• Start: 25/06/2018 17:00
  • End: 26/06/2018 23:30

ФИЛМСКИ ЦИКЛУС

Шок коридор представља: Фреди Франсис

Музеј Југословенске кинотеке, Косовска 11 / 25. и 26. јун 2018.

 

Понедељак, 25. 6.

17.00 ВРТ МУЧЕЊА (ВБ, 1967)
Torture Garden
Ул: Џек Паланс (Jack Palance), Берџес Мередит (Burgess Meredith)
Р: Фреди Франсис (Freddie Francis)

19.00 ПРИЧЕ О ЛУДИЛУ (ВБ, 1973)
Tales That Witness Madness
Ул: Доналд Плезенс (Donald Pleasence), Ким Новак (Kim Novak)
Р: Фреди Франсис (Freddie Francis)

21.00 ПРИЧЕ ИЗ ГРОБНИЦЕ (САД/ВБ, 1972)
Tales from the Crypt
Ул: Џоан Колинс (Joan Collins), Питер Кушинг (Peter Cushing)
Р: Фреди Франсис (Freddie Francis)

Уторак, 26. 6.

17.00 КОСТУРСКА ЛОБАЊА (ВБ, 1965)
The Skull
Ул: Питер Кушинг (Peter Cushing), Патрик Вајмарк (Patrick Wymark)
Р: Фреди Франсис (Freddie Francis)

19.00 ДРАКУЛА ЈЕ УСТАО ИЗ ГРОБА (ВБ, 1968)
Dracula Has Risen from the Grave
Ул: Кристофер Ли (Christopher Lee), Руперт Дејвис (Rupert Davies)
Р: Фреди Франсис (Freddie Francis)

21.00 ФРАНКЕНШТАЈНОВО ЗЛО (ВБ, 1964)
The Evil of Frankenstein
Ул: Питер Кушинг (Peter Cushing), Питер Вудторп (Peter Woodthorpe)
Р: Фреди Франсис (Freddie Francis)

 

ШОК КОРИДОР ПРЕДСТАВЉА: ФРЕДИ ФРАНСИС

Последњи филм на коме сам радио као директор фотографије у својој првој фази били су Невини (The Innocents, 1961) Џека Клејтона, који су тек сада постали култни класик. То је био и остао један од мојих омиљених филмова и један од најбоље фотографисаних које сам урадио. Био сам и увек ћу бити задовољан изгледом тог филма који ми никад није досадан. Чуди ме што међу наградама које сам добио никада ниједна није била за Невине.

Фреди Франсис

Само годину дана пре Невиних, Франсис добија Оскар за фотографију за филм Синови и љубавници (Sons and Lovers, 1960) Џека Кардифа. Већ тада је сматрао да је достигао врхунац у каријери и да мора да постане редитељ. Својој изворној професији вратиће се скоро две деценије касније на позив Дејвида Линча за филм Човек слон (The Elephant Man, 1980).

Рођен је у Лондону 1917. године. После завршене школе одлази на техничке студије, током којих пише есеј о филму и добија прилику да посети студио Gaumont British у Лондону. Тада почиње да се интересује за филмску индустрију. Јавља се на оглас фотографа Луиса Протера и добија посао. Следећих шест месеци ради за Gaumont и у студију Ealing на филмовима у којима глуми Стенли Лупино. Убрзо добија посао у British International Pictures као клапер, a први филм на коме је радио био је The Marriage of Corbal (1936). За време Другог светског рата, док је снимао наставне филмове за Army Kinematograph Service, постаје камерман. Средином педесетих добија прилику да буде директор фотографије друге екипе на Мобију Дику (1956) Џона Хјустона. Снимио је већину сцена у којима се појављује кит и надгледао обимне радове за минијатуре које су се користиле за епску битку између посаде брода и морске немани. Први филм на коме је потписан као директор фотографије био је A Hill in Korea (1956) Џулијана Ејмса. У том периоду потписао је неке од најбољих британских филмова као што је Пут у високо друштво (Room at the Top, 1957) Џека Клејтона, с којим ће радити и причу о духовима Невини, где ће први пут имати додира с хорор жанром, који ће обележити његову редитељску каријеру. Фотографији ће се вратити накратко у филму Night Must Fall (1964) Карела Рејса, који доноси нов поглед на класичан психолошки трилер Емлина Вилијамса.

