• Start: 19/04/2018 17:00
  • End: 19/04/2018 23:00

ФИЛМСКА РЕВИЈА

Hommage: Lewis Gilbert (1920-2018)

Музеј Југословенске кинотеке, Косовска 11 / 19. април 2018.

 

17:00 ПОБУЊЕНИЦИ (ВБ, 1962)
H.M.S. Defiant
ул. Алек Гинис (Alec Guinness), Дирк Богард (Dirk Bogarde)
р. Луис Гилберт (Lewis Gilbert)

19:00 САМО ДВАПУТ СЕ ЖИВИ (ВБ, 1967)
You Only Live Twice
ул. Шон Конери (Sean Connery), Акико Вакабајаши (Akiko Wakabayashi)
р. Луис Гилберт (Lewis Gilbert)

21:00 ШПИЈУН КОЈИ МЕ ЈЕ ВОЛЕО (ВБ, 1977)
The Spy Who Loved me
ул. Роџер Мур (Roger Moore), Барбара Бах (Barbara Bach)
р. Луис Гилберт (Lewis Gilbert)

 

Луис Гилберт: Пет деценија професионалности

Када је Луис Гилберт преминуо 23. фебруара на прагу свог 98. рођендана, вести су садржале изборе из његове филмографије, а као кључна дела истакнута су три филма о Џејмсу Бонду и Алфи. Аутори вести нису погрешили, ти филмови збиља јесу врхунац његовог опуса. Међутим, Гилберт је био редитељ са чак 37 дугометражних режија које су настајале у распону од 1948. до 2002. године и занимљиво је видети шта је оно што је снимио мимо та четири истакнута остварења, јер на тај начин његова филмографија постаје својеврсна лична карта британске кинематографије у више од пет деценија.

Почеци

Луис Гилберт рођен је 1920. године у Хекнију. Родитељи су му наступали у мјузикхолу, па је своје скромно детињство провео путујући с њима и учествујући у њиховим тачкама од пете године. Остаје без оца у седмој години и убрзо потом практично почиње да издржава породицу као дете глумац у филмовима. За то време његова мајка ради као филмски статиста. У том периоду поделио је екран с Лоренсом Оливијеом и привукао пажњу чувеног Александра Корде, који му нуди да га стипендира на Краљевској академији драмских уметности. Гилберта, међутим, не занима глума и одлучује да се школује за редитеља, између осталог и радећи као асистент Алфреду Хичкоку на филму Крчма Јамајка (Jamaica Inn, 1939).

Рани радови

На почетку каријере Гилберт је упоредо радио документарне и игране филмове. Карактер његових документарних филмова махом је био наменски и у тој форми он није оставио значајнијег трага.

Кад је реч о играном филму, као прву фазу његовог рада можемо одредити период од 1947. до 1958. године. Наиме, у том раздобљу отворен је и закључен читав сегмент Гилбертовог тематског и стилског деловања на пољу проблемског, друштвено ангажованог и ноар филма. Таквим темама он се после 1958. практично неће враћати иако ће понешто друштвене критике успевати да пробије чак и у његовим ескапистичким радовима.

Дебитовао је једночасовним игрењаком Мала балерина (Little Ballerina, 1947), насталим у сенци Црвених ципелица (The Red Shoes, 1948) Мајкла Пауела и Емерика Пресбургера, да би већ 1950. после ноар приче о љубавном троуглу Once a Sinner постао редитељ играних филмова с пуним радним временом.

Следи улазак у малтене серијску производњу током које врло брзо постаје један од најзапосленијих британских редитеља педесетих. Теме варирају од конфузног филма о неуспелој пљачки Scarlet Thread (1951) до врло ефектне ноар мелодраме Wall of Death исте године. Варијација има и у квалитету његовог рада, али Гилберт формира и нека трајна партнерства као што је оно с глумцем Лоренсом Харвијем, с којим је у том периоду снимио три филма.

Већ 1952. Гилберт даље проширује своје подручје борбе снимивши филм Time Gentlemen Please, којим залази у домен тада врло популарне Ealing комедије, да би исте године снимио и разуђени мелодрамски трилер Хитан позив (Emergency Call).

