• Start: 14/12/2017 17:00
  • End: 15/12/2017 23:30

ФИЛМСКА РЕВИЈА

Hommage: Danielle Darrieux (1917-2017)

Сала Динко Туцаковић, Косовска 11 / 14. и 15. децембар 2017.

 

Четвртак, 14.12.

17:00 МАЈЕРЛИНГ (ФР, 1936)
Мayerling
ул: Шарл Боаје (Charles Boyer), Данијел Дарије (Danielle Darrieux)
р: Анатол Литвак (Anatole Litvak)

19:00 ОПЕРАЦИЈА ЦИЦЕРО (САД, 1952)
5 Fingers
ул: Џејмс Мејсон (James Mason), Данијел Дарије (Danielle Darrieux)
р: Џозеф Л. Манкијевич (Joseph L. Mankiewicz)

21:00 МАДАМ ДЕ... (ФР, 1953)
Madame de...
ул: Шарл Боаје (Charles Boyer), Данијел Дарије (Danielle Darrieux)
р: Макс Офилс (Max Ophuls)

 

Петак, 15.12.

17:00 МАРИЈА-ОКТОБАР (ФР, 1958)
Marie-Octobre
ул: Данијел Дарије (Danielle Darrieux), Бернар Блије (Bernard Blier)
р: Жилијен Дививије (Julien Duvivier)

19:00 24 САТА У ЖИВОТУ ЈЕДНЕ ЖЕНЕ (ФР/НЕМ, 1968)
Vingt-quatre heures de la vie d'une femme
ул: Данијел Дарије (Danielle Darrieux), Роберт Хофман (Robert Hoffmann)
р: Доминик Делуш (Dominique Delouche)

21:00 ОСАМ ЖЕНА (ФР/ИТ, 2002)
8 femmes
ул: Данијел Дарије (Danielle Darrieux), Катрин Денев (Catherine Deneuve)
р: Франсоа Озон (Francois Ozon)

 

СЕЋАЊЕ НА... ДАНИЈЕЛ ДАРИЈЕ

Данијел Дарије, једна од највољенијих и најпрефињенијих звезда у историји француске кинематографије (али и шире) недавно нас је напустила ушавши у сто прву годину живота.

Рођена је на празник рада, 1 маја 1917 године у престоници француског винарства, Бордоу. Срећно детињство прекинуто јој је пребрзом смрћу оца, армијског доктора, када је имала само седам година. Мајка је издржавала себе и њу дајући часове певања, а младу Данијел је одмалена усмеравала у правцу музике. Тако је Даријеова већ са четрнаест година на Париском конзерваторијуму похађала студије чела и клавира. Било је то време уходавања звучног филма, када је публика жудела да чује гласове и певање, па су музички филмови, оперете и водвиљи са певањем важили за најпопуларније жанрове. Као и многе друге амбициозне мајке и Данијелина је своју ћерку пријавила на један од конкурса за нова филмска лица, или тачније једну од епизодних женских улога у немачко-француској копродукцији Бал / Le Bal / немачког редитеља Вилхелма Тилеа из исте, 1931 године. Потпуно неочекивано Данијел Дарије је глатко изабрана и улогом припросте девојчице одмах на себе скренула пажњу и редитеља и филмске публике. Од те године музика је можда изгубила много, а кинематографија добила далеко више.

