Поводом стогодишњице рођења великог српског глумца Радета Марковића Кинотека је приредила ревију филмова током које ћемо се од 11. до 17. октобра подсетити неких од његових изузетних улога, почев од младог Небојше у „Чудотворном мачу“ (1950) Војислава Нановића.

 

На програму су „Први грађанин мале вароши“ (1961) Пурише Ђорђевића, „Диверзанти“ (1967) Хајрудина Крвавца, „Рој“ (1966) Миће Поповића и други, као и филмови у којима је играо у режији свог сина Горана Марковића „Вариола вера“ (1982) и „Сабирни центар“ (1989). Из новог броја часописа Кинотека преносимо текст Маријане Терзин Стојчић под насловом „Раде Марковић: Вршњак домаће кинематографије“.

Раде Марковић: Вршњак домаће кинематографије
Сто година од рођења великана југословенског филма

Да ли је то онај мали скојевац који у дечјим колицима превози митраљез партизанима, недорастао јединац који туче вољену жену с нечистом крвљу у венама, или онај Небојша који јуриша у тешком оклопу на свемоћног господара спреман дахом да га сруши? Да ли је то онај Уча који лута снежном планином верујући да је у праву, немоћни партизан који испод вешала добацује својим убицама да га никада неће убити? Да ли је то видар који је постао цар да би умро од једног реза бријача или Жика писар који воли вино а презире воду Трбушнице, можда колебљиви капетан Дренко који не зна ком одреду да крене или млади инжењер жељан рада и сукобљен с идејама младе жене из велеграда, новинар кога је рат довео у туђу земљу да се бори за смрт? Дечак и пијаница, лажни цар, јунак из бајке, четнички издајник, партизански командант, напредан инжењер, вођа топовске дружине, амбициозан провинцијалац и велеградски прволигаш, патер фамилиjас грађанских породица. Све је то био Раде! Наш Марчело Мастројани.

Готово члан породице, за мајке осведочени шармер, онима које су се девојчиле, мерећи лепоту и одлучност новог доба с Оливером Марковић, ћудљиви господствени принц, на крају свега наивни научник неспреман за сабирни центар. Као да није никуд ни отишао.

Раде Марковић рађао се као професионалац у радио-драми, стасавао у позоришту, бриљирао на филму и постао мезимац телевизије. Растао је с нашом кинематографијом, развијао с њеном индустријом, најпре као спикер. Био је први глас наших филмских журнала, од новембра 1944. када је и почело његово прво, додуше позадинско друговање с камером. Својим топлим баритоном освојио је најширу публику, имитирајући чак и писак локомотиве и шум проласка воза у филму Нова земља (1946). Речи је претварао у акцију и темељно доприносио златном добу београдске школе филма.

За сваки јавно крокиран лик „крива” је његова истинска страст да срамежљивост савлада оделом неког другог, а тако и чланство у групи пасионираних позоришних заљубљеника и аматера којима су, изван редовних школа, припадали још Бата Паскаљевић, Соја Јовановић, Оливера Марковић, Северин Бјелић.

Омиљени југословенски Чех

Рођен је 14. октобра 1921. у Београду, на Палилули. Деда му је био прашки апотекар Адолф Шиц, а баба Чехиња Ана. Из Земуна су дошли у Србију, покрстили се, овенчали презименом кума Марковића и добили Бошка, Радетовог оца, касније шефа благајне класне лутрије. Из брака с Анђелијом Динуловић, која је због мужа оставила студије певања у Бечу, родили су се Душан, Бранко (чувени кореограф и балет-мајстор) и Раде. Одлазак оца и развод родитеља утицали су на цео Радетов животни пут, касније и на избор уметничког позива уместо технике, коју је прво студирао. Жеља да савлада урођену стидљивост и да гледајући светски познате Купера, Габена и Гејбла једноставно нађе начин да изрази себе и све што у себи од осећаја носи, била је једини мотив за избор новог позива. Раде је себе видео на филму, што му јесте била и прва љубав.