Из данашње визуре готово невероватно звучи податак да је Луис Гилберт, редитељ иконичних ексапистичких филмова, био први редитељ чији је филм добио злогласни Х-рејтинг од британских цензора, али баш то се десило социјалној драми о младом делинквенту Cosh Boy из 1953. Исте године излази и филм Johnny on the Run, прича о малом сиротану који се налази у бекству од двојице крадљиваца дијаманата, што је опет нови жанровски искорак у свет филма за децу и младе. Врхунац у том смеру Гилберт ће постићи у филму A Cry from the Streets, који такође обрађује тему напуштене деце, васпитача који се везују за њих и ризика с којима се суочавају. У том филму, Гилбертов редитељски рукопис достиже своју пуну зрелост.

Прву фазу чине и два кримића, Добри умиру млади (The Good Die Young, 1954) и Мрачна сјена (Cast a Dark Shadow, 1955). У оба Гилберт покушава да криминалистички заплет надгради студијом карактера, али с половичним успехом. Док Мрачну сјену, без сумње, знатно унапређује изузетно харизматична рола Дика Богарда, филм Добри умиру млади карактеристичан је по томе што у њему Лоренс Харви, Глорија Грејам и Џоан Колинс остају махом неискоришћени.

У раном периоду рада, Гилберт дефинише свој најужи круг сарадника, пре свих Вернона Хериса, који ће му бити сценариста и драматург током читаве каријере. Исто тако, у тој фази често ради с Питером Хантом, једним од монтажера кључних за настанак акционог филма какав данас познајемо, који је оставио дубок печат у серијалу 007. Ову фазу чине друштвено ангажовани филмови и тврди кримићи по којима Гилберт није остао упамћен. Један од разлога за то били су и његови хвале вредни покушаји да те жанровске радове надгради озбиљнијим психолошким профилисањем ликова. У неколико наврата експозиција ликова практично је односила превагу над заплетом и урушавала структуру приче.

Важно је нагласити да су многи филмови које је Луис Гилберт снимио у том периоду били Б-наслови, који су ишли као други иза премијерних А-остварења. Махом је реч о екранизацијама романа и позоришних комада у којима је Луис Гилберт интензивно учествовао као сценариста, врло често с Верноном Херисом.

Ратни филм

На почетку Другог светског рата Луис Гилберт прикључио се филмском одељењу РАФ-а које је радило под руководством америчког редитеља Вилијама Кејлија, једног од прекаљених холивудских професионалаца који је био под уговором у „Ворнеру” и снимио неколико значајних гангстерских филмова.

Када је 1953. почео да ради ратне филмове, Гилберт је код војних власти примљен као инсајдер. Снимио је седам ратних филмова који су карактеристични по великој жанровској разноврсности и ослоњености на истините приче.

Albert R. N. (1953) био је први Гилбертов ратни филм. Снимљен је по истинитој причи о британским морнаричким официрима који су направили лутку да би заваравали немачке чуваре приликом пребројавања заробљеника и на тај начин омогућавали друговима да побегну. Нажалост, Гилбертова екранизација тек се делимично бави самим бекством и примењеном техником, па се врло често губи у дигресијама међу недовољно диференцираним ликовима официра. Свему томе не помаже ни одвећ мелодраматична завршница. Оно што се филму не може оспорити јесте врло атмосферичан приказ живота у логору.

Већ следеће године снима други ратни филм The Sea Shall Not have Them. Наслов је заправо мото РАФ-ове службе спасавања и приказује компликовану акцију извлачења једне оборене посаде из Атлантика. Гилберт показује изузетну вештину у реализацији физички захтевних сцена на мору, с војним бродовима и авионима, али на крају то остварење више функционише на нивоу појединачних секвенци него као целина.

Гилберт 1956. године снима Чежњу за небом (Reach for the Sky), истиниту причу о Дагласу Бадеру, пилоту РАФ-а који је изгубио обе ноге, али је наставио да лети као ловац током Другог светског рата. У главној улози поново је Кенет Мор, редовни Гилбертов сарадник у том периоду, а овај филм доноси му и награду БАФТА за најбољи британски филм, тамошње најпрестижније филмско признање.