Франсис прелази у редитеље са Two and Two Make Six (1961), опскурном британском фарсом, а као коредитељ ради на филму Дан Трифида (The Day of the Triffids, 1963). The Brain (1962), најбоља верзија нефилмичног и осредњег романа Курта Сиодмака Донованов мозак, први је хорор који је потписао као режисер. Исте године започиње дугогодишњу сарадњу са студиом „Хамер”, за који ради један од бољих „мини-Хичкок” филмова Параноик (Paranoiac, 1963), визуелно примамљив психотрилер с Оливером Ридом. Његово оштро кинематографско око и вешта рука која наводи публику да нагађа, али не и да остане збуњена крајњим исходом, чинили су га савршеним избором за такву врсту филма. То се допало „Хамеру”, који одлучује да га ангажује за још два остварења: Кошмар (Nightmare, 1964), довитљиву мистерију која се одиграва у старој мрачној кући, и Хистерију (Hysteria, 1965), најслабији филм у низу, који је ипак успео да направи довољно узбудљивим захваљујући свом осећају за саспенс. Пре него што се у потпуности посветио хорору, снима Ризницу у Лондонској кули (Das Verrätertor, 1964), екранизацију романа Едгара Воласа, и психотрилер Психопата (The Psychopath, 1966), још један осврт на роман Психо, за који је сценарио писао сам Роберт Блох. Први готски хорор који је радио било је Франкенштајново зло (The Evil of Frankenstein, 1964), трећи од шест „Хамерових” филмова на тему Франкенштајна; све остале режирао је Теренс Фишер. Франсис у потпуности игнорише радњу претходна два, Франкенштајнове клетве (The Curse of Frankenstein, 1957) и Франкенштајнове освете (The Revenge of Frankenstein, 1958), те му недостаје Фишерова доследна тема викторијанског лицемерја. Није му много помогао површан сценарио Џона Елдера, мешавина старих филмских клишеа „Универзалових” Франкенштајна. Франсис је успео да одржи причу интересантном, док је Кушинг као и увек одличан у улози Барона, иако га дочарава као мало мањег негативца и убацује извесну дозу хумора у његове опаске. Филм је добро прошао и „Хамер” Франсису поверава још једно своје чудовиште. Он поново преузима палицу од Фишера и режира филм Дракула је устао из гроба (Dracula Has Risen from the Grave, 1968), базиран на још једном, овај пут много бољем сценарију Џона Елдера. Осим тога што је највише зарадио у серијалу о бесмртном грофу, тај филм остаје и један од визуелно најлепших „Хамерових” готских хорора. За то је, између осталих, заслужан и сценограф Бернард Робинсон, коме је то уједно био и последњи филм пре преране смрти. Франсисова идеја била је да свако појављивање Дракуле (Кристофер Ли) снима кроз не превише суптилне крвавоцрвене филтере. Као главни састојак вампирског мита уводи префињенији и ефикаснији приступ сексуалности. Франсис нуди два типа жена у филму. Крчмарица Зина (Барбара Евинг) олако се препушта Дракулином шарму. Кад је уједе, он јој ускраћује могућност да постане вампир и даје је свом слуги да је спали у пећи. Дракула жели само Марију (Вероника Карлсон), девицу чију невиност доказује чињеница да још спава с играчкама и луткама. Она је жена-дете која је уједно и нећака локалног монсињора с којим Дракула мора да поравна рачуне. Религија, или боље рећи мистерија вере, још је један важан подтекст филма. Вампирски филм одувек је био веома популаран у католичким земљама као што су Шпанија и Италија и можда баш због тога што циљају на та тржишта Елдер и Франсис праве причу као алегорију на религију. Главни јунак Пол је атеиста, Дракулин слуга је свештеник који се повинује вољи господара, а главна мета грофовог беса, жртвено јагње, јесте омражени монсињор који ставља крст на врата замка и тако Дракулу онемогућава да уђе у сопствени дом. Религиозна симболика провлачи се кроз цео филм, од цркве, преко егзорцизма у замку, до набијања Дракуле у Христовој пози на велики сребрни крст.

