• Start: 14/11/2017 17:00
  • End: 14/11/2017 19:00

Наслов Кад будем мртав и бео
Подаци (ЈУГ, 1967)
Улоге Драган Николић, Ружица Сокић
Режија Живојин Павловић
Место Сала Динко Туцаковић, Косовска 11
Датум 14. новембар 2017.
Време 17:00
Програм

Сезонски радник Јанко Бугарски звани Џими Барка (Драган Николић), лабилних моралних квалитета и неизвесне будућности, уз мајку праљу која је сувише сиромашна да му помогне, мора да напусти привремено запослење на градилишту. У таквој ситуацији, он са девојком Лилицом (Неда Спасојевић) одлази у непознато, са надом у боље сутра, али се у бекству од радника са неке грађевине које су поткрадали, пар растаје, па Џими ускоро среће кафанску певачицу Душку (Ружица Сокић), постаје њен љубавник и започиње сан о естрадној каријери. Од ње учи да пева, али то чини доста скромно, па наступа само по вашарима и војним гарнизонима. У једној варошици среће младу зуботехничарку Бојану (Зорица Шумадинац) са којом одлази у Београд на такмичење талената, али га публика испраћа звиждуцима као "народњака" у време док цвета "бит" музика. Поново среће Лилицу која живи од превара и лоповлука, и са њом започиње игру уцењивања, која води у трагичан крај…

***

"Film je jedan od vrhunaca beskompromisnim naturalizmom obilježena opusa Živojina Pavlovića. Džimi Barka svojevrstan je suvremeni pikaro pa je i epizodična kompozicija filma logičan sastojak pikarsko-naturalističke strukture, dok je ciklični oblik, koji kompozicija zadobiva u završnici (Džimi se vraća na isto mjesto s kojega je krenuo, u pratnji iste žene, džeparice Lilice), izraz bezizlaznosti njegove isprazne, iako osebujno vitalne, egzistencije koja završava apsurdnom smrću. Kritika je u dezideologiziranom, anarhoidnom i impulzivnom glavnom liku vidjela balkanski odjek junaka Do posljednjeg daha (Džimi tako umire uz ljude koji zaokupljeni sobom i ne primjećuju čin njegova ubojstva), premda je Pavlović otklanjao svjestan Godardov utjecaj. Njegovo umijeće slojevita kadriranja (redovita uporaba drugog plana) i mizanscene uporabom dugih kadrova kao i vrstan osjećaj za ambijentaciju dosežu u filmu jedan od svojih vrhunaca. Ironijski odnos prema mitovima socijalističke Jugoslavije – partizanskoj borbi, JNA i vlasti radničke klase, izrazito je provokativan te je u spoju s prikazom općeg beznađa socijalističke svakodnevice i primitivizma njezinih dionika jasna i silovita kritika vladajućega društvenog licemjerja. U Puli je osvojio nagrade za najbolji film i režiju."

D. Radić, Filmski leksikon, Leksikografski zavod Miroslav Krleža, Zagreb, 2003

Неда Спасојевић, Драган Николић и Живојин Павловић на снимању филма "Кад будем мртав и бео" 1967. године.

Неда Спасојевић, Драган Николић и Живојин Павловић на снимању филма "Кад будем мртав и бео" 1967. године.