• Start: 16/05/2018 17:00
  • End: 17/05/2018 23:30

Сећање на...Јелена Јовановић Жигон (1933-2018)

Музеј Југословенске кинотеке, Косовска 11 / 16. и 17. мај 2018.

Програм Сећање на… 16. и 17. маја посвећен је недавно преминулој глумици Јелени Јовановић Жигон.

Биће приказано шест њених филмова, међу којима су „Први грађанин мале вароши“ (1961) Пурише Ђорђевића, „Дивље семе“ (1967) Кокана Ракоњца, као и хит комедија „Љуби, љуби, ал’ главу не губи“ (1981) Зорана Чалића.

 

Среда, 16.5.

17:00 ПРВИ ГРАЂАНИН МАЛЕ ВАРОШИ (ЈУГ,1961)
ул. Јелена Јовановић Жигон, Раде Марковић
р. Пуриша Ђорђевић

19:00 СУДАР НА ПАРАЛЕЛАМА (ЈУГ,1961)
ул. Јелена Јовановић Жигон, Милоје Мића Орловић
р. Јоже Бабич

21:00 ДИВЉЕ СЕНКЕ (ДИВЉЕ СЕМЕ) (ЈУГ,1967)
ул. Јелена Јовановић Жигон, Љуба Тадић
р. Војислав Кокан Ракоњац

 

Четвртак, 17.5.

17:00 КЛОПКА ЗА ГЕНЕРАЛА (ЈУГ,1971)
ул. Љуба Тадић, Јелена Јовановић Жигон, Беким Фехмиу
р. Миомир Мики Стаменковић

19:00 ОБЕЋАНА ЖЕНА (АУС, 1975)
Promised Woman
ул. Јелена Јовановић Жигон, Такис Емануел (Takis Emmanuel)
р. Том Кован (Tom Cowan)

21:00 ЉУБИ, ЉУБИ, АЛ’ ГЛАВУ НЕ ГУБИ (ЈУГ,1981 )
ул. Јелена Јовановић Жигон, Драгомир Гидра Бојанић
р. Зоран Чалић

 

Jelena Zigon 3

Јелена Јовановић Жигон

Глумица Јелена Јовановић Жигон преминула је у 85. години после изненадне и кратке болести. Једна од најлепших српских драмских уметница која је за неке била балканска Одри Хепберн, а за друге српска Софија Лорен, рођена је 3. новембра 1933 у Београду. Многи су корене кроткости и дамског израза налазили у њеном краљевском, мајчином пореклу од Николе Првог Петровића. И лепота и таленат довели су је на Високу филмску школу у Београду када је имала свега шеснаест година. Како се у то време бавила и манекенством, дуго је носила титулу „манекен на филму“, али је са сваким драмским потврђивањем та, за њу испрва непријатна титула, нестала. То што је млада, са свега двадесет година завршила студије глуме, одвело ју је путем седме уметности, а не у позориште. Дебитовала је 1953. у филму Пурише Ђорђевића „Општинско дете“ да би у биографију уписала више од педесет играних и петнаест телевизијских филмова и серија.

Главне улоге остварила у филмовима „Први грађанин мале вароши“ (1961), „Обрачун“ (1962), „Дивље сенке“ (1967), „Брат доктора Хомера“ (1968), „Моја страна свијета“ (1969), „Клопка за генерала“ (1971), затим серијалима Зорана Чалића „Луде године“ и „Ћао инспекторе“. Играла је у филмовима „Вратићу се“ (1957), „Љубав и мода“ (1960), „Дилижанса снова“ (1960), „Судар на паралелама“ (1961), „Доктор Младен“ (1975), „Две ноћи у једном дану“ (1963), „Република у пламену“ (1969), „Мушкарци“ (1963), „Инспектор“ (1965), „Јутро“ (1967). Највећу популарност је стекла улогом прија Јелене у десетоделном филмском серијалу „Луде године“ (1977) где је играла уз Драгомира Бојанића Гидру и Марка Тодоровића – Дошло доба да се љубав проба" (1980), "Љуби љуби ал' главу не губи" (1981), "Иди ми, дођи ми" (1983), "Какав деда такав унук" (1983), "Шта се згоди кад се љубав роди" (1984) и Жикина династија (1985).

