• Start: 11/09/2017 17:00
  • End: 12/09/2017 20:30

РЕВИЈА ФИЛМОВА

In memoriam... Elsa Martinelli (1935-2017)

Сала Динко Туцаковић, Косовска 11. 11. и 12. септембар 2017.

 

Понедељак, 11.9.

17:00 ПРИЈАТЕЉИЦА (ИТ. 1969)
L'Amica
ул: Лиза Гастони (Lisa Gastoni), Елза Мартинели (Elsa Martinelli)
р: Алберто Латуада (Alberto Lattuada)

19:00 МАЧ ОСВЕТЕ (ФР/ИТ, 1960)
Le Capitan
ул: Жан Маре (Jean Marais), Елза Мартинели (Elsa Martinelli)
р: Андре Инибел (Andre Hunebelle)

Уторак, 12.9.

17:00 ХАТАРИ! (САД, 1962)
Hatari!
ул: Џон Вејн (John Wayne), Елза Мартинели (Elsa Martinelli)
р: Хауард Хокс (Howard Hawks)

 

Сећање на… Елза Мартинели

Од тренутка када је Кирк Даглас запазио њену фотографију на насловној страници часописа „Лајф” и омогућио јој да се с њим појави у главној улози у филму Андреа де Тота Индијански борац (The Indian Fighter, 1955), Елза Мартинели (1935–2017) или, како су је неки звали, италијанска Одри Хепберн, дуже од деценију, уз Софију Лорен, Ђину Лолобриђиду и Клаудију Кардинале, била је најбољи извозни производ италијанске филмске индустрије. Међутим, за разлику од горепоменутих филмских дива, она се одликовала изразитом виткошћу и помало пегавим лицем маркантних црта. То је био потпуно нови, урбани тип италијанске лепоте, који ће однети превласт над тада водећим, типичним руралним изгледом.

Елза се родила у централној Тоскани, у градићу Гросету. Потекла је из сиромашне породице, где је одрасла уз седморо браће и сестара. Захваљујући својој несвакидашњој лепоти, већ са шеснаест година почела је да се бави моделингом. Њен изглед врло брзо су приметили модни креатори и уредници њујоршког модног часописа, који су јој саветовали да се пресели у Њујорк. Тај савет показао се као више него користан јер је Елза врло брзо добила своју прву улогу, и то у горепоменутом вестерну, снимљеном за велику америчку компанију „Јунајтед артистс”. После тог успеха, накратко се враћа у домовину, али као афирмисана филмска звезда, што јој пружа могућност да дебитује и у италијанском филму.

По повратку у Италију удаје се за грофа Франка Манчинелија, чиме јој се отвара пут ка велелепним забавама и друштву неких од најбогатијих људи тог времена. Већ 1956. године добија главне улоге у филмовима Пиринчано поље (La Risaia) и Донатела (Donatella), у коме игра улогу скромне секретарице у богатој породици, за коју бива награђена Сребрним медведом у Берлину. После кратког боравка у Италији, враћа се у Америку, где глуми у филму Four Girls in Town (1957). Та симпатична комедија филмске компаније „Универзал” не би била нарочито примећена да није окупила неке од најлепших интернационалних филмских звезда тог времена: Џули Адамс, Џију Скалу и Маријану Кох. Од тада, Елза је углавном живела на релацији Европа–Америка.

Глумила је у више од четрдесет европских копродукција и холивудских хитова. Партнери су јој били неки од највећих глумаца те епохе: Роберт Мичам, Џон Вејн, Чарлтон Хестон, Ентони Квин, Мел Ферер, Џон Дерек и многи други. У то време, познати режисер Карло Понти постаје њен заштитник и помаже јој да улоге добија без аудиција. Захваљујући том пријатељству, Елза се у филму Мануела (1957) појављује у улози скитнице у коју се заљубљује огорчени капетан брода (Тревор Хауард). Колико је била свестрана глумица доказује и њена улога у Вадимовом филму Умрети од ужитка (Et mourir de plaisir, 1960). У том остварењу тумачила је лик веренице декадентног грофа Мела Ферера, оптуженог да је вампир, за чију се наклоност борила и њена ривалка, коју је играла такође прелепа филмска звезда тог времена Анет Стројберг.

Њен највећи холивудски хит био је филм Хатари (1962), у коме је играла слободног (freelancer) фотографа који се нашао у Африци, у групи мачо трапера предвођених ликом у тумачењу Џона Вејна. Већ следеће године глуми у још једној афричкој авантуристичкој романси, у филму Дивљање (Rampage), где игра љубавницу која је растрзана између љубави према много старијем од себе (Џек Хокинс) и његовој љубомори према познатом траперу (Роберт Мичам). За потребе улоге у шпагети-вестерну Bellе Starr (1968), који је режирала Лина Вертмилер, морала је да буде риђокоса и с пегама на лицу. Њена улога у америчком филму Американац у Европи (If its a Tuesday, this must Belgium, 1969) означава и крај њене филмске каријере ван европског континента. Годину дана пре тога Елза се удала за Вилија Рица, фотографа познатог листа „Пари мач”.

Крајем шездесетих почиње да се појављује у рутинским акционим филмовима и филмовима с еротским садржајем и њена популарност од тада полако опада.

Њен други муж умро је 2013. а после њене смрти остала је ћерка Кристијана, коју је имала с грофом.

Бојан Ковачевић