• Start: 15/04/2017 17:00
  • End: 15/04/2017 23:30

Сећање на... Џон Харт

Сала Динко Туцаковић, Косовска 11. Субота, 15. април 2017.

 

17:00 УБИЦА СА РИЛИНГТОН СКВЕРА (ВБ, 1971)
10 Rillington Place
ул. Ричард Атенборо (Richard Attenborough), Џон Харт (John Hurt)
р. Ричард Флејшер (Richard Fleischer)

19:00 ЧОВЕК СЛОН (САД, 1980)
The Elephant Man
ул. Џон Харт (John Hurt), Ентони Хопкинс (Anthony Hopkins)
р. Дејвид Линч (David Lynch)

21:00 ПОНОЋНИ ЕКСПРЕС (ВБ/САД, 1978)
Midnight Express
ул. Бред Дејвис (Brad Davis), Џон Харт (John Hurt)
р. Алан Паркер (Alan Parker)

 

Џон Харт (1940–2017)

Глас попут меда и киселине, а понекад као спој оба...

Пре мање од годину дана пријатељ  ми је показао слику из  једне од својих посета америчком континенту с које се блажено смејуље његова супруга и један од најцењенијих глумаца друге половине двадесетог века Џон Харт, и не сумњајући да ће то бити последње речи које ће једни другима упутити. Гледајући слику тада, а и сада, нисам се могао отети утиску да је просто невероватно да је то исто лице попут камелеона савршено играло улоге префињених хомосексуалаца, затворских џанкија, деформисаних људи, жртaвa и судаца истовремено, диктатора и либерала, мудрих богова... С гласом који је одговарао и Арагорну и Меркуцију, Харт је наративно обогаћивао Винсента, Догвил, Мандерлеј... звучећи попут меда или киселине, а понекад као спој оба.

Формално образовање стицао је на неколико школа, из којих је неретко био и избациван, да би завршио на Aкадемији РАДА почетком шездесетих. Попут гомиле младих и талентованих глумаца прикључиће се Шекспировом краљевском ансамблу, с којим је играо велики број представа и стварао слику раскалашаног боема, готово увек с чашом џин-тоника у руци. Први значајнији филмски наступ, у малој епизодној улози, имао је у незаборавном остварењу Фреда Зинемана Томас Мор, човек за сва времена (A Man for All Seasons, 1966), захваљујући чијем успеху и чак шест освојених Оскара отвара себи врата великог циркуса под називом слике које живот значе. Улоге се ређају: у ретко приказиваном остварењу Џона Хјустона Грешни Дејви (Sinful Davey, 1968) осликава портрет ирског разбојника и лопова Дејва Хагарта, у сјајном трилеру Ричарда Флајшера Убица са Рилингтон сквера (10 Rillington Place, 1970) игра Тима Еванса, једну од највећих жртава новије историје британског правосуђа, а потом тумачи две за то време прилично скандалозне улоге у ТВ остварењима Разголићени државни службеник (The Naked Civil Servant, 1975) и Ја, Клаудије (I, Claudius, 1976). Ако је у другом остварењу то „друштвено оправдано” јер игра историјску личност, римског тиранина и садисту Калигулу, у првом храбро приказује савременог британског уметника и једног од првих отворених хомосексуалаца Квентина Криспа, по чијем је делу филм и настао. Но, како кажу, оно што једног спутава, другом је одскочна даска, те његова храбра одлука наилази на опште одушевљење и одобравање како критике тако и шире публике и доноси му прво признање БАФТА. Играјући у сада већ култном остварењу Алана Паркера Поноћни експрес (Midnight Express, 1978) улогу Енглеза Макса, дугогодишњег заточеника суровог турског затвора, Харт у једној реченици сублимира жељу сваког затвореника за слободом, говорећи о „поноћном експресу”, како је у сленгу названо бекство из окрутног и непријатељског окружења. Та улога доноси му ново признање БАФТА и номинацију за Оскар. Запажену улогу остварује и у филму Крик (The Shout, 1978) Јежија Сколимовског, у коме игра са својим великим пријатељем Аланом Бејтсом. У исто време позајмљује глас Арагорну за сјајну анимирану адаптацију романа Џ. Р. Р. Толкина Господар прстенова, у режији Ралфа Бакшија. Већ следећа два остварења доносе му улоге по којима ће заувек остати уписан у књиге филмских антологија. Прва је она коју је остварио у класику Ридлија Скота Осми путник (Alien, 1979), где игра Кејна, жртву једног од најпознатијих ванземаљских ентитета у једној од најкрвавијих и најбизарнијих сцена филмске уметности. Друга је улога у култном остварењу Дејвида Линча Човек слон (The Elephant Man, 1980) Џона Мерика, до крајње мере физички деформисаног човека који проживљава голготу у викторијанској Енглеској. Та улога доноси му прегршт номинација, између осталог и за Оскар и Златни глобус, као и нову награду БАФТА. Све те улоге одредиле су га као глумца који својом глумачком вештином вешто брише жанровске различитости уносећи лични печат чак и у најмање епизоде и сврстале га у не тако велики круг глумачких легенди.

Током година Харт је играо у великом броју филмова не либећи се оних мањих независних, у којима остварује сјајне роле. Неки од њих су Поље Џима Шеридана, И каубојке плачу Гаса ван Санта, Мртав човек и Само љубавници опстају Џима Џармуша. Играо је и у радикално друкчијим остварењима као што су Догвил, Мандерлеј и Меланхолија Ларса фон Трира, или франшизе и филмски хитови Хелбој, Хари Потер и Индијана Џонс. Данас готово да не постоји филмски гледалац који није упознат с делом овог великана филмске уметности. Старији поклоници знају га у поменутим улогама Макса, Кејна, Мерика, а млађи гледаоци као господина Оливандера, професора Брума или професора Окслија, па чак и као Зевса, што само сведочи о невероватној истрајности једне велике глумачке каријере. Џон Харт остаће запамћен као један од последњих великана британског глумишта у чијем су друштву уживале величине попут Рида, Хариса и О’Тула, којима се, нажалост, и сам прикључио.

 Бранислав Ердељановић