• Start: 07/12/2017 17:00
  • End: 07/12/2017 23:30

ФИЛМСКА РЕВИЈА

Hommage: Jean Rochefort (1930-2017)

Сала Динко Туцаковић, Косовска 11 / 7. децембар 2017.

 

 

17:00 ВАТРЕНА ЉУБАВ (ФР/ИТ, 1972)
Les Feux de la Chandeleur
ул: Жан Рошфор (Jean Rochefort), Aни Жирардо (Annie Girardot)
р: Серж Корбе (Serge Korber)

19:00 КАД СЛОНОВИ ПОШАШАВЕ (ФР, 1976)
Un éléphant ça trompe énormément
ул: Жан Рошфор (Jean Rochefort), Клод Брасер (Claude Brasseur)
р: Ив Робер (Yves Robert)

21:00 ДВОРСКЕ СПЛЕТКЕ (ФР, 1996)
Ridicule
ул: Жан Рошфор (Jean Rochefort), Фани Ардон (Fanny Ardant)
р: Патрис Леконт (Patrice Leconte)

 

 

СЕЋАЊЕ НА... ЖАН РОШФОР

У последњој деценији заувек нас је напустило више карактерних првака француског глумишта који су своје звездане часове градили на филму током шездесетих и седамдесетих година: Филип Ноаре, Жан Клод Бријали, Жан Пјер Касел, Бруно Кремер, скоро преминули Клод Риш и други. Тој плејади припада и глумац који је у каријери дугој шест деценија наступио у више од 110 филмских улога, непоновљиви Жан Рошфор (1930–2017). Студије на Париском конзерваторијуму, који је похађао у класи са Жаном Полом Белмондом, напустио је због служења војног рока и никад их није окончао. Каријеру започиње као позоришни глумац у кабареима и малим улогама на телевизији, а на филму дебитује већ 1956. године. Међутим, његов таленат примећен је тек почетком шездесетих, када остварује низ значајних епизодних рола, махом подругљиваца и негативаца у костимираним спектаклима какви су Капетан Фракас (Captain Fracasse, 1961), Картуш (Cartouche, 1962), Гвоздена маска (Le masque de fer, 1962). Посебну популарност стећи ће глумећи демонског адвоката Дегреза у три дела међународно хиперуспешног историјског серијала о прелепој Анжелики: Анжелика, маркиза анђела (Angélique, Мarquise des anges, 1964), Предивна Анжелика (Merveilleuse Angélique, 1965) и Анжелика и краљ (Angélique et le roy, 1966). Склоност ка комичном исказује сарађујући с редитељем Филипом де Броком у шармантним и забавним остварењима Човек из Хонгконга (Les tribulations d’un Chinois en Chine, 1965), где глуми уз свог друга из студентских дана Белмонда, и Ухвати ђавола за реп (Le diable par la queue, 1968).