Урежи њено име са поносом (Carve Her Name With Pride), снимљен две године касније, јесте шпијунски ратни филм са изузетно снажном мелодрамском структуром. Настао је по Минијевом роману који су адаптирали Гилберт и Вернон Херис. Овај пут Гилбертова склоност да уклапа више прича у један филм изгледа функционално, а неке одјеке тог остварења можемо препознати у Земекисовим Савезницима (Allied, 2016), снимљеним шездесетак година касније.

Потопите Бизмарк (Sink the Bismarck, 1960) јесте Гилбертов ратни филм који је вероватно најлошије остарио. Данас он изгледа као једна разуђена нефокусирана и неуверљива историјска реконструкција, чија одступања од истинитих догађаја штрче, а неспособност да се дефинише основни приповедачки замајац веома смета.

Skywatch из исте године вероватно је најнеобичнији Гилбертов ратни филм. Реч је о драмедији о посади једне противавионске осматрачнице и њиховим доживљајима у енглеској варошици током рата. Поново филм оптерећује Гилбертова склоност дигресијама и велика амплитуда између комичних и елегичних елемената. Филм је упамћен као једна од успелијих глумачких креација Бенија Хила.

Последњи Гилбертов ратни филм био је Операција у праскозорје (Operation Daybreak, 1975), екранизација једне од најзначајнијих диверзантских акција у Другом светском рату – убиства Рајнхарда Хајдриха у Прагу. Та тема екранизована је више пута, и у чехословачкој кинематографији, и у Британији и у Холивуду. Само у протекле две године имали смо две екранизације те акције. Гилбертов филм спада међу боља остварења на ту тему иако није без грешака. Врло сувопаран сценарио написао је чувени драмски писац Роналд Харвуд по роману Алана Барџеса. У основи, филм је необично али паметно структуриран. Атентат се деси већ негде на половини филма, а други део онда прати лов на атентаторе. Уместо комплексних околности које су пратиле потеру за илегалцима и њихову херојску смрт, односно бизарне околности Хајдриховог лечења после рањавања, Харвуд нуди поједностављену слику тог случаја. Завршница с пуцњавом у прашкој цркви је импресивна, нарочито део с херојском смрћу илегалаца у крипти.

Пустоловине

Упркос томе што је радио у миљеу нискобуџетног и Б-филма, Гилберт је врло рано показао способност да врло вешто реализује акционе призоре, нарочито оне који важе за најтеже, а то су сцене на мору. Исто тако, врло рано је добио прилику да снима филмове на егзотичним локацијама. Можемо рећи да су неки од тих наслова и били разлог због којег је Гилберт добио прилику да режира Бонда, и то баш Само двапут се живи (You Only Live Twice, 1966), који се дешава у Јапану или Шпијун који ме је волео (The Spy Who Loved Me, 1977), који се великим делом бави бродовима и подморницама.

Године 1957. Гилберт је снимио филм The Admirable Crichton, екранизацију већ раније филмованог комада Џ. М. Берија о распаду британског класног система који почиње када се домаћинство једног лорда нађе насукано на пустом острву и слуге спонтано преузму власт. Тај филм спада у сам врх Гилбертовог опуса и неоправдано је запостављен. Хумор у њему је врхунски, као и сцене бродолома, иако је реч о комедији која не ставља акценат на визуелни спектакл. Отуд баш овај наслов заслужује да буде изнова откривен.

Две године касније Гилберт снима Ферибот за Хонгконг (Ferry to Hong Kong, 1959), филм ког се и сам одрицао у позним интервјуима. Међутим, у њему можемо препознати читав низ детаља који су препоручили Гилберта за рад на Бонду. У главној улози аустријског пустолова заробљеног на броду који саобраћа између Хонгконга и Макаоа игра Курт Јиргенс, који ће у Шпијуну који ме је волео глумити негативца. Овде је он харизматични херој и изузетно снажан у главној улози. Његовог противника, гунђала капетана, игра Орсон Велс, који у тим данима свакако није био у најбољој фази свог живота и каријере, о чему сведочи и сам Гилберт, али је на екрану и даље чаробан. Ферибот за Хонгконг је духовит, напет, базиран на снажним карактерима, узбудљив у морској акцији, с барем једном секвенцом врхунског саспенса, и наслов који, такође, заслужује нову прилику.

