• Start: 30/01/2017 19:00
  • End: 30/01/2017 21:00

Ориг. наслов Ритам злочина
Подаци (ЈУГ, 1981)
Улоге Ивица Видовић, Фабијан Шоваговић
Режија Зоран Тадић
Место Сала Динко Туцаковић, Косовска 11
Датум 30. јануар 2017.
Време 19:00
Програм Критика из прошлости

Старо загребачко насеље Трње, Паромлинска улица бр. 87, 1981. Основношколски наставник Ивица, прима као подстанара пензионера Фабијана. Фабијан му ускоро открива свој хоби: прецизно статистичко праћење ритма злочина у Трњу и у Загребу. Ивица је у почетку заинтересован бизарношћу хобија, али потом и импресиониран када Фабијан предвиди неколико злочина у комшилуку. Но, ритам изненада бива нарушен и Фабијан закључује да се спрема катастрофа ако се поновно не успостави правилан ритам, што се може постићи само његовим убрзањем. Да би то остварио, Фабијан ће ризиковати и свој живот...

Ivica Vidovic (Ritam zlocina, 1981)

Ритам злочина

Критика из прошлости

Ритам злочина Зорана Тадића је филм неколико особености: камерног је облика, конверзационог израза, криминалистичког рода и прилично бизарног податка да његов аутор, познати документарист и критичар, дебитује играним филмом у 40. години!

Овај нонсенс наше кинематографије, Тадић својим првим делом, чини још већим, јер готово ничег почетничког у њему. Он добро зна нарав те врсте, те своју причу заподева и води освештаним правилима њених тајни. Наговештајима, дискретно, сталним и све новим загонеткама.

Зачикава, и у неизвесности држи, али стрпљење не злоупотребљава. Кад осети да би могао доћи крај нашој толеранцији, он игру промени новом сликом, претпоставком или репликом, те тако назначи неку, можда, нову мистерију.

Ритам злочина има, дакле, добар ритам драматургије, утолико вештије што се она не заснива на спољној драматици, шпанунгу збивања, призорима криминалних поступака. Суженог простора, утишаног звука, са свега три лица која, као у каквој Пиранделовој енигми, конверзирају и собом плету конце интриге. Ништа се, такорећи, не догађа, него само наслућује. Нема великих покрета, жестоких обрачуна и емфатичних усклика, чиме „кримић” обично оперише. Мистериозан, тај злочин што ће се најзад збити није ни од оних у Агате Кристи, нити од Сименонових, него је ближи, рецимо, тајнама Е. А. Поа, бар по формалној страни.

Али да и сами више не мистификујемо, кажимо о чему је реч: на периферији Загреба живи извесни професор, коме с молбом да га у кућу прими, долази нешто необичнији човек. Пензионер је, али му је пасион – статистика. Помоћу ње он може да установи: кад, ко, које врсте, на који начин и којим ритмом врши злочине. С домаћином, зачуђујемо се и ми, али тајанствени чикица има стрпљења, те ће недуго после његових предсказања, злочини баш тако на томе месту и тим ритмом почети да се догађају. Он чак казује кад ће и њега убити, и то се обистињује. Кад све добије један готово кафкијански круг, уследиће крај, али остати дојам да је све, као у сваком кругу, затворено. Излаза нема, што први злочини у Трњу, тој загребачкој периферији, почињу да потврђују.

Мистерија каква би могла да асоцира на неке од Бекетових, Пинтерових или Јонескових. Не хичкоковска, јер је другачијег духовног и метафоричног значења. Тајна је овде у другој функцији, у функцији слутње не непосредно, нити пак одређеног злочина, како је то у филмској криминологији махом. Слутња је другачија, јер је општија и потиче, могло би се рећи, из једног стања света данас, психологије човека вечно у страху од свеколиких неизвесности. Онај феномен подозрења и стрепње какав се изражава све мистичније. Уколико је човек у свету развијеније цивилизације, утолико је тиме оптерећенији, тако да долазимо до невероватног парадокса: растући ритам прогреса условљава и растући ритам мистике. Јер ко данас највише страхује од смакнућа, катаклизме, ко се највише плаши ватре, воде, ајкула, тајанства цистерни, паклених торњева и подморних бродова него Американци.

Филм није непосредно у тој сфери, али свеједно, његова мистерија асоцира и метафорички се тамо шири. Тадић је не наглашава, али као да тиме у тајанствености још више добија. Тамна гама и стешњени амбијент притискају и појачавају стање стрепње и тескобе. Редитељ се, у извесном смислу, одриче и неких битних својстава медија (покрет, визуелност) да би нагласио унутарњи набој слутње. Али само до мере која нас не би лишила дојма игре, забаве.

Филм је нека врста сценске, пак и радио-игре, али држи напетост, те се, ето, донекле још једном релативизира и сам појам филма – битно је шта он открива, а не како то чини. У томе Тадићу веома много помажу изврсни глумци: Ф. Шоваговић, Божидарка Фрајт и И. Видовић.

Милутин Чолић, „Политика” (1981)