Одушевљен Данијелином свежином и талентом продуцент Марсел Вандал потписује петогодишњи уговор са њом, дајући јој шансу да се низом улога младих, романтичних, често несрећних  девојака, трајно усели у срца француског филмског гледалишта. Занимљиво је да је тих првих година готово редовно, идеална партнерка скоро четврт века старијем Алберу Прежану, као и то да углавном наступа у делима аустријских и немачких редитеља на раду у Француској, који ће убрзо после доласка Хитлера, своју срећу потражити с оне стране Атлантика. Била су то између осталих, остварења Билија Вајлдера у корежији са Александром Есвејем Зло семе /Mauvaise graine/, Роберта Сјодмака Криза је прошла /La crise est finie/ и Курта Бернхарта Злато на улици /L'or dans la rue/ , сва три из 1934 године. Ипак, права велика звезда постаје тек две године касније, са ролама  у три историјска спектакла у режији двојице руских и једног немачког избеглице: Марије Вечере, љубавнице несрећног Рудолфа Хабзбуршког у Мајерлингу /Mayerling/ Анатола Литвака, Грушењке у обради Гогољевог Тараса Буљбе /Tarass Boulba/ Алексиса (Алексеја) Грановског и Јапанке Јуки, жене руског официра у Порт Артуру /Port-Arthur/ Николаса Фаркаша. Даљи замајац њеној већ створеној високој репутацији даје брак са редитељом Анријем Декоаном, код кога наступа у више филмова, а најуспешније у драми Изиграно поверење /Abus de confiance/ (1937), где јој је партнер велики Шарл Ванел. Већ слављена у Француској, по мужевљевом наговору крајем исте године одлази у Америку и потписује деветогодишњи уговор са компанијом „Универзал“. Међутим, после само једног, уметнички али не и комерцијално  успешног филма, комедије Бес Париза / The Rage of Paris/ Хенрија Костера из 1938 године, одлучује да се у предвечерје Другог светског рата врати у отаџбину, не налазећи себе у животу и правилима Холивуда.

За време немачке окупације Француске није претерано активна на филму и глуми у само три остварења, од којих јe прва два, Први састанак /Premier rendet-vouz/ (1941) А. Декоана и Хирови /Caprices/ (1942) Леа Жоанона враћају на пиједестал најромантичније француске глумице. Ипак, њен живот за време Другог светског рата донеће јој много проблема друге врсте. После развода од Декоана 1941, удала се за злогласног доминиканског плејбоја Порфирија Рубирозу, познатог по скандалима и флертовима са познатим глумицама. Такође, са групом познатих француских глумаца који су снимали за пронемачки „Континентал филм“ отишла је на рекламно путовање у Немачку. Као колаборационисту, француски покрет отпора ју је зато чак у једном тренутку осудио на смрт.

Али за разлику од великих предратних звезда какве су биле Арлети и Миреј Бален, чији су животи и каријере након ослобођења били уништени због љубавних веза са немачким официрима, свеже и на време разведена Данијел Дарије је веома брзо рехабилитована па се на филм вратила већ 1946 године. До почетка педесетих, када је остварила глумачки врхунац на филму, дала је две значајне роле у историјском спектаклу Руј Блаз /Ruy Blas/ (1948) Пјера Бијона и у насловној улози у комедији према Фејдоовом водвиљу Побрини се за Амелију /Оccupe-toi D'Amelie/ (1949) Клода Отан Ларе. Тада, на животном врхунцу у раним тридесетим, крхка, прелепа и софистицирана Данијел Дарије доживљава своје глумачке звездане тренутке. Наиме, Макс Офилс, вечни избеглица и луталачки дух, ствара своје три врхунске љубавне приче пуне рафинмана, сензибилне атмосфере и као што су неки критичари интелигентно приметили „барокног угођаја“: Круг /La Ronde/ (1950) по делу Артура Шницлера, Задовољство /Le Plaisir/ (1952) по Ги де Мопасану и Мадам де /Madame de.../ (1953) по Лујзи де Вилморан. И наравно, своју музу налази у Данијел Дарије. Сва три филма се на јединствен и непоновљив начин баве темом љубави која је превртљива и често и лако пређе у илузију и разочарање, а рола грофице Лујзе де... у последњем делу условне трилогије представља највећу глумачку бравуру Данијел Дарије, у којој је дала читаву палету психолошких стања зреле, блиставе жене у распону од раскалашног до крајње емоционалног. Те златне педесете, дале су још многе радости како гледаоцима тако и глумачким успесима жељној Данијел Дарије. Поново у Холивуду, остварује тријумф поред Џемса Мејсна у шпијунској драми из Другог светског рата Операција Цицеро /5 fingers/ (1952) Џозефа Л. Манкијевича, а затим у француским класицима педесетих: Црвено и црно /La rouge et le noir/ (1954) К. Отан Ларе по Стендалу, Љубавник леди Четерли /L’amant de lady Chatterley / (1955) Марка Алегреа по Д.Х. Лоренсу , Мутивода /Pot Bouille/ (1957) по Золи, те Марија-Октобар / Marie-Octobre/ (1959) оба у режији Жилијена Дививијеа. Такође глуми заједно са многим другим звездама у раскошним повесним спектаклима који иронизирају француску историју, Наполеон (1954) и Кад би Париз причао /Si Paris nous etait conte/ (1956) које режира њен стари пријатељ Саша Гитри.

