао у неким интервјуима да је можда напокон спреман да уради четврти део филма Где си сакрио брата?.

Ненад Беквалац