Супротстављајући се ратном ужасу и самоћи која је бојила његове младићке дане, Раде упознаје Оливеру и налази себе у кругу младих уметника које је под финансијским патронатом богатог Пере Радовановића већ почетком рата учио редитељ Ерих Хецл. Њиховом погибијом у мајском бомбардовању Београда Раде, Оливера и Северин Бјелић придружују се групи Радоша Новаковића која ће се назвати „Група А”. Станиславски је био њихова пушка у току рата. До униформе партизана није ни стигао, бар не у животу. После рата, млади уметници окупљају се у КУД-у „Иво Лола Рибар”, 1946. формирају Омладинско позориште, прелазе у АКУД „Бранко Крсмановић”, када се Раде одлучује за студије историје уметности. После политички неприхватљиве Сојине поставке Сумњивог лица и разбијања уметничке групе, Добрица Ћосић убацује један број њих у Београдско драмско позориште. Насупрот увреженом реализму, Раде је са својом екипом био виновник једног од првих великих позоришних скандала који је, срећом, променио и ток београдске позоришне сцене. Представу Чекајући Годоа пре премијере 1954. забранио је лично Крлежа, па је тајно изведена у атељеу Миће Поповића, због чега је редитељ Василије Поповић изгубио посао на Крсту, да би две године потом иста представа отворила „Атеље 212” у згради „Борбе”. А Раде је с Мићом Поповићем касније остварио филмску сарадњу. „У позоришту причате, на филму вас сликају”, говорио је о разликама у појавним трансформацијама свог позива на почетку каријере. Особеност и упорност, поштен однос према послу и непоткупљивост Радета Марковића огледали су се и у његовом личном, скупом избору да не буде члан партије и одбије прву понуђену главну улогу у једном од првих поратних филмова У планинама Југославије Михаила Рома. Изговор је био ангажман у Омладинском позоришту.

Дебитовао је 1948. у филму Бесмртна младост Воје Нановића као скојевац Миша, да би после Софке, снимљене исте године, у којој је играо мужа насловне јунакиње Томчу, добио главну улогу Небојше у филму Чудотворни мач (1950) код редитеља који му је поверио и дебитантску улогу. И Радош Новаковић га је после Софке видео у свом наредном остварењу, филму Далеко је сунце (1953), као тврдоглавог команданта Учу. А онда се међу првих пет његових улога издвојила она маском оптерећена у Сумњивом лицу (1954) Соје Јовановић, пре свега зато што је уобличила његову жељу за комедијом, која му је на почетку каријере била милија од војничких улога. Уосталом, и странцима се допао као карактеран комичар, па ће му они дати драгоцене прилике и у Бугарској и у Чехословачкој. У потрази за главним глумцем Јан Кадар дошао је у Београд 1957. и из прегледаних фотографија изабрао Радета. Три жеље (Tri prani, 1958) биле су њихова прва сарадња и испуњење жеље да глумац продуби себе баш као што у филму поетске двосмислености игра скромног младића којем пролазник чаробњак испуњава три жеље чинећи га брзо успешним. Тако је Раде, коришћен на парче, постао мајстор лежерне супериорности и неухватљиве продорности. После сатиричне комедије понео је главну улогу у филму истог оскаровца Вода нешто носи (1969), један од највећих професионалних домета и први Радетов филм у америчкој продукцији који је значио и његов професионални продор на друга тржишта. Тада је, по сопственом признању, највише дао и најбоље се осећао. И да није било политичких превирања 1968, питање је да ли би се Раде вратио у Југославију.