Британско колонијално искуство Гилберт је директно обрадио у два филма. Побуњеници (HMS Defiant, 1962) описују доба када је Британија владала морима и тематизују тензије међу посадом једног великог брода. Филм је изузетно снимљен, с убедљивом сценографијом и глумачком игром високог интензитета. The 7th Dawn из 1964. године јесте потцењен Гилбертов филм. Снимљен је у Малезији без помоћи британске војске иако говори о периоду њеног малајског ангажмана. Вилијем Холден игра војног саветника који је помогао Малајцима да се ослободе Јапанаца и остао тамо да живи. Неколико година касније он остаје укљештен у устанку некадашњих бораца против Јапанаца у коме је британска власт непријатељ. Гилбертов филм успева да зароби осећај гламура и опасности колонијалног живота, а нарочито не штеди британске колонијалне власти, које приказује као нетактичне и бруталне. Тај филм могао би се дефинисати као дискретни спектакл у коме женски ликови које играју Сузана Јорк и Капусин носе исти терет као и Холден.

На врхунцу каријере, непосредно после Алфија (Alfie, 1966) и Само двапут се живи, Гилберт снима свој званично највећи промашај, филм ког се одрицао и који је уврштен у разне антологије највећих промашаја – Авантуристи (The Adventurers, 1970). Mожда ће следећа тврдња звучати као инаћење филмофила, али Авантуристи су жестоко оклеветан филм!

Наравно, нема никакве сумње да је реч о кичу, јер трочасовни формат тог филма који евоцира велике породичне саге свакако није примерен адаптацији бестселер-писца Харолда Робинса, чија проза није узор доброг укуса и врхунске литературе. Исто тако чињеница је да Луис Гилберт у том филму види своју прилику да сними дејвидлиновско остварење, свог Доктора Живага, иако Робинс није Пастернак, и то можда делује гротескно, али сам подухват и даље је узбудљив.

Авантуристи су породична сага која прати Декса Зеноса, фикционализовану верзију Порфирија Рубирозе, од детињства које је провео у немирној јужноамеричкој држави Кортегвај, преко пучева у којима је побеђивао и губио његов отац, живота плејбоја у Европи, до покушаја да донесе правду у своју напаћену домовину. Филм покрива период од четврт века, а Гилберт доста вешто меша бруталност леонеовског шпагети-вестерна, приказе еротике и телесности из висконтијевске фестивалске кинематографије, интриге и акционе призоре којих се не би постидели ни филмови о агенту 007 и већ поменути линовски мелодрамски ексцес. Ако имамо у виду диспаратност стилских захвата и узора, право је чудо што Авантуристи функционишу као целина. А Гилберт управо у томе успева.

Упркос томе што филм пати од извесне надутости и упркос мелодрамским односима који носе енергичне преокрете својствене сапунској опери, Авантуристи су раскошно и прилично динамично трочасовно гледалачко искуство. Један од разлога због којих је тај филм одбачен када је изашао свакако можемо препознати и у томе што је то био студио-спектакл старог кова, а Нови Холивуд већ је ступио на сцену. То није више било време у коме су такви филмови могли да прођу и трочасовно трајање преостало је само за остварења у којима аутори морају много шта да кажу. Гилбертов филм био је егзотична пустоловина и мешавина жанрова која није наступила у правом тренутку.

