Сећање на… ТОМАС МИЛИАН

Италијански глумац кубанског порекла Томас Милијан (1933–2017) током безмало шездесет година каријере глумио je у више од 90 играних и 20 телевизијских филмова и серија. Изражајног мршавог лица, мужевне и истовремено нервозне појаве, тумачио је широк дијапазон ликова и наметнуо се као један од водећих млађих италијанских глумаца почетком шездесетих година.

Родио се у Хавани 1933. године. Његов отац био је кубански генерал који је током Кубанске револуције био ухапшен и утамничен, да би током новогодишње ноћи починио самоубиство. Убрзо после тих догађаја Милијан се сели у Њујорк, где похађа Стразбергову филмску школу глуме (Actors Studio), у којој развија свој таленат и особени уметнички стил, да би постао глумац великог емоционалног набоја и смисла за хумор и експресију. Управо та харизма ће га прославити и омогућити му да постане једна од највећих икона шпагети-вестерна. Његова каријера почиње тако што га открива италијански режисер Мауро Болоњини, који му даје епизодну улогу блазираног богаташа у филму Храбра ноћ (La Notte Brava, 1959). После те роле продуценти и режисери почињу да се утркују нудећи му различите улоге, а тиме и прилику да се наметне избирљивој италијанској публици.

Почетком шездесетих, улога стиже улогу, јер Милијан глуми код неких од највећих италијанских режисера. Истиче се својим бравурозним ролама: професора који отима ученика у Латуадином филму Непредвиђено (L’Imprevisto, 1961), човека из народа у филму Нанија Лоја Дан лавова (Un giorno da leoni 1961), насилника у филму L’Attico (1963). На крају, као круна тог успешног глумачког периода, долази понуда за улогу сликара у биографској драми о Микеланђелу, у филму Керола Рида Агонија и екстаза (The Agony and the Ecstazy, 1965). Од средине шездесетих, с појавом шпагети-вестерна, његов глумачки таленат доживљава кулминацију и доноси му велики успех, етаблирајући га као водећег хероја новог филмског жанра. Глумио је у неким од највећих класика као што су филмови Серђа Солиме Соколов плен (La Resa dei Conti, 1966) и Закон безакоња (Faccia a Faccia, (1967), Тепепа (1969) Ђулија Петронија и Корбучијев шпагети-класик за сва времена Компањерос (Vamos a matar, compañeros, 1970).

С постепеним падом популарности и одласком у историју једног култног жанра, Томас Милијан окреће се новом италијанском филмском чуду, популарној криминалистичкој творевини poliziotteschi, која се развила на темељима француског криминалистичког филма седамдесетих и сурових америчких филмова шездесетих. Описујући време друштвених и политичких превирања у Италији, с којима је стигла и већа стопа криминала, филмови су били брутални. Обиловали су експлицитним сценама гангстерских обрачуна, јурњаве аутомобила, пљачки банака и корупције која је сезала до највећих нивоа власти. Пошто је добио похвале за улогу поремећеног убице у филму Milano odia: la polizia non può sparare (1974), појављује се у филмовима сличног садржаја: Roma a mano armata (1976) и Il cinico, l’infame, il violento (1977). Међутим, највеће признање за своје глумачко умеће добио је од филмских новинара, за споредну улогу у култној драми о инцесту Месец (La Luna, 1979).

Увидевши да више није у стању да пружи неки велики допринос италијанском, а самим тим ни европском филму, Милијан се 1985. враћа у Америку. На највећем светском филмском тржишту добија прилику да глуми у остварењима неких од најзначајнијих америчких редитеља те епохе као што су ЈФК (1991) Оливера Стоуна, Спилбергов Амистад (1997) и Содербергови Путеви дроге (Traffic, 2000).

Пре брака с глумицом Маргеритом Валети Томас Милијан био је бисексуалац. Умро је од можданог удара у свом дому у Мајамију.

Бојан Ковачевић