Франсис је један од ретких аутора који су имали успешну каријеру у „Амикусу”, главном ривалу „Хамера”. У једном периоду чак је истовремено радио за обе продукцијске куће. Први филм који снима за „Амикус” јесте Др Терор и кућа ужаса (Dr. Terror’s House of Horrors, 1965), састављен од приче о вукодлаку, приче о вампиру и приче о руци која пузи и говори. Све њих обједињује доктор Терор, који утиче на судбине разних ликова користећи тарот карте. То је само на први поглед стандардни хорор филм, који по довитљивом сценарију и редитељевом осећају за атмосферу ипак одскаче од других. Исти рецепт Франсис примењује на више хорор антологија: Врт мучења (Torture Garden, 1967), за који је сценарио писао Роберт Блох, Приче из гробнице (Tales from the Crypt, 1972) и Приче о лудилу (Tales That Witness Madness, 1973).

Франсис је увек сматрао да су његови филмови страве „мало смешни и блесави”, а Приче из гробнице, базиране на стрип-серијалу EC Comics-а, свакако су такве. То је један од свестраних, језовитих и застрашујућих антологијских филмова. Прича која отвара филм, „Кроз кућу”, позната је по томе што уводи идеју Деда Мраза убице. Психопата који је обучен као Деда Мраз терорише жену (Џоан Колинс) која само што је убила свог мужа. Франсис је успео да направи прави баланс између хумора и хорора, што је формула коју примењује и EC Comics. Завршна прича у којој садистички настројеног директора дома за слепе (Најџел Патрик) сустиже правда када га његове жртве натерају да трчи кроз мрачан ходник обложен жилетима, највише остаје у сећању гледаоцима.

У то време Франсис почиње да ради за компанију свог сина Кевина Tyburn Film, која је покушавала да копира „Хамеров” стил. Филм The Ghoul (1975) снимио је по сценарију Џона Елдера с Питером Кушингом и Вероником Карлсон. Прича је побољшани „Хамеров” Рептил (The Reptile, 1966), с додатим елементима као што је изненадно убиство главног женског лика усред филма, које је Франсис позајмио из Психа. Све се врти око аристократе (Питер Кушинг) који држи свог сина канибала закључаног на тавану и пушта га само када треба да га нахрани. Филм се може похвалити живописном атмосфером која осликава период двадесетих. Следеће остварење које Франсис ради за исту компанију била је Легенда о вукодлаку (Legend of the Werewolf, 1975), у којој, наравно, поново глуми Кушинг, овај пут француског полицајца који истражује серију грозоморних убистава за која је одговоран вукодлак. За сценарио је опет задужен Елдер, који много шта позајмљује од „Хамерове” Клетве вукодлака (The Curse of the Werewolf, 1961), коју је и писао.

Касних шездесетих Франсис прави црну комедију Mumsy, Nanny, Sonny & Girly (1970), базирану на позоришном комаду Меси Моско о чудноватим авантурама фамилије убица. Крајњи резултат је пастиш хумора и хорора који је био сувише чудан за публику и зато je филм врло брзо скинут с репертоара. Следи Trog (1970), вероватно његов најлошији филм, потпуно бесмислена прича о чудовишту неандерталцу, који је продуцирао ветеран Б-филма Херман Коен, с већ избледелом Џоан Крафорд у насловној улози. Јака конкуренција му је Торањ ужаса (Dark Tower, 1987), копија Хуперовог Полтергајста (Poltergeist, 1982), препун сцена у којима људи тумарају ходницима без икаквог циља чекајући да се нешто деси. Франсис није био задовољан, па је тражио да се његово име уклони са шпице и потписао се псеудонимом Кен Барнет.