Лин је у Живагу имао Египћанина Омара Шарифа, Гилберт је свог Шарифа нашао у југословенском глумцу Бекиму Фехмијуу. Улога коју је он добио била је прилика какву никада ни пре ни после њега није добио ниједан наш глумац. То је доминантна главна улога у спектаклу високе А-продукције. У том тренутку Фехмиу је почињао своју интернационалну каријеру после изузетног успеха Скупљача перја. Петровић је снимио светски филм и Гилберт је тада препознао Фехмијуа као светског глумца. Нажалост, после Авантуриста, Фехмиу није добио тако велику прилику у тако амбициозној биоскопској продукцији. Али оно што је најважније јесте чињеница да ту прилику као глумац није пропустио. Можда његово име није било довољно велико да изнесе овај филм, али Гилберт у Фехмијуу јесте нашао свог Омара Шарифа у испуњавању онога што су глумачки задаци.

Неки од сарадника на Авантуристима имали су више користи од самог Гилберта. Ту, пре свега, треба истаћи Антонија Карлоса Жобима, који је писао музику и у том филму лансирао неколико својих познатих нумера.

Гилберт је у Авантуристима практично једним потезом успео да потроши све кредите које је стекао успешним Бондом и Алфијевим снажним одјеком и код публике и код критике. Међутим, тај филм био је велика освета Б-редитеља. Снимио је не само А-филм већ и филм који је приказиван из два дела – први двочасовни и други једночасовни. Укратко, Б-редитељ добио је целу биоскопску ноћ за себе. Нажалост, она никада није сванула и после овога Гилбертов пут према статусу аутора који надилази оквире индустријске производње филмова бива заустављен.

Seven Nights in Japan из 1976. године вероватно, нажалост, спада у најслабије Гилбертове режије. Та скромна разгледница Јапана базирала се на врло наивној причи о љубави енглеског принца и локалне девојке, туристичког водича. У том филму скоро да ништа није профункционисало. Но већ следеће године, Гилберт се вратио Бонду и снимио један од најупечатљивијих филмова у серијалу.

Романсе

У филму Изгубљена невиност (The Greengage Summer, 1961), Гилберт је иницирао професионалну линију која ће му донети један од најзначајнијих комерцијалних хитова у другој фази каријере. Наиме, Изгубљена невиност говори о сазревању једне девојчице на летовању у Француској.

Тој земљи и љубавној иницијацији Гилберт ће се вратити у дејвидхамилтоновском филму Friends из 1971. године. Свакако је бизарно поредити Луиса Гилберта с Дејвидом Хамилтоном, нарочито када се има у виду да је само годину дана пре тога покушавао да буде Дејвид Лин, али ово остварење свакако може да се смести на линију меке еротике хамилтоновског профила.

Шон Бјури игра сина енглеског бизнисмена који је незадовољан богатим оцем и његовом женидбом пошто их је мајка напустила. Анисе Алвина игра француску нимфету, сиротицу без икога свог која бежи од рођака и зета који је непримерено гледа.

Филм Friends направљен је по моделу експлоатације како пубертетске сексуалности у пуном јеку тако и одређених стереотипа о романтичним навикама појединих народа. Упркос томе што се за сам филм не може рећи да обилује сценама еротике, нема сумње да је врло прљав у замисли, а свему томе доприноси и Анисе Алвина, која је тим филмом достигла малу интернационалну славу, а на екрану једва сриче своје реченице и делује као девојчица иако је у време снимања имала седамнаест година. Отуд данашњем гледаоцу делују узнемирујуће кратки детаљи њеног обнаженог тела и уопште сексуализација тако младих ликова. Додуше, морамо имати на уму да је Friends настао у периоду када је секса у широј јавности било релативно мало, па је имао потенцијала да привуче већи број гледалаца.

То је био велики интернационални хит за „Парамаунт”, а свему је допринео саундтрек који је отпевао Елтон Џон. Други део филма Пол и Мишел (Paul and Michelle, 1974) није поновио успех.

После великог успеха филма Educating Rita Гилберт снима Not Quite Paradise. Тај филм из 1985. године смештен је у кибуц и представља нелагодну мешавину омладинског романтичног филма и тинејџерске комедије. Ни у једном аспекту није нарочито успео, а упамтићу га по невероватном избору клишеа који се јављају како у поставци и односима међу ликовима тако и у погледу разних етничких стереотипа и коначно предрасуда о Израелу. Филм, између осталог, у потпуно непотребном саспенс финишу доноси сусрет младих кибуцника с арапским терористима. Гилберт је зрео редитељ и његов филм је технички солидно реализован, али кад је реч о дигресивности и растресености нарације, понавља све оне проблеме из својих раних радова.

