• Start: 21/03/2018 17:00
  • End: 21/03/2018 23:00

ФИЛМСКА РЕВИЈА

In memoriam: Жељко Сенечић (1933-2018)

Музеј Југословенске кинотеке, Косовска 11 / 21. март 2018..

 

17:00 БРЕЗА (ЈУГ, 1967)
ул: Манца Кошир, Велимир Бата Живојиновић
сц. Жељко Сенечић
р: Анте Бабаја

19:00 ТКО ПЈЕВА ЗЛО НЕ МИСЛИ (ЈУГ, 1970)
ул: Фрањо Мајетић, Мирјана Боханец
сц. Жељко Сенечић
р: Крешимир Голик

21:00 ЛИМЕНИ ДОБОШ (СРН/ФР, 1979)
Die Blechtrommel
ул: Давид Бенет (David Bennent), Марио Адорф (Mario Adorf)
сц. Жељко Сенечић
р: Фолкер Шлендорф (Volker Schlöndorff)

 

Сећање на... Жељко Сенечић

Жељко Сенечић (1933–2018), свестран и мултиталентован уметник, подједнако успешан као сликар и сценограф, али и као редитељ и писац, преминуо је у осамдесет петој години. Његовим одласком нестао је и део доброг духа Загреба, града у коме је живео и стварао, и који је хвалио и критиковао попут градског хроничара, вешто скицирајући друштвене промене.

Дипломирао је сликарство на Академији ликовних уметности у Загребу 1956. да би после само четири године на Позоришној академији дипломирао и сценографију. Упоредо, излагао је своја дела и сарађивао с легендарним Крстом Хегедушићем у његовој Мајсторској радионици. На филму, као сценограф, дебитује 1963. године у остварењу Две ноћи у једном дану Раденка Остојића и од тада сарађује с најеминентнијим редитељима југословенске кинематографије. Неки од најпознатијих филмова у којима је Сенечић потписао сценографију јесу Рондо (1966) Звонимира Берковића, Бреза (1967) Анте Бабаје, Четврти супутник (1967) Бранка Бауера, Имам двије маме и два тате (1968) Креше Голика, Кад чујеш звона (1968) Антуна Врдољака, Једанаеста заповијед (1969) Ванче Кљаковића, Путовање на мјесто несреће (1970) Звонимира Берковића, Тко пјева зло не мисли (1970) Креше Голика, Представа Хамлета у селу Мрдуша Доња (1972) Крсте Папића, Киклоп (1981) Антуна Врдољака, Глембајеви (1988) Антуна Врдољака, Чаруга (1990) Рајка Грлића. Можда и круну његове изузетне каријере сценографа представља сарадња с немачким редитељем Фолкером Шлендорфом у његовом најбољем остварењу Лимени добош (Die Blechtrommel, 1979), где Сенечићева луцидна и маштовита сценографија вешто осликава суморну атмосферу филма. Осим филмске, значајна је и његова сценографија у популарним телевизијским серијалима као што су Грунтовчани, Пуном паром и Непокорени град, као и у култним позоришним поставкама попут Ко се боји Вирџиније Вулф?, Виолиниста на крову, Кориолан, Ричард III и многим другим. Као да му све то није било довољно, Сенечић је као аутор и сценариста потписао око тридесетак документарних филмова који су углавном осликавали живот и дела сликара попут Јулије Книфер, Душана Џамоње или Доре Мар, али и неколико играних остварења од којих су најзначајнија Pont Neuf (1997), Заваравање (1998), Дубровачки сутон (1999) и Црвено и црно (2005). Током своје богате каријере вишеструко је награђиван највишим одличјима за сваку од делатности којима се бавио, потврђујући речи свог пријатеља Игора Мандића да је врстан у свему чега би се дохватио.

Увек са шеширом на глави и цигаром у руци, бритког језика и пера, Жељко Сенечић био је један од најзначајнијих и најсвестранијих уметника бивше Југославије, чија дела остају као монумент и споменар на нека прошла и боља времена.

Бранислав Ердељановић