Ма колико је били свесни, чињеница да је смрт неминовна не умањује тугу за одласком последњих каваљера француске кинематографије у периоду после Великог рата. Нажалост, ове године, осим Жана Рошфора, отишао је и Клод Риш (1929–2017), један од најуглађенијих и најшармантнијих глумаца своје генерације.

Рођен је у Стразбуру 1929. године, али је детињство провео у Паризу. И поред очигледне породичне жеље да буде свештеник, Клод најпре ради као банкар, но филмови и позориште врше пресудан утицај и он уписује Конзерваторијум за глуму у класи чувеног Жоржа ле Роја. Скупа с њим били су Белмондо, Рошфор, Моки и многи други. „Све нам је било дозвољено, имали смо привилегије. Могли смо да се уживимо у карактере тотално друкчије од нас самих, засмејавајући своје пријатеље.” И поред великог ентузијазма и охрабрења колега, Риш није могао да се похвали неким успехом током студирања. „Био сам помало лењ”, признао је касније. Но ипак, по свршетку студија добија позоришни ангажман. С временом, градећи ликове у представама, почиње вешто да користи фриволну црту свог карактера и претвара је у вредност прошарану дендизмом и дозом анксиозно оптимистичног шарма, те постаје једна од највећих позоришних звезда своје генерације.

На филму се појављује у Великим маневрима (Les grandes manoeuvres, 1955) Ренеа Клера, а затим игра код Робера, Корнуа, Девила и многих других. Прву велику запажену ролу остварује у филму Жана Реноара Заробљени каплар (Le caporal epingle, 1962), бриткој ратној драми с елементима комедије, у којој игра уз Жана Пјера Касела и Клода Брасера. Следи улога у сјајној гангстерској комедији Дедице пуцају (Les tontons flingueurs, 1963) Жоржа Лотнера, у којој игра раме уз раме с легендарним Лином Вентуром, а потом и у веома популарној комедији Лов на мушкарца (La chasse a l’homme, 1964) Едуара Молинара, у којој сарађује са својим класићем Жаном Полом Белмондом. Ришов раскошни таленат и за љубавне драме попут Безимене звезде (Mona, l’etoile sans nom, 1966) Анрија Колпија, или ратне спектакле као што је Гори ли Париз? (Paris brule-t-il?, 1966) Ренеа Клемана, или пак урнебесне комедије попут Оскар је крив за све (Oscar, 1967) Едуара Молинара, није прошао неопажено ни код редитеља француског новог таласа. Већ 1968. године Риш игра у два култна остварења, двојице исто тако култних редитеља, најпре код Трифоа у црнохуморној комедији Невеста је била у црнини (La mariee etait en noir), а затим и у љубавној фантазији Алена Ренеа Волим те, волим те (Je t’aime, je t’aime), где остварује једну од својих најбољих и најпрепознатљивијих улога, за коју бива награђен на фестивалу у Сан Себастијану. Истовремено ствара респектабилну каријеру позоришног глумца, а међу бројним улогама издвајају се оне у представама Лоренцацио, по делу Алфреда де Мисеа, и Вечера, у којој пружа сјајну интерпретацију Шарла Мориса де Талерана. Године 1992. Едуар Молинаро режира филм Вечера (Le Souper), по истоименом позоришном предлошку и са готово неизмењеном поставом (Риш–Брасер), а Риш добија престижну награду Цезар за најбољег глумца. Од осталих улога у даљој каријери издвајају се и оне у филмовима Астерикс и Обеликс: Мисија Клеопатра (Asterix & Obelix: Mission Cleopatre, 2002), у коме игра древног галског друида Панорамикса, као и она у популарној драми Сафи Небу Жирафин врат (Le cou de la girafe, 2004).

У својој дугој каријери Риш је сарађивао с великим редитељима попут Клера, Реноара, Дививјеа, Клемана, Трифоа, Ренеа, Молинара и многих других, и сваком од њихових  филмова давао особен печат својом раскалашношћу помешаном с иронијом и посебним шармом. Мало је глумаца с таквим педигреом, готово ванвременским, и усуђујем се рећи да одласком оваквих легенди нестаје и један део времена у коме смо живели. Нека му је вечна слава.

Бранислав Ердељановић