Пуну афирмацију и статус звезде француског филма Рошфор стиче седамдесетих година. Тада његова висока појава с дубоко усађеним очима и погледом који варира од презира и подсмеха до задовољства, повећим носом, те чувеним брковима спуштеним надоле, постаје незаобилазни део глумачке екипе у филмовима најпознатијих француских редитеља, али и лице добро знано публици широм француског говорног подручја. Међу чак 34 улоге које је остварио у том периоду, посебно се издвајају оне у црним комедијама и сексуалним фарсама редитеља и глумца Ива Робера: Плави агент са једном црном ципелом (Le grand blond avec une chaussure noire, 1972) и његов наставак Повратак плавог агента (Le retour du grand blond, 1974), Храбро бежимо (Courage fuyons, 1979) и нарочито највећи комерцијални успеси тадашње француске кинематографије Кад слонови пошашаве (Un éléphant ça trompe énormément, 1976) и наставак Сви ћемо ићи у рај (Nous irons tous au paradis, 1977). Посебно је одушевио у филму Кад слонови пошашаве, у коме игра средовечног ожењеног мушкарца који се заљубљује у девојку с рекламног постера и почиње да је прогања. По старом холивудском обичају да када нема добрих сценарија, треба прерадити сјајне европске филмове и прилагодити их америчком тржишту, то са овим филмом чини редитељ и глумац Џин Вајлдер, али његова забавна и непретенциозна верзија Жена у црвеном (The Woman in Red, 1984), с прелепом Кели ле Брок, ипак много заостаје за квалитетом оригинала. У тој деценији Рошфор се исказује и као врстан драмски глумац, па га ангажују многи велики редитељи: Луис Буњуел у Фантому слободе (Le fantôme de la liberté, 1975), Клод Шаброл у Невиним људима прљавих руку (Les innocents aux mains sales, 1976) и Чаробњацима (Les magiciens, 1976), Моше Мизрахи у Другој непознатој (Chère inconnue, 1979)... Подједнако је успешан и у трилеру Наследник (Lhéritier, 1972) Филипа Лаброа, комедији Фаталне жене (Calmos, 1976) Бертрана Блијеа и комедији с елементима трилера Убиство а ла карт (Who Is Killing the Great Chefs of Europe?, 1978) Теда Кочефа. Ипак, критика тих година његовим најбољим ролама сматра оне остварене у сарадњи с редитељем Бертраном Тавернијеом. У Часовничару из Сен Пола (Lhorloger de Saint-Paul, 1974) он је полицијски инспектор који жмури док отац убијеног дечака сам спроводи истрагу о убиству, а у костимираном спектаклу Нека свечаност почне (Que la fête commence, 1975) игра сладострасног опата на двору Филипа Орлеанског. У оба филма партнер му је велики глумац и блиски пријатељ Филип Ноаре, с којим је заједно глумио у чак једанаест филмова. Изузетно је оцењена и његова улога поносног колонијалног капетана у филму Бубањ (Le Crabe-Tambour, 1977) Пјера Шендерфера.

У последњих 35 година, ризница његових улога и добрих филмова била је готово непресушна. Значајни филмови, између осталих, по хронолошком реду, били су: Чудесно путовање (Un étrange voyage, 1981) Алена Кавалијеа, Велики брат (Le Grand Frere, 1982) Франсиса Жироа, Венсанов пријатељ (L’Ami de Vincent, 1983) Пјера Граније-Дефера, Давид, Томас и други (Sortüz egy fekete bivalyért, 1985) Ласла Саба, Ја сам краљ дворца (Je suis le seigneur du château, 1989) Режиса Варнијеа, Луди љубавник (Amoureux Fou, 1991) Робера Менара, Дуга зима (El largo invierno, 1992) Хаимеа Камина, Дивља мета (Cible émouvante, 1993) Пјера Салвадорија, Пао са неба (Tombés du ciel, 1993) Филипа Лиореа, Ветар их замео (El viento se llevó lo que, 1998) Алехандра Агрестија, Рембрант (Rembrandt, 1999) Шарла Матона, Плакар (Le placard,  2001) Франсиса Вебера, Пакао (Lenfer, 2005) Даниса Тановића, Реци никоме (Ne le dis à personne, 2006) Гијома Канеа, Уметник и модел (El artista y la modelo, 2012) Фернанда Труебе и његов последњи филм, у коме је као осамдесетпетогодишњак наступио у главној улози, Флорида (Floride, 2015) Филипа ле Геа. Изван ових остварења стоји његова пребогата и дугогодишња сарадња с редитељем Патрисом Леконтом у низу фантастичних филмова, међу којима се посебно памте: Тандем (Tandem, 1987), Фризеркин муж (Le mari de la coiffeuse, 1990), Танго (1993), Дворске сплетке (Ridicule, 1996), Човек у возу (Lhomme du train, 2002)...

Иако је одиграо огроман број филмских улога које су га учиниле славним и цењеним глумцем, Жан Рошфор је, игром судбине, био спречен да одигра можда најзначајнију, за коју је по свим критеријумима, својим изгледом и глумачком техником, био баш створен. Реч је о несуђеној роли легендарног Сервантесовог Дон Кихота у филму Човек који је убио Дон Кихота (The Man Who Killed Don Quixote) Терија Гилијама, чије је снимање почело још 1998. године. Међутим, непредвиђене околности, а пре свега Рошфорова болест, онемогућиле су да се та толико очекивана сарадња двају великих уметника оствари, па је Гилијамов филм завршен тек ове године са Џонатаном Прајсом у улози Дон Кихота.

На вест о смрти великог глумца и пријатеља, Патрис Леконт искрено је написао: „Био је врло, врло весео. Договорили смо се да зовемо један другога кад нађемо нову смешну причу. Кога ћу назвати сада?”

Александар Саша Ердељановић