Ако су то два најгора филма која је режирао, Костурска лобања (The Skull, 1965) и The Creeping Flesh (1973), без икакве сумње, јесу најбољи. Први је базиран на класичној краткој причи Роберта Блоха „Костурска лобања Маркиза де Сада”, а сценарио је написао Милтон Суботски. Питер Кушинг игра колекционара артефаката повезаних с црном магијом и долази у посед костурске главе озлоглашеног племића. Као што је очекивано, бизарне ствари почну да се дешавају и он убрзо постаје опседнут главом, која га на крају натера и да почини убиство. Оно што је фасцинантно није сама прича, која је блага и прилично рутинска, већ Франсисов инвентивни приступ. Филм се састоји од више запањујућих кадрова сниманих из перспективе лобање. У последњих пола сата нема ниједног дијалога, а костурска лобања нечујно се креће кроз кућу тражећи жртве. Франсис показује да дијалог није неопходан да би се приказао ужас. Све секције у којима се не изговара ниједна реч испуњене су упечатљивим кадровима: смех судије, задимљени ходници који се смањују и неприродно осветљење које наглашава завршницу.

Још је бољи The Creeping Flesh, сниман по солидном сценарију Питера Спенслија и Џонатана Рамболда, који залази у кошмарни свет Лафкрафта. Научник кога игра Питер Кушинг ископава преисторијски скелет који је извор злих нагона људске расе. Пошто верује да је то заправо извор доброте, убризгава ћерки серум направљен од костију у нади да ће потиснути њену сексуалност која се управо буди. Она потпуно полуди и попут своје мајке постане сексуално незасита и промискуитетна, а на крају и убица. Франсис користи визуелну симболику да би сугерисао како је потискивање сексуалних нагона утицало на људе из викторијанског доба. Споредна прича у којој полубрат, кога игра Кристофер Ли, покушава да надмаши научника у достигнућима не бирајући притом средства, рефлектује још једну шкакљиву тему тог периода: јавну одговорност која служи као параван за лично лицемерје. Полубрат проглашава научника и његову ћерку лудим и затвара их у психијатријску установу, у којој се научник присећа шта се десило. То филму даје квалитет Кабинета др Калигарија и оставља нас да се питамо да ли су ти догађаји истинити или само бунцање једног лудака.

Већ од шездесетих Франсис повремено ради серије за телевизију, а у другој половини седамдесетих потпуно се одриче филма, да би средином осамдесетих снимио Доктора и ђаволе (The Doctor and the Devils), по сценарију песника Дилана Томаса из четрдесетих о доктору Ноксу и његовој повезаности са озлоглашеним пљачкашима гробова Брук и Харе. Упркос одличном глумачком перформансу, цео филм сачињен је од компромиса. Продуцент Мел Брукс није се обазирао на Томасов филозофски концепт, већ је желео да филм буде више традиционални хорор и зато доводи Роналда Харвуда да га знатно измени. Филм није имао успеха јер није био довољно страшан за љубитеље хорора, а ни филозофски ни поетичан као што га је Томас написао. После катастрофе коју је имао са већ поменутим  Торњем ужаса Франсис се враћа у редитељску столицу само једном да би снимио епизоду у серијалу Приче из гробнице (Tales from the Crypt, 1996). Никада није хтео да у интервјуима говори о раду на телевизији, већ је увек истицао да се труди да то заборави. Од почетка осамдесетих све више ради као директор фотографије за друге, а старом занату враћа се у филму Човек слон Дејвида Линча. Следи Жена француског поручника (The French Lieutenant’s Woman, 1981), на којој обнавља сарадњу с Карелом Рајсом, а потом га Дејвид Линч поново зове да ради с њим Дину (Dune, 1984). Други Оскар за фотографију добија за Рат за славу (Glory, 1989) Едварда Звика. Скорсезе је од њега тражио да за Рт страха (Cape Fear, 1991) рекреира атмосферу из Невиних. Последњи филм на ком је радио била је Стрејтова прича (The Straight Story, 1999) Дејвида Линча. На конференцији за медије поводом тог филма новинари су га питали какав би савет дао директорима фотографије, а он им је одговорио: „Никако се том професијом немој бавити ако је не волиш, у супротном то је ужасан посао.”

Ненад Беквалац