• Start: 14/03/2017 17:00
  • End: 14/03/2017 21:00

Сећање на... Крсто Шканата (1924-2017)

Сала Динко Туцаковић, Косовска 11. 14. март 2017.

 

17:00 - У СЕНЦИ МАГИЈЕ (ЈУГ 1955)
ИЗВЕШТАЈ ИЗ СЕЛА ЗАВОЈ (ЈУГ, 1963)
ПРВИ ПАДЕЖ – ЧОВЕК (ЈУГ, 1964)
ОДРИЧЕМ СЕ СВЕТА (ЈУГ, 1965)
УЉЕЗ (ЈУГ, 1965)
РАТНИЧЕ, ВОЉНО! (ЈУГ,1966)
НОСТАЛГИЈА ВАМПИРА (ЈУГ, 1968)
р: Крсто Шканата

19:00 - ГОСПА КРАЉИЦА ХРВАТА (ЈУГ, 1992)
ТЕРОРИСТИ (ЈУГ, 1970)
р: Крсто Шканата

21:00 - МОШЕВАЦ (ЈУГ, 1988)
ХВАЛА НА СЛОБОДИ (ЈУГ, 1988)
ДВАНАЕСТ МЕСЕЦИ ЗИМЕ (ЈУГ, 1983)
р: Крсто Шканата

 

Prvi-padez-covek
Први падеж – човек (1964)

КРСТО ШКАНАТА (1924–2017)

Осамнаестог фебруара 2017. године у деведесeт трећој години преминуо je легендарни документариста jугословенског и српског филма Крсто Шканата. О његовим остварењима могли би се написати томови књига, али за почетак је довољна и кратка биографија.

Рођен је у Тивту 12. јануара 1924. Похађао је Филмску техничку школу у Београду. Филмом је почео да се бави у „Застава филму”, где је снимио више документарних и наменских остварења, а касније је деценијама био водећи редитељ документарних филмова у „Дунав филму” и српској кинематографији уопште. Његова најпознатија дела су: У сенци магије (1955); Велико столеће (1958) – Златна арена за најбољи документарни филм у Пули; Извештај из села Завој (1963); Тамо где престаје закон (1963) – награда за најбољу режију на Београдском фестивалу кратког метра; Први падеж – човек (1963) – награда за најбољи филм и друга награда за режију на Београдском фестивалу и Гран при на Фестивалу у Оберхаузену; Одричем се света (1965) – награда за најбољу режију на Београдском фестивалу; Ратниче, вољно (1966) – друга награда за режију на Београдском фестивалу и Гран при на Фестивалу у Оберхаузену; Носталгија вампира (1968) – Златна медаља Београд на Фестивалу у Београду и Специјална диплома на Фестивалу у Оберхаузену; Терористи (1970) – награда за најбољу режију на Фестивалу у Београду;  Комунисти Југославије (1975) – награда за најбољу режију на Фестивалу у Београду; 12 месеци зиме (1983) – Гран при на Београдском фестивалу; Мошевац (1988) и Хвала на слободи (1988) – Гран при на Београдском фестивалу. Носилац је највиших  друштвених признања, између осталог и Октобарске награде Града Београда и Плакете Југословенске кинотеке.

Крсто Шканата остаје у памћењу као аутор изразито ангажованих тема које су задирале у бит социјалистичког система у којем смо живели и неискварени хуманиста који је и поред притисака био спреман да на најотворенији, али и филмски најузбудљивији начин, проговори о свим проблемима и посрнућима како појединаца тако и друштва у коме је живео. Никада није написао ниједан сценарио, био је затворен и шкрт на речима, али је у глави носио целе конструкције својих филмова оваплоћујући их у дела изузетне визуелне динамике и јасне људске поруке. Подсетимо се о чему је говорио у неким од својих највећих остварења.

Одричем се света (1965)

Историја филма доказала је да међу најтеже и најнерешивије теме, чак и за врхунске редитеље, спадају оне везане за верско, духовно и метафизичко у човеку. Као ортодоксни комуниста у најпозитивнијем смислу тог појма,  Крсто Шканата један је од ретких који су те теме успешно обрадили. У филму Одричем се света представио је драму младе девојке која оставља „дражи овоземаљског живота” зарад нечег много узвишенијег – духовне контемплације и посвећења вишем, божанском идеалу. То ремек-дело и данас одушевљава једноставним изразом и дубоким мисаоним значењем. Наизглед најчуднији у његовом пребогатом опусу, филм Одричем се света само је друга страница његове каријере, по својој етичкој ширини комплементарна левичарски ангажованим и хуманим делима у којима је критиковао све оне аномалије и застрањења због којих је племенита идеја социјализма изгубила магично дејство на коме почива. Узбудљив у својој равноћи, препун крупних кадрова и детаља који откривају коцкице мозаика најдубље човекове интиме и света који га окружује, овај филм више него заслужено припада непролазним делима наше кинематографије.