Cool Britannia

Луис Гилберт је уз Ричарда Лестера један од редитеља који се налазе у самом епицентру изградње британске поп културе кроз филмове током шездесетих. Лестер се осим Битлса дохватио и неких иконичних ликова као што су Три мускетара, а снимио је и неке квинтесенцијалне попкултурне, али и контракултурне радове. Један од њих је и филм о лондонском заводнику Шарм, и како га стећи (The Knack and ...How to Get It, 1965), за који је Лестер награђен Златном палмом у Кану.

Гилберт није радио с Битлсима, али је снимио три Бонда. А Лестеровом Шарму може парирати филмом Алфи. Док је Шарм био пародична декоснтрукција мита о разузданом Лондону шездесетих, Алфи је прича о насловном јунаку који постепено почиње да се суочава с последицама свог заводничког начина живота. У извесном погледу, дакле, и Алфи је демистификација мита о лудим лондонским шездесетим, снимљена тачно на њиховој половини, 1966. године. Алфи је постао интернационални мегахит, Мајкла Кејна ојачао је на позицији међународне филмске звезде, а имао је и бројне номинације за Оскар, између осталог и за најбољи филм и за најбољу главну мушку улогу, док је Гилберт освојио и награду жирија у Кану.

Гледан из данашње визуре, Алфи пре свега изненађује својом снажном социјалном димензијом. Они који очекују квинтесенцијалну британску роматичну комедију биће изненађени вишеслојношћу света који је у том филму изградио Гилберт са својим сарадницима, а нарочито суровошћу друштвених односа које приказује.

Кад је о филмовима о Бонду реч, Гилберт је режирао неке од најзначајнијих и најиконичнијих, пред које се унутар серијала не може тако лако ставити предзнак. Наиме, Гилберт није потписао Голдфингер (Goldfinger, 1964) као најцењенији филм о агенту 007 или У служби њеног величанства (On Her Majesty’s Secret Service, 1969) као фаворит обожавалаца серијала. Међутим, Само двапут се живи са Шоном Конеријем доноси егзотичну локацију – Јапан, у том тренутку земљу у великој експанзији, с великим економским растом и недуго пре тога организованом Олимпијадом, која је послужила да потврди ту моћ. На све то треба додати први међу амбициозним сетовима Кена Адама, чувеног сценографа у том серијалу, који је своје најраскошније замисли радио управо с Гилбертом.

Потом следи Шпијун који ме је волео (1977) с Роџером Муром, у коме техномански и стриповски ексцес достижу свој врхунац, а савршено се преплићу високооктанска акција и жовијални хумор. У том филму Кен Адам поново прави непоновљив сет, а Гилберт доводи Курта Јиргенса, с којим је радио Ферибот за Хонгконг, да овај пут одигра једног потпуно друкчијег морепловца – супернегативца Карла Стромберга. У Гилбертовим филмовима Јиргенс је прешао пут од разбарушеног хероја до иконичног супернегативца, и ту персону он ће касније неколико пута изнова експлоатисати, махом у Б-филмовима попут Опасне мисије (Teheran Incident, 1979) у продукцији нашег Ике Панајотовића или Goldengirl Џозефа Сарџента.

Коначно, Шпијун који ме је волео лансирао је и једног од најиконичнијих егзекутора у историји Бонда – Зубу, у тумачењу дива Ричарда Кила. Данас је немогуће замислити било који избор најважнијих детаља из Бондова или компјутерску игру о том јунаку без помињања Зубе. Уосталом, у пародичној серији Остин Пауерс, у насловима су парафразирани Шпијун који ме је волео и Голдфингер као Шпијун који ме је креснуо и Златни орган.

Трећи Гилбертов Бонд Мунрејкер (Moonraker, 1979) унутар серијала доживљен је као одлазак предалеко, чак и у буквалном смислу, пошто у финишу Бонд одлази у свемир. У том филму бриљира Кен Адам, Гилберт и Мур раде оно што најбоље знају, а Бонд одласком у космос показује да се нимало не боји Ратова звезда. Зуба се враћа упркос томе што је (наизглед) убијен у претходном филму да би се задовољили фанови и као у свакој доброј сапуници добија прилику да се искупи, те постаје позитивац попут митског јунака по коме је настао – Франкенштајновог чудовишта.

После Мунрејкера, Бонд је приземљен у следећим филмовима које је узео да режира монтажер Џон Глен, али тенденција да се Муров 007 креће према стриповском спектаклу и ескапизму убрзо је узела маха и под новим режимом. Док је у своје време био сагледан као знак за узбуну у серијалу, Гилбертов Мунрејкер данас стоји као један од омиљенијих и есктравагантнијих филмова скраја седамдесетих.

Женска трилогија

Критичар Гардијана Питер Бредшо сматра да Алфи, Знатижељна Рита (Educating Rita, 1983) и Ширли Валентајн (Shirley Valentine, 1989) чине Гилбертову трилогију о радничкој класи. Та претпоставка утемељена је не само у тематском оквиру већ и у томе што у Алфију и Ширли Валентајн Гилберт користи исто решење пробијања четвртог зида у коме се јунак обраћа публици.

Међутим, може се направити и друкчија подела у којој Знатижељна Рита, Ширли Валентајн и Stepping Out (1991) чине женску трилогију. Сва три филма говоре о женама које желе да се еманципују. У Рити главнa јунакињa жели да превазиђе живот нижих класа и судбину која joj je намењена тако што ће се образовати. Оно што уследи јесте мешавина инспиративне мелодраме о томе како ништа није немогуће и комедије која црпе супстанцу из класних разлика.

Ширли Валентајн је директни продужетак Рите. Поново је реч о тексту Вилија Расела, али овај пут имамо жену из ниже средње класе која одлази на летовање у Грчку без мужа и први пут у животу почиње да угађа себи.

Stepping Out је за разлику од та два квинтесенцијално британска филма уроњена у тамошње класне контрадикције потпуно амерички филм и последња сарадња Луиса Гилберта с „Парамаунтом” и америчким мејџор студијима уопште. У америчком миљеу, прича се надовезује на Риту и Ширли – Лајза Минели игра некадашњу бродвејску звезду која држи часове плеса групи особа у разним кризама и кроз плес и песму успева да их научи како да се одупру недаћама.

Сва три филма у овој фази настала су по позоришним драмама и имају централни женски лик који пролази пут афирмације инспиришући оне који га окружују. Та трилогија истовремено је и завршни наступ Луиса Гилберта у најпрестижнијем редитељском друштву.

Крај

Претпоследњи филм Луиса Гилберта Haunted настао је 1995. године. Реч је о екранизацији романа Џејмса Херберта, која спада у ред његових квинтесенцијално британских пројеката. То је прича о духовима који прогањају један аристократски дом. Гилберт је кокетирао с темама натприродног у појединим филмовима, али ово му је први ортодоксни хорор. Ejдан Квин, нажалост, није на глумачком нивоу Дирка Богарда, али Кејт Бекинсејл јесте на нивоу појединих дива с којима је Гилберт радио.

Ипак, један споредaн детаљ представља можда кључну ствар за тај достојанствен али неупечатљив филм. Наиме, продуцирао га је Френсис Форд Копола чим се Гилберт на крају придружио пантеону старих британских редитеља којима су новохоливудски аутори одали поштовање, било да је то пријатељство Скорсезеа и Мајкла Пауела било његова сарадња с Фредијем Френсисом. Аутори из Новог Холивуда волели су да помогну угледним претечама у позним годинама и Гилберт је у Кополиној продукцији у 75. години снимио Haunted.

Последњи филм Гилберт је завршио у 82. години. Реч је о породичној мелодрами Before You Go.

За свој рад награђен је бројним признањима, међу којима је и витешка титула Commander of the Most Excellent Order of the British Empire.

Преминуо је једанаест дана пре 98. рођендана у свом дому у Монаку.

Димитрије Војнов