Једна од најлепших глумица југословенског филма, изузетно пријатног лица, грациозна, елегантна - жена са тајном, у почетку није успела да се наметне широком гледалишту, а критичари су чини се, преоштро оцењивали њене наступе. И док је у домаћој кинематографији тумачила ликове савремених жена, у иностранству је добијала улоге у вестернима и кримићима. Међу истакнутим копродукцијама су „Лавиринт смрти“ (1965) са Стјуартом Гренџером, библијски филм „Јакоб Исак“, Црна звезда“ (1966) са Елгом Андерсен, „У канџама златног змаја“ (1966), „Тројица неустрашивих“ (1967), „Ишао је сам“ (1967) – где је играла главну, улогу убице! У далекој Аустралији снимила је са великим успехом филмове "Обећана жена" (1974) - улога Антиогоне и „Путујући забављачи“ (1977). У легендарној серији о Винетуу, уписаној у светску кинематографију, имала је запажену улогу са познатим холивудским глумцем Стјуартом Гренџером. Јелена је имала малу улогу да би на инсистирање глумца, очараног њеном лепотом, та улога била проширена. Колега Бата Живојиновић касније је причао да је Гренџер свакога дана на снимање доносио Јелени букет цвећа. Приличан број улога остварила је на телевизији, у драмама и серијама, а међу најпознатијима су „Више од игре“ и „Грлом у јагоде“ (обе 1976).

Њен веома савремен филмски израз лишен било какве патетике, истанчан, префињен  приступ улогама чинили су је јединственом и непоновљивом у српском филму. Ипак, таква маркантност у доба када се снимало много партизанских филмова, није јој увек ишла на руку. Њени најближи наводе – „дешавало се да јој шминкери ишчупају природном лепотом извајане црне обрве, не би ли била уверљивија партизанка. Она се томе тихо чудила, питајући шта би било да је она баш таква била међу  партизанима. Имала би и исте такве обрве!“ Засигурно би са егзотичном лепотом српске Софије Лорен, држањем и раскошном појавом Аве Гарднер, љупкошћу Одри Хепберн далеко боље прошла у Холивуду него код нас. И поред свих тешкоћа које су пратиле њену ванвременску лепоту, остварила је десетак и те како значајних улога у  филмовима који су најзначајнија страница историје домаће кинематографије.

Лауреат је награде публике „Златни прстен” за најбољу глумицу 1961, као и Плакете Југословенске кинотеке за изузетан допринос нашем филму 2006. године. У марту је на међународном форуму „Златни витез“ у Севастопољу добила награду за животно дело у области филма која носи име филмског ствараоца Сергеја Бондарчука. То, највеће признање руског фестивала, из Србије су добили још Љиљана Благојевић, Пуриша Ђорђевић, Бата Живојиновић, Љубиша Самарџић, Лазар Ристовски, Емир Кустурица, а у свету редитељи Вајда, Ангелопулос, Михалков.  Јелену Јовановић Жигон, чији је живот и професију обележио ауторитаран и посебан, покојни глумац Стево Жигон, сматрају музом многих великих песника који су јој посветили делове свог опуса. Међу њима се издваја антологијска поема Аце Секулића „Бар ти буди вечна” посвећена овој глумици. Као велики чувар књижевне и поетске речи, Јелена Жигон прошле године награђена је и Златним Беочугом Београда, а 2011. добила је и националну пензију. Драматизовала је поезију Душана Костића, Десанке Максимовић, Драгана Колунџије. Када је схватила да време ради за српску глумачку младост, ни тренутка није жалила. Посветила се поезији и сценарију у којима су главне улоге имали "Косовски божури", осмишљени и вођени руком њене ћерке Иване. Тако је, недавно, потписала сценарио представе којом је, у Народном позоришту у Београду, обележена годишњица погрома српског косметског народа. Сабрала је 101 песму о краљици Симониди посветивши јој читаву књигу песама. Са ћерком, глумицом Иваном Жигон и Гаврилом Кујунџићем пре четрнаест година основала је ансамбл „Косовски божури” који је својим многобројним наступима пред домаћом и страном публиком проносио истину о животу и страдању српскога народа на Косову и Метохији где је и сама боравила више од 150 пута. У Републици Српској награђена је орденом Његоша Првог степена због своје бриге о рањеницима, а у Црној Гори медаљом Његоша за племенитост њеног уметничког и добротворног рада.

Маријана Терзин Стојчић