У међувремену, понео је главну улогу карактерног Шћепана у остварењу које се у историји југословенске кинематографије називало првим црногорским уметничким филмом, Лажни цар (1955), али је истовремено из Црне Горе, преко Београда, где је држао позоришни репертоар професионално од 1950. у Београдском драмском,  јурио у Босну на снимање филма Шолаја да би као официр бивше југословенске војске „пропадао” у расцепу између партизана и четника. Делећи незаборавно кадар с Оливером, Раде прелази пут од предратне војне, па потом партизанске службе, до погибије на страни четника, за шта бива награђен у Пули први пут. Уследили су 1957. Зеница, Туђа земља, где је инсистирао на главној улози уместо сигурно најављеног Северина Бјелића (којег је бар синхронизованим гласом одменио у остварењу Ешалон доктора М), и филм Мали човек, у коме је играо пробисвета хуманог само према дечаку Емилу Рубену, истински потресном због последње сцене. Други пут награду му доноси улога италијанског војника Марка у Туђој земљи. Промишљање о улогама и унутрашња преслојавања чинили су Радета Марковића изван камере. Зато је ваљда деловао неухватљиво, како су критичари примећивали „бестелесно а опипљиво”. Највише пажње, па и поларизације због глумачке илустрације дубоке кризе и усамљености која је изазвала емпатију, изазвао је тумачењем Драже Михаиловића у филму Клопка за генерала (1971). Међу објашњењима за ту глумачку униформу могло се пронаћи и оно да никада није био близак ниједној власти, те да је задатак уметности да преиспитује овај и тежи бољем свету. Можда је тај дуг политичким и друштвеним феноменима измирио породичним ускликом, филмом Тито и ја (1992). То га ипак није искључивало из кинематографских епова као што су Валтер брани Сарајево (1972), где игра сајџију Сеада, Сутјеска (1973), у којој је био инвалид песник, Отписани (1974).

Доктор од поверења

Младић по изгледу и снази исказа, човек скромног, умног и драгоценог хабитуса, за једне најблиставији зачетник релистичког стила глуме у нас, за друге протагониста модернистичког израза који неприметно прелази из опсене у опсену, често је као неухватљиви маестро игре поређен с Марчелом Мастројанијем. Обојица су уз светски ниво игре трајали као звезде посебног сјаја.

Не заборављамо филм Први грађанин мале вароши (1961), где борећи се за општи прогрес остаје сам и као човек и као председник општине. Модел трудбеника којем не праштате јер се држи престаро за осећања која га заносе, Миша уз којег блиста Јелена Жигон! А онда капетан Гестапоа Клаус, први у низу негативаца с којима ће се Раде носити почев од Песме (1961) Радоша Новаковића. Митско зло, неосетљив, али продуховљен симбол вековне борбе човека против зла. У филму Лето је криво за све (1961) Пурише Ђорђевића потврђује распон и димензије комике. У Радопољу (1963) Столета Јанковића никад крив кукавац Илија који и драму и себе доводи до уништења, слабић Ружић у Другој страни медаље (1965) Фадила Хаџића, или далеко узвишенији од Клауса, у униформи Теодора, леп и астралан непријатељски војник у филму Девојка (1965). Први Марковићев пали анђео била је улога директора Војина у Штићенику (1966), која је служила за карактерно продубљивање рола у филмовима Операција Тицијан (1964), Како су се волели Ромео и Јулија (1966), Бомба у 10.10 (1967). Баш те улоге с којима се минимално обрачунавао чиниле су га звездом која је добила име баш по њима. Тако су га често звали Доктор по улози у Диверзантима (1967), хладнокрвном интелектуалцу у партизанима чији се јуначки филмски крај просто уклапа у статус звезде.

