Књига „Неиспричане приче“ Рајка Грлића, у издању „Лагуне“, представљена је 1. октобра у Југословенској кинотеци, у присуству аутора, славног хрватског и југословенског редитеља филмова „Устав Републике Хрватске“, „Караула“, „У раљама живота“, „Само једном се љуби“…

 

Разговор у препуној сали водио је директор Кинотеке Југослав Пантелић, а поред Грлића говорили су редитељ Горан Марковић и критичари Сандра Перовић и Теофил Панчић, док је драмски уметник Бранко Цвејић читао одломке из књиге која у форми лексикона филмских термина доноси епизоде из Грлићевог живота или сценарија неснимљених филмова.

Пантелић је, изразивши велико задовољство што се ова изузетна књига промовише у присуству тако значајног уметника као што је Грлић, приметио да њени аутобиографски елементи представљају деликатан чин изласка интиме у јавност.

Грлић је узвратио да не воли ријалити шоу, егзибиционисте нити људе који пуно причају о себи, али да је овом књигом све то прекршио.

„То су забелешке које су писане заиста за мене, без икакве потребе да буду лепо написане или некоме читљиве. Писане су као подсетник. Једино што сам помислио је да тај збир у једном фајлу може мојим унуцима једног дана открити, ако их буде занимало шта сам то радио, шта нисам и зашто нисам и да имају неки осећај прошлости у тој обитељи“, рекао је Грлић, додајући да је његов деда написао фантастичне мемоаре, које он чува у фиоци и не намерава икада да објави, а да су пуно књига објавили и његови отац и мајка.

Грлић је, како је рекао, у једном тренутку слабости показао забелешке свом честом сараднику, писцу и сценаристи Анти Томићу. „Он је почео викати да се то мора претворити у књигу. Опирао сам се, али је Анте показао фајл Марини Вујичић из издавачке куће „Хена“, а она је тврдила да је спремна објавити хтео ја то или не. Онда сам само молио да сачека годину дана да претворим то у нешто читко“, изјавио је Грлић.

Горан Марковић је признао како је мислио да добро познаје Грлића, јер су пријатељи преко 50 година, али да је из ове дивне књиге схватио да не зна много о том човеку.

„То не говори о површности нашег однса него о ономе што је у књизи написано. Ради се о некој врсти аутобиографије у којој су у првом плану разни људи и догађаји, а много мање аутор. А опет све време из збивања која описује открива се Рајко Грлић. Не могу га сакрити ни привидни облик лексикона, као ни разни стручни детаљи и тобож неважни подаци. Описујући друге људе и догађаје и заузимајући позицију наоко неутралног посматрача, овај тематски уређени бревијар открива паметног, осећајног и храброг човека, једном речју песника“, истакао је Марковић.

Према његовом мишљењу, оно што „можда највише дефинише ову књигу јесте судбина Рајка Грлића, како се она догодила и шта она значи“.

„Мислим да је судбину овог човека одредила воља да се буде истинит и то по сваку цену – и тешких политичких сукоба, изгнанства и ризика који је са њим носила његова породица. Из књиге се ипак види како је ту судбину могуће живети без и најмањег компромиса, без губитка достојанстава, без губитка смисла за хумор и све то уз пун ужитак живљења“, нагласио је Марковић.

Сандра Перовић је навела да Грлић, осведочени заљубљеник у филм, пише о људима и догађајима из филмске индустрије из различитих сфера, о томе како је настала југословенска кинематографја, о цензури, али даје и осврт на историју, живописне анегдоте, сентиментална сећања на младост, откривајући непознате детаље о себи.

„Првом књигом коју потписује као бриљантан приповедач, а помогло му је и сценаристичко искуство смешних, бизарних, трагичних прича међу којима је неке проживео, неке чуо, а неке су плод његове маште, открио нам је да се читав свој живот скривао иза својих филмских јунака и живео њихове животе“, рекла је Сандра Перовић.

Како је приметила, „ову књигу која у себи крије логички нанизане мини романе који се смењују као на филмској траци тешко је жанровски одредити“ – она је и аутобиографска и концептуална, прозно штиво које се лако чита, а има и едукативни карактер јер даје шифрарник 164 филмска појма на енглеском језику.

„Привукао ме је начин на који је књига структурирана. Иза сваког стручног појма следи кратак опис, потом низ анегдота, сећања, поређења. Има ту ироније и аутоироније, хумора и емотивно дочараних стања аутора са којима читалац лако може да се саживи“, оценила је Сандра Перовић.

Теофил Панчић је напоменуо да је и сам отишао из Загреба 1991. године, као и Грлић, али и многи други.

„Имам осећај да ова књига припада никад проