• Start: 30/06/2017 19:00
  • End: 30/06/2017 23:00

Сећање на... Пасквале Сквитери

Сала Динко Туцаковић, Косовска 11. Петак, 30. јун 2017.

 

19:00 • КАМОРА - НАПУЉСКА МАФИЈА (ИТ/ФР, 1972)
Camorra
ул: Фабио Тести (Fabio Testi), Џин Сиберг (Jean Seberg)
р: Пасквале Сквитери (Pasquale Squitieri)

21:00 • ГВОЗДЕНИ ПРЕФЕКТ (ИТ, 1977)
Il prefetto di ferro
ул: Ђулијано Ђема (Giuliano Gemma), Клаудија Кардинале (Claudia Cardinale)
р: Пасквале Сквитери (Pasquale Squitieri)

 

Сећање на... Пасквале Сквитери

In Memoriam: Pasquale Squitieri (1938–2017)

Филмови Пасквалеа Сквитерија (Pasquale Squiteri) најчешће су били повод за разне полемике. Као редитељ с којим није било лако сарађивати и који није припадао клановима, стално је био усамљен у свом стваралаштву, често и на самој маргини италијанске филмске заједнице. Увек је непосредно износио своје мишљење не бирајући пажљиво речи, што свакако у свету пуном хипокризије, какав свет филма јесте, није ишло у његову корист.

Иако правник по образовању, после више година проведених у банкарским пословима, започео је филмску каријеру прво као асистент Франческа Розија (Francesco Rosi), а затим и као редитељ. Захваљујући финансијској помоћи Виторија де Сике (Vittorio De Sica) 1970. године снима филм Ја и Бог (Io e Dio).). После тог филма, под псеудонимом Вилијем Редфорд (William Redford) режирао је два шпагети-вестерна, Ђанго против Сартане (Django sfida Sartana, 1970) и Траг освете (La vendetta E un piatto che si serve freddo, 1971). Потом почиње да се бави актуелним темама италијанске реалности и историјом у филмовима Крвава браћа (I guappi, 1974), Гвоздени префект (Il prefetto di ferro, 1977), Кларета (Claretta, 1984), односима између мафије и политике у Камори – напуљској мафији (Camorra,, 1972), Корлеонеу (Corleone, 1978), проблемима дроге и тероризма у Невидљивима (Gli invisibili, 1988), а дотиче се и тема емиграције и проблема на раду. Филм Звали су их... бандити (Li chiamavano briganti, 1999), који је пружао друкчију слику уједињења Италије и разоткрио бројне злочине које је Краљевска војска чинила по југу, практично је цензурисан и повучен из дистрибуције после свега неколико дана приказивања.

Сквитери је већи део живота био отворено левичар, али 1994. године постаје члан Сената у оквиру листе десничарске странке Национална алијанса (Alleanza Nacionale). Познат је и по дугогодишњој вези с Клаудијом Кардинале (Claudia Cardinale), с којом се упознао на снимању филма Крвава браћа. На почетку се нису подносили, али потом су започели везу која је трајала дуже од 26 година и из које су добили ћерку Клодин (Claudine). Ипак, та веза, иако су касније заједно радили на великом броју филмова, претила је да уништи њихове каријере јер је бивши муж Клаудије Кардинале, један од најуспешнијих италијанских продуцената свих времена Франко Кристалди (Franco Cristaldi), својим везама дуго утицао на то да обоје тешко долазе до послова.

Поновно гледање Сквитеријевих филмова може да буде корисно за сагледавање историје италијанске кинематографије из другог угла. Он је сматрао да је смрт „предиван тренутак живота, сусрет између мене који одлази и мене који остаје”, а у једном од својих последњих интервјуа изјавио је: „Пропустити тај тренутак био би злочин. Ја не чиним злочине, ја нисам никада никог убио”.

Марјан Вујовић