• Start: 18/09/2017 19:00
  • End: 19/09/2017 19:00

РЕВИЈА ФИЛМОВА

In memoriam... Алексей Баталов (1928-2017)

Сала Динко Туцаковић, Косовска 11. 18. и 19. септембар 2017.

 

Понедељак, 18.9.

19:00 ДЕЛО РУМЈАНЦЕВА (СССР, 1955)
Дело Румянцева
ул: Алексеј Баталов (Алексей Баталов), Нели Подгорнаја (Нелли Подгорная)
р: Јосиф Хејфиц (Иосиф Хейфиц)

21:00 ЛЕТЕ ЖДРАЛОВИ (СССР, 1957)
Летят журавли
ул: Татјана Самојлова (Татьяна Самойлова), Алексеј Баталов (Алексей Баталов)
р: Михаил Калатозов (Михаи́л Калато́зов)

Уторак, 19.9.

17:00 ДЕВЕТ ДАНА ЈЕДНЕ ГОДИНЕ (СССР, 1961)
Девять дней одного года
ул: Алексеј Баталов (Алексей Баталов), Инокентиј Смоктуновски (Иннокентий Смоктуновский)
р: Михаил Ром (Михаил Ромм)

 

Сећање на… Алексеј Баталов

Глумачка каријера Алексеја Баталова (1928–2017) саткана је од бројних главних улога по којима би се могла направити својеврсна мапа значајних филмова совјетске кинематографије.

Алексеј Баталов рођен је у глумачкој породици. Отац Владимир Баталов и мајка Нина Ољшевскаја били су чланови ансамбла Московског уметничког позоришта (МХАТ). Пошто су живели у једној соби у позоришној згради, најранија Алексејева сећања везана су за позоришни свет: кулисе, костиме, представе, аплаузе... Кад му је било пет година, мајка се преудала за тада познатог писца Виктора Ардова и дечак се преселио у зграду у којој су живели „књижевни радници”, међу њима и Иљф и Петров. У дому Ардова чести гости били су Ахматова, Мандељштам, Пастернак и други писци, који се већ одавно сматрају класицима руске литературе.

Такво специфично, рекло би се бајковито детињство, прекинуо је Други светски рат, кад је дечак с мајком евакуисан на Урал. Алексеј је у Москви био буржујско дете, а онда се селио по татарским градовима, научио разне сеоске послове, и пошто је мајка у емиграцији организовала мало позориште, помагао при изради сценографије и први пут изашао на сцену као глумац.

По повратку у Москву 1945. године, Алексеј је наставио школовање и одиграо прву улогу у филму Зоја (Зоя). Након тога, упис у глумачку школу при Московском уметничком позоришту дошао је као природни след догађаја.

Занимљиво је што је породична пријатељица Ана Ахматова желела да Алексеј постане сликар, јер је имала високо мишљење о његовом сликарском таленту. Управо он аутор је једног од последњих портрета песникиње.

Од првог аматерског појављивања на филму до професионалних улога прошло је десет година. Од тада, једна за другом, низале су се главне улоге у успешним остварењима: Велика породица (Большая семья, 1954), Дело Румјанцева (Дело Румянцева, 1955), Мати (Мать, 1955), Лете ждралови (Летят журавли, 1957), Мој драги човек (Дорогой мой человек, 1958), Дама са псетанцетом (Дама с собачкой, 1960), Девет дана једне године (Девять дней одного года, 1961), Срећни дан (День счастья, 1963)...

Лете ждралови (Летят журавли, 1957)

Ти филмови донели су му бројне награде, а улога вољеног младића који се није вратио из рата у филму, канском победнику Лете ждралови, и међународну славу.

Баталов је играо различите улоге: студента, радника, шофера, војника, научника, професора, лекара... Али све оне имале су нешто заједничко. Могло би се рећи да је увек играо интелигентне, тихе људе снажног духа. Као мало који глумац умео је да ћути у кадру. Својим изгледом доследног, па и тврдоглавог човека, увек је говорио више него самим текстом.

У филму Москва сузама не верује  (Москва слезам не верит, 1979), награђеном Оскаром, Баталов је тумачио фабричког радника-интелектуалца Гошу, који пословно успешној и интимно несрећној жени Катерини доноси срећу, мушкарца о каквом је, након овог филма, свака жена маштала. Заправо, Гоша није био нимало идеалан, оставио је супругу, удварао се непознатој жени у метроу, опијао до бесвести, али био је јунак из живота, совјетски антихерој, што је Баталов препознао, и тај лик, упркос свим манама, учинио аутентичним и неизмерно шармантним на платну.

Баталов је потписао режију три филма, Шињел (Шинель, 1959), Три дебељка (Три толстяка, 1966), Коцкар (Игрок, 1972), и бавио се педагошким радом – од 1972. године предавао је на московској филмској академији ВГИК.

Ћутљив као филмски јунак, Баталов се и у приватном животу клонио гужве и буке коју носи слава. После успеха филмова у којима је играо, волео је да оде из Москве како би избегао бројна честитања. Блиски људи знали су шта му је потребно за креативни успех – тишина.

Алексеј Баталов, јунак старог кова, сматрао је да је смисао живота у помагању. И то не у некој апстрактној форми, већ у конкретној помоћи било ком човеку – блиском или непознатом. Своје успехе у каријери није описивао као велике и надао се да ће, ако га неко буде памтио по добру, то бити његов највећи животни успех.

Милена Гвозденовић