Шездесете године доносе Данијел Дарије како животну тако и глумачку зрелост. Али, на екран су придошле неке нове млађе и атрактивније глумице, па она више није у првом плану. Ипак, и даље је веома тражена, па се истиче као једна од жртава париског сексуалног манијака у Ландрију /Landru/ (1962) новоталасног првака Клода Шаброла, ефектном епизодом мајке главне јунакиње у мјузиклу  Госпођице из Рошфора /Les demoisseles de Rochefort/ (1967) Жака Демија, као и захтевном насловном ролом у драми Двадесет четири сата у животу једне жене /Vingt-quatre heures de la vie d’une femme/ (1968) Доминика Делуша, по Штефану Цвајгу.

Од седамдесетих година прошлог века учешће Данијел Дарије на француском филму се донекле проредило, али је њен статус „велике даме кинематографије“ остао непорецив, без обзира што роле у којима је наступала махом више нису биле главне. Па и такве, често су носиле филмове, без обзира на њихов различит квалитет. Хронолошки, најзначајније улоге од тада до почетка новог миленијума остварила је у следeћим делима: Женскарош /Le cavaleur/ (1979) Филипа де Броке у коме је наступила са такође недавно преминулим Жаном Рошфором, Соба у граду /Une Chambre en ville/ (1982) Ж. Демија, Место злочина /Le ileu du crime/ (1986) Андреа Тешинеа, Неколико дана са мном / Quelques jours avec moi/ (1988) Клода Сотеа...

Иако се већ од осамдесетих усредсредила далеко више на телевизијски него на рад на филму, Данијел Дарије је мада већ дубоко у осмој деценији, наставила са појављивањима на великом платну, са истим жаром као у својим почецима седам деценија уназад. Треба истаћи њен удео у филмовима Нова срећа / Nouvelle chance/ (2006) редитељке Ан Фонтен, и нарочито, незаборавну ролу „матријарха“ у необично забавној комедији Осам жена /8 femmes/ (2002) Франсоа Озона, у којој су јој друштво правиле највеће женске ведете француског филма, између осталих и Катрин Денев, Изабел Ипер и Фани Ардан. Последњу филмску ролу (укупно сто седму) дала је 2010 у романтичној комедији Монтирани комад /Piece montee/ Денија Граније-Дефера.

Са безмало осам деценија на филму, Данијел Дарије је ушла у мајушни пантеон легенди или икона седме уметности, које су на филму наступале дуже него што траје целокупан просечни људски живот. Сада прави друштво неколицини, као што су већ спомињани Шарл Ванел, Курт Боа или Мики Руни. А сећање на легенду је најлепше када се заврши неким њеним лепим речима. Нека то буду две дивне, слободно интерпретиране реченице из једног давног интервјуа вечне Данијел Дарије: „Сцена од три сата рада вам узима више од живота, него цео дан у филмском студију. На сцени ви сте затвореник, мада је то диван затвор“.

Александар Саша Ердељановић