• Start: 07/11/2017 17:00
  • End: 07/11/2017 23:30

ФИЛМСКА РЕВИЈА

Hommage: Claude Rich (1929-2017)

Сала Динко Туцаковић, Косовска 11. Уторак, 7. новембар 2017.

 

 

17:00 БЕЗИМЕНА ЗВЕЗДА (ФР, 1966)
Mona, l'еtoile sans nom
ул: Марина Влади (Мarina Vlady), Клод Риш (Claude Rich)
р: Анри Колпи (Henri Colpi)

21:00 ВОЛИМ ТЕ, ВОЛИМ ТЕ (ФР, 1968)
Je t'aime, je t'aime
ул: Клод Риш (Claude Rich), Олга Жорж-Пико (Olga Georges-Picot)
р: Алан Рене (Alain Resnais)

 

Клод Риш Анксиозни оптимиста

Волим те, волим те (Je t'aime, je t'aime, 1968)

Ма колико је били свесни, чињеница да је смрт неминовна не умањује тугу за одласком последњих каваљера француске кинематографије у периоду после Великог рата. Нажалост, ове године, осим Жана Рошфора, отишао је и Клод Риш (1929–2017), један од најуглађенијих и најшармантнијих глумаца своје генерације.

Рођен је у Стразбуру 1929. године, али је детињство провео у Паризу. И поред очигледне породичне жеље да буде свештеник, Клод најпре ради као банкар, но филмови и позориште врше пресудан утицај и он уписује Конзерваторијум за глуму у класи чувеног Жоржа ле Роја. Скупа с њим били су Белмондо, Рошфор, Моки и многи други. „Све нам је било дозвољено, имали смо привилегије. Могли смо да се уживимо у карактере тотално друкчије од нас самих, засмејавајући своје пријатеље.” И поред великог ентузијазма и охрабрења колега, Риш није могао да се похвали неким успехом током студирања. „Био сам помало лењ”, признао је касније. Но ипак, по свршетку студија добија позоришни ангажман. С временом, градећи ликове у представама, почиње вешто да користи фриволну црту свог карактера и претвара је у вредност прошарану дендизмом и дозом анксиозно оптимистичног шарма, те постаје једна од највећих позоришних звезда своје генерације.

На филму се појављује у Великим маневрима (Les grandes manoeuvres, 1955) Ренеа Клера, а затим игра код Робера, Корнуа, Девила и многих других. Прву велику запажену ролу остварује у филму Жана Реноара Заробљени каплар (Le caporal epingle, 1962), бриткој ратној драми с елементима комедије, у којој игра уз Жана Пјера Касела и Клода Брасера. Следи улога у сјајној гангстерској комедији Дедице пуцају (Les tontons flingueurs, 1963) Жоржа Лотнера, у којој игра раме уз раме с легендарним Лином Вентуром, а потом и у веома популарној комедији Лов на мушкарца (La chasse a lhomme, 1964) Едуара Молинара, у којој сарађује са својим класићем Жаном Полом Белмондом. Ришов раскошни таленат и за љубавне драме попут Безимене звезде (Mona, letoile sans nom, 1966) Анрија Колпија, или ратне спектакле као што је Гори ли Париз? (Paris brule-t-il?, 1966) Ренеа Клемана, или пак урнебесне комедије попут Оскар је крив за све (Oscar, 1967) Едуара Молинара, није прошао неопажено ни код редитеља француског новог таласа. Већ 1968. године Риш игра у два култна остварења, двојице исто тако култних редитеља, најпре код Трифоа у црнохуморној комедији Невеста је била у црнини (La mariee etait en noir), а затим и у љубавној фантазији Алена Ренеа Волим те, волим те (Je taime, je taime), где остварује једну од својих најбољих и најпрепознатљивијих улога, за коју бива награђен на фестивалу у Сан Себастијану. Истовремено ствара респектабилну каријеру позоришног глумца, а међу бројним улогама издвајају се оне у представама Лоренцацио, по делу Алфреда де Мисеа, и Вечера, у којој пружа сјајну интерпретацију Шарла Мориса де Талерана. Године 1992. Едуар Молинаро режира филм Вечера (Le Souper), по истоименом позоришном предлошку и са готово неизмењеном поставом (Риш–Брасер), а Риш добија престижну награду Цезар за најбољег глумца. Од осталих улога у даљој каријери издвајају се и оне у филмовима Астерикс и Обеликс: Мисија Клеопатра (Asterix & Obelix: Mission Cleopatre, 2002), у коме игра древног галског друида Панорамикса, као и она у популарној драми Сафи Небу Жирафин врат (Le cou de la girafe, 2004).

У својој дугој каријери Риш је сарађивао с великим редитељима попут Клера, Реноара, Дививјеа, Клемана, Трифоа, Ренеа, Молинара и многих других, и сваком од њихових  филмова давао особен печат својом раскалашношћу помешаном с иронијом и посебним шармом. Мало је глумаца с таквим педигреом, готово ванвременским, и усуђујем се рећи да одласком оваквих легенди нестаје и један део времена у коме смо живели. Нека му је вечна слава.

Бранислав Ердељановић