• Start: 19/12/2017 17:00
  • End: 19/12/2017 23:30

ФИЛМСКА РЕВИЈА

Hommage: Umberto Lenzi (1931-2017)

Сала Динко Туцаковић, Косовска 11 / 19. децембар 2017.

 

17:00 НАСИЉЕ У НАПУЉУ (ИТ, 1976)
Napoli violenta
ул: Маурицио Мерил (Maurizio Merli), Џон Саксон (John Saxon)
р: Умберто Ленци (Umberto Lenzi)

21:00 ЛУДИЛО (ИТ, 1970)
Paranoia
ул: Карол Бејкер (Carroll Baker), Жан Сорел (Jean Sorel)
р: Умберо Ленци (Umberto Lenzi)

 

СЕЂАЊЕ НА... УМБЕРТО ЛЕНЦИ

Кад год се прича о живим мртвацима, натприродном, људским монструмима, Умберто Ленци нађе начин да вас привуче својим искреним ентузијазмом и чистом страшћу према филму, која је тако очигледна у његовом опусу који је настајао скоро пет деценија. Током седамдесетих и осамдесетих жанр експлоатације на италијански начин изродио је многе култне ауторе: Марија Баву, Дарија Арђента и Лучија Фулчија, који спадају у крем, док су Серђо Мартино, Корбучи, Антонио Маргерити и Енцо Кастелари били најбољи пример онога што је италијанска кинематографија могла да понуди у домену „јефтиних узбуђења”. Већина редитеља који су имали легитимне каријере морала је да скаче из жанра у жанр и јури трендове да би уопште радила и за то време усавршавала своје вештине правећи насилне филмове. Али нико од њих није био толико предан одржавању имиџа Италије као shlock престонице света као Умберто Ленци (1931–2017), који је режирао права ремек-дела у скоро свакој поткласификацији експлоатације. Често је користио зум објективе, живописни техниколор и екстремне крупне кадрове главних глумаца за своје криминалистичке, ђало трилере, костимиране мегданџије, копије Џејмса Бонда или ратне филмове познатије као „макарони битке”.

Рођен је у Тоскани и још као дечак обожавао је да иде у биоскоп. Чак је основао и филмски клуб у коме је редовно приказивао остварења Роселинија и Ајзенштајна, а после пројекције дискутовало се о филму. Покушао је да студира права, али се брзо преместио на Centro Sperimentale di Cinematografia у Риму. Дипломирао је с кратким филмом I ragazzi di Trastevere, инспирисаним делима Пјера Паола Пазолинија. Ленци је једно време радио и као новинар у новинама и магазинима. Крајем педесетих написао је неколико детективских и авантуристичких романа. Каријеру на филму почео је тражећи локације за Хладан ветар у Едену (Raw Wind in Eden, 1958) Ричарда Вилсона, са Естер Вилијамс у главној улози. На почетку је доста радио у Грчкој, али филм који је требало да буде његов деби, Mia Italida stin Ellada (1958), никад није приказан. Радио је као сценариста и асистент редитеља на неколико sword and sandal (мач и сандале) авантура пре него што му је Студио „Рома” понудио да режира Le avventure di Mary Read (1961), о девојци која се облачи као мушкарац да би крала накит и касније постаје пират. У почетку углавном ради авантуристичке филмове попут Zorro contro Maciste (1963) и Il trionfo di Robin Hood (1962), а потом два дела у оквиру серијала о Сандокану, Тигрови Малезије (Sandokan, tigar Mompracema, 1963) и Гусари Малезије (I pirati della Malesia). У Загребу снима Caterina di Russia (1963) с немачком глумицом Хилдегард Кнеф у насловној улози. Окушао се и у ратним филмовима Тајна Бенгалске џунгле (I tre sergenti del Bengala, 1963) и Легија проклетих (La legione dei dannati, 1969), за који му је Дарио Арђенто написао сценарио. Том жанру често ће се враћати, између осталог и филмом Од пакла до победе (Contro 4 bandiere, 1979) са Џорџом Пепардом и Џорџом Хамилтоном. Често је знао да се изнервира у току интервјуа зато што га не питају за то остварење него само за хороре. Популарност филмова о интернационалним шпијунима као што је серијал о Џејмсу Бонду омогућила му је да сними A 008 operazione sterminio (1965). Ни шпагети-вестерни нису могли да прођу без њега, па је режирао Tutto per tutto (1968) и Una pistola per cento bare (1968). Оставио је печат и у ђалo филмовима У понору страсти (Orgasmo, 1969), Così dolce... così perversa (1969) и Лудило (Paranoia, 1970) – у сва три глуми Керол Бејкер. А Sette orchidee macchiate di rosso (1972) може да се упореди с најбољим делима Баве, Арђента и Фулчија. Седамдесетих постаје отац „италијанских канибала” са Il paese del sesso selvaggio (1972). Пошто је одбио да режира наставак, студио је довео Руђера Деодата за Последњи свет канибала (Ultimo mondo cannibale, 1977). Због популарности дивљака који се хрaне људским месом Ленци се враћа поджанру филмовима Живи поједени (Mangiati vivi!, 1980) и Људождери Амазона (Cannibal ferox, 1980). Иронично је то што је главна дива из тих сага Ме Ме Лај, када је престала да се бави глумом, отишла у чуваре реда и конфисковала те филмове у Есексу за време чувене цензуре у Енглеској. Када говоримо о полицијском и криминалистичком жанру, не можемо заобићи Ленцијеве филмове Roma a mano armata (1976), Насиље у Напуљу (Napoli violenta, 1976) и Банда грбавца (La banda del gobbo, 1977). Тарантинов омиљени зомби филм је Град кошмара (Incubo sulla città contaminata, 1980), али Ленци инсистира да је у њему реч о инфицираним људима иако је у страној дистрибуцији често превођен као Град живих мртваца (често су га мешали са истоименим Фулчијевим филмом). Осамдесетих опет шета по жанровима, а онда одлучује да каријеру заврши после Hornsby e Rodriguez – Sfida criminale (1992) и врати се писању ђало романа који нимало не подсећају на филмове које је правио.

Ненад Беквалац