• Start: 02/09/2017 17:00
  • End: 03/09/2017 23:00

In memoriam... Jerry Lewis (1926-2017)

Сала Динко Туцаковић, Косовска 11. 2. и 3. септембар 2017.

 

Субота, 2.9.

17:00 ТО ЈЕ МОЈ СИН (САД, 1941)
That’s My Boy
ул: Џери Луис (Jerry Lewis), Дин Мартин (Dean Martin)
р: Хал Вокер (Hal Walker)

19:00 АРТИСТИ И МОДЕЛИ (САД, 1955)
Artists and Models
ул: Џери Луис (Jerry Lewis), Дин Мартин (Dean Martin)
р: Френк Тешлин (Frank Tashlin)

21:00 ЦИРКУС СА ЏЕРИЈЕМ (САД, 1954)
Three Ring Circus
ул: Џери Луис (Jerry Lewis), Дин Мартин (Dean Martin)
р: Џозеф Певни (Jospeph Pevny)

 

Недеља, 3.9.

17:00 УЖИВАЈ ЖИВОТ ЏЕРИ (САД, 1954)
Living It Up
ул: Џери Луис (Jerry Lewis), Дин Мартин (Dean Martin)
р: Норман Таурог (Norman Taurog)

19:00 ИДЕАЛНА ДАДИЉА (САД, 1958)
Rock-a-Bye Baby
ул: Џери Луис (Jerry Lewis), Мерилин Мексвел (Marilyn Maxwell)
р: Френк Тешлин (Frank Tashlin)

21:00 ХОЛИВУД ИЛИ ПРОПАСТ (САД, 1956)
Hollywood or Bust
ул: Џери Луис (Jerry Lewis), Дин Мартин (Dean Martin),
р: Френк Тешлин (Frank Tashlin)

 

Сећање на краља комедијe Џерија Луиса и његовог неизоставног филмског компањона Дина Мартина

Још од Поливеног поливача, који је настао пре 120 година као прва филмска комедија, смех је врло пожељан у опсени покретних слика. Комични дуо који се радо гледао у златно доба биоскопа, па и телевизије после Другог светског рата, свакако је двојац Дин Мартин – Џери Луис. Као забављачи, пекли су занат у бројним елитним клубовима дуж калифорнијске обале. Џери Луис био је иницијатор који је имао више „стажа у послу”. Дин Мартин као симпатични момак из суседства с лепим гласом, жељан успеха и нешто новца, постаје компањон Луиса, који је већ изградио репутацију на местима где је судар њихових судбина био неминован. После наступа у вечерњим програмима, логичан след догађаја водио их је у филмске воде. Започели су рад на филму у јеку послератне кампање за препород нације. А феномен Мери Вилсон, бриљантне глумице као Ирме Петерсон у франшизи која је била у јеку пре и после рата, у правом тренутку гура их на позорницу смеха.

Два филма с Мери Вилсон их осамостаљују, те нова остварења доносе гледаоцима широм света урнебесне авантуре. Њихову срећу у тим филмским догодовштинама обично квари нека „блондика” за којом лик Дина Мартина посрне, а Џери као какав шепртља скоро да то и не примећује.

Док Дин, дакле, најчешће јури за сукњицама, Џери је онај коме маса аплаудира, који је спонтано забавља и тера у смех. Он се одувек више држао универзалнијег блеска смешног и комичног, а наизглед присебнији парњак Мартин био је ту постављен тек као баланс. Они су један другом служили и барем неко време нико се од њих није осећао ускраћеним за сопствену ствар.