Бројне карактерне тачке ослонца Раде је остваривао у филмовима Пурише Ђорђевића и Миће Поповића, у чијем се атељеу, сећате се, пркосно поклонио с Годоом. Био је турски пчелар и кловновски подругљив Кахриман у Роју (1966), митски осећајан слуга у Хасанагиници (1967) и инвалид у Делијама (1968). Такву везу у којој се може препустити, себи олакшати и бавити се детаљима, Раде је остварио још само са својим сином Гораном Марковићем. Некако враћајући дуг за подршку – ако се тако може назвати и неуобичајен Радетов гест да немом поруком о сналажењу, очинском лекцијом, остави сина усред Прага када је овај примљен на тамошњу Академију – емотивно фамилијарним наклоном Горан му је доделио епизоду судије у Специјалном васпитању (1977), улогу чика Моме, дародавног таста у Националној класи (1979), просветног инспектора и величанственог негативца у остварењу Мајстори, мајстори (1980) и у људском смислу деликатну улогу у филму Вариола вера (1982). А онда је уследио Сабирни центар (1989), екранизација комада Душана Ковачевића који је Раде маестрално носио и на позоришним даскама, као остарели археолог, полужив-полумртав Михаило, корен свих заплета и трагикомике ситуација око смрти угледника. Све остале улоге биле су само бисери успеха којем је Раде тежио од сарадње с Кадаром – Окупација у 26 слика, Бал на води, Бициклисти Пурише Ђорђевића, за које је награђен у Пули 1970. Млади редитељи и нова филмска поетика нису га заобишли. Биле су то улоге у филмовима Филип Филиповић (1980), где је играо оца насловног јунака, и Дечко који обећава (1981). Једном је, а Шијан му је то уприличио, био и редитељ – у филму Како сам систематски уништен од идиота (1983). Респектабилност и тајна у погледу и интонацији биле су му пратиље у последњим улогама, у филмовима Убиство с предумишљајем, Мали свет, Ми нисмо анђели 2.

Пошто је цео живот гледао као узбудљиво драматично збивање, не чуди што је глумачку чашу меда и жучи испијао тако сласно, жедно, незасито. Био је један од ретких који се суочио, изборио и говорио о глумачкој кризи у средњем животном добу, а она га је држала ван глуме пуне три године, јер „најболнија ствар сваког глумца је када схвати своје ограничености”. А живот му је донео много. Рекло би се, био је први носилац послератне филмске славе. Њу је некако напредним и класичним улогама носио више на позоришним даскама, док је с филмом делио судбину његовог развоја. Док су га хвалоспевно аплаузи испраћали као Николетину Бурсаћа или краља Александра, Десанкиног Љубинка, Салијерија, Кир Јању, Казанову, на ТВ-у као Доситеја, његов особени шарм, мужевност, кондиција, стас и глас, који су га служили до позних година, преиспитивали су се с новим друштвеним вредностима. Све то пратила је популарност брачног пара Оливере и Радета, једнако опозитна када је дошло до развода. Публици је пружио све и без икаквог дуга трајао трудећи се да публицитет искључиво гради улогама. Измицао је сваком ко је трагао за Радетом приватно и професионално. Био је један од првих и ретких који је јавности престао да се представља преко штампе. Као да није мењао ликове већ себе методично. Али никада га није било на парче. Ухватио се укоштац с младошћу намеран да јој помогне да користи свој таленат. Предавао је глуму на Академији у Новом Саду и изнедрио изузетне, данас широм Србије присутне глумачке снаге.

Гледајући наградни фонд, Ранко Мунитић, један од најбољих филмских хроничара, добро је приметио да на листама награђених Радета Марковића није било много јер је жирије ваљда пратио „осећај да иза сваке роле, ма како изузетна била, постоји још нешто веће и персоналније, те да нема смисла креације заредом награђивати“. Свакако је до краја живота постао добитник свих највећих и најпрестижнијих признања. Од филмских, три пулске Арене, Славице, Цара Константина, Октобарске награде града Београда, свих племићких глумачких грбова. Замишљајући најлепши имагинарни призор домаћег екрана, Мунитић је рекао да га је чинило троје величанствених – Раде Марковић, Милена Дравић и Павле Вуисић, којих се ове године, ове јесени, изнова сећамо. Интегралне сценичности, фантастичне филмогеничности, свеприсутни, предан, а свој – и зато лако незаборавaн, Раде!

Маријана Терзин Стојчић