Ратниче, вољно (1966)

Ово ремек-дело српског документаризма настало је у периоду у коме се одвијала неуспешна привредна реформа. Млади људи који су се храбро борили у рату против Немаца и усташа, после ослобођења, без довољно школе, знања и искуства, прекомандовани су на руководећа места у привреди, управи, армији. Ратниче, вољно! бави се судбином једног од њих, таоцем идеологије која га је створила и поставила на директорско место велике привредне организације, а затим одједном супротстављеног радничкој, или боље речено партијској већини, спремној да заборави сва добра дела и заслуге из његове прошлости. Изванредна камера Стеве Радовића, пре свега у сценама с партијског састанка општинског комитета на којем је директор искључен из СКЈ и смењен са функције, чак је (не)свесно помогла гледаоцу да схвати да су у временима немилости руководиоци често били изложени бесу светине, која је дотле годинама покорно ћутала да би одједном, на миг с врха, показала најниже људске страсти у омаловажавању онога кога се више не боји.

„Филм Ратниче, вољно! направио сам у једној хуманој тежњи против црно-беле осуде човека. То је био покушај да се изнутра објасни морална и психолошка драма у којој се нашао један човек, а иза њега, можда, и цела једна генерација”, изјавио је Крсто Шканата у интервјуу  Мирославу Јокићу 1998. године.

Носталгија вампира (1968)

Крсто Шканата у својим многобројним, на фестивалима награђиваним остварењима, увек је бескомпромисно и крајње аутентично износио личне погледе на друштво и аномалије од којих није поштеђен ниједан систем, па ни социјалистички. Пошавши од новинске вести да се Удружење бораца из Водица код Шибеника јавно с негодовањем огласило поводом повратка у земљу њиховог некадашњег суграђанина који је за време рата окупатору денунцирао партизанске симпатизере, Шканата је вешто повезао и супротставио два света и два морална суда: један бораца, а други сада богатог држављанина Италије. Оставивши гледаоцима да пресуде, Шканата је снагом свог људског ангажмана ипак несвесно стао на једну страну, као што би и сваки поштен човек. На коју – то није тешко погодити у овом ремек-делу.

Дванаест месеци зиме (1983)

Овај филм је бескомпромисна, жестока осуда човека и система који су у име одбране најхуманије општечовечанске идеје комунизма извршили монструозне злочине над партијским и војним руководиоцима, али и обичним грађанима и сопственим народом. Завршен 1971. а приказан тек тринаест година касније, овај филм, плод дугогодишњих Шканатиних истраживања по европским и домаћим архивима, сметао је многима, а очигледно највише једном човеку, због чега је дуже од десет година био у бункеру. Недавно отворени документи из архива Коминтерне показују да је за страдање југословенских комуниста у московским  чисткама друге половине тридесетих био најодговорнији човек за писмене карактеристике на основу којих им је суђено, тј. нико други до онај који се бранио и одбранио од сличних оптужби 1948. године. Иако је то можда и наслућивао, чак ни велики и неуништиви проповедник правде Крсто Шканата то није смео да каже у овом, без сумње вансеријском архивском остварењу.

„Ембарго је, као штафетну палицу, једна политичка гарнитура предавала другој. Сметали су им чак и неки цитати Лењина”, исповедао је Шканата своје мучно искуство с филмом Дванаест месеци зиме.

Први падеж – човек (1964)

Највећи моралиста, човекољубац југословенског документарног филма, на идеју о снимању класика Први падеж – човек дошао je у Маршалату, читајући жалбе које су грађани слали шефу кабинета председника Републике. Филм који је једва прошао домаћу цензуру, а затим био овенчан највећим признањима на фестивалима у Београду и Оберхаузену, доказао је да је Шканата био водећи српски и југословенски документарни редитељ шездесетих година. Кренувши од књижевне флоскуле Горког „Човек, како то гордо звучи”, Шканата је прешао на праксу социјализма и открио невероватне гогољевске неправде каквих је било по целој Југославији, нарочито према радницима. Као крајњи продукт изнедрио се величанствени филмски мозаик система који је на крају појео сам себе.

Први падеж – човек... знаш! У те три речи садржан је цео мој однос према животу и људима. Можда, кажем можда, тај филм највише говори о мени као ствараоцу, и то тако што бих скоро све своје филмове могао да подведем под тај наслов. Па и та рударска сирена на крају филма која се чује преко дечјих лица, позивајући на узбуну против равнодушности према туђој невољи, као да се чује у сваком мом филму, јер ја пред људском невољом никада нисам могао да будем равнодушан.”

Мирослав Јокић, ШКАНАТА. Пред изазовима стварности, Београд, 2001, стр. 67.

Чини се да је у овом кратком одељку од три реченице, сам Крсто Шканата најбоље и најискреније објаснио целокупан смисао свог уметничког и хуманистичког рада на филму. У дану који Југословенска кинотека посвећује сећању на овог бриљантног ствараоца, потрудићемо се да још једном представимо богатство хуманих идеја које су га покретале током његовог дугог и плодног живота.

Александар Саша Ердељановић