Дин Мартин (straight man) има улогу катализатора многих гегова које је пласирао Џери (foil) као главна комедиографска машина. Они су у филмовима, чија је радња врло једноставна, углавном веома добри ортаци који пролазе кроз незгоде. Њихови ликови нису гладни и сиромашни, нису пролетери као Чаплинови. Ако и јесу гладни, то је само повод за нову брзорешиву смицалицу. Уколико траже посао, он их сам брзо нађе. Код Чаплина су те представе увек епске и немају тек споредно место. Политичка освешћеност Дина и Џерија упадљиво је демистификаторска, али је зато у већини њихових филмова управо војска она институција која ће двојац без кормилара довести у ред (At war with the army, 1950; Jamping Jacks, 1952; Seilor beware, 1952).

Џери због својих скечева постаје онај на кога ће се публика сажалити, који прави највеће бламаже док се удвара и покушава да шармира публику на мало друкчији начин. А било је момената и када озбиљно (колико то може) запева с Мартином, као што и Мартин често направи неки штос који га никако не оставља угланцаним и резервисаним. Ипак, Џеријева стилска снага надјачава јер он полази од наглашеног, често кловновског шепртљастог хумора којим даје публици преко платна директан укус смеха без (потпуно легитимних и пожељних) филмских трикова којима су се служили великани попут Бастера Китона, а чија традиција сеже до Веса Андерсона данас. Ту се највише мисли на композицију грађења кадрова, тј. мизансцена и односа камере и сценографије с кретањем глумца.

Џери је зато у њиховом партнерству, у тој подели (подвали?) онај „мали од палубе” коме се приписују многе блесаве незгоде. Телесност, прецизније гестикулација и врло садржајна мимика и покрет, Џерију дају могућност да се размахне у извођењу колико год може. Његов „соло” успе да прекине само нека млада цура коју шацује заводник Дин. Ти наступи често иду паралелно с радњом филма, па делују очигледно убачено, а има и одступања када Мартин одједном започне своје музичке нумере. Таква мешавина која је специфична за њихове филмове подсећа на забавни, комични новогодишњи програм са скечевима, певањем, лаким заплетом и, наравно, срећним крајем.

С њима двојицом у биоскопу пролазимо кроз она филмска искуства која не лете у контемплацијама или драмским врхунцима „дубокоумних” филмских епова. Њима су Америка и амерички сан надохват руке. Свако ту има тапију да извуче нешто за себе ако је довољно опуштен да призна да нема толико страшних и озбиљних ствари којима се не можемо насмејати у лице.

Нажалост, заједничка авантура Мартина и Луиса трајала је мање од десет година. Њихов последњи заједнички филм Холивуд или пропаст (Hollywood or bust, 1956) Френка Тешлина, био је илустрација сна којим су „комичари светског екрана” увек голицали машту. Ако ћемо до краја мистификовати, овде је драматургија филма антиципирала на чудан начин стремљења два партнера која су се разишла око питања где виде своју будућност. Један се остварује у наивном недосањаном сну о Холивуду, док други само тражи неку корист. Има ли ту места за трач полемисање или је све само чудан сплет околности, нека свако одлучи за себе. Анита Екберг је она несумњива звезда у том филму који је по много чему остао интригантан.

Хумор се показао као оштроуман, лековит и врло изазован за филмски медиј, нарочито због особених изражајних средстава и самог филмског језика. Комично данас због тога, и много чега другог, постаје врло вредно пажње у биоскопу, али и ван њега. Свако ко покушава да води довољно достојан живот а да не зађе у безизлаз јефитиномедијских, политичкоманипулативних или сувоживотних ћорсокака, може да посведочи колико херојства има у хумору који није бекство од реалног већ управо свеобухватно надилажење ситуације у њеном пуном (бе)смислу. Филмска магла растерује животну, а кловновска тачка у циркусу (већ смо помињали у прошлом тексту да је Џери Луис био вероватно „последњи амерички кловн”), позоришна или филмска представа, успевају да разреше дилему око тога има ли у комедији заиста дубине и херојства који су довољно окрепљујући да буду окарактерисани као узвишени. Сетићемо их се у Кинотеци, најфилмичнијем месту у граду.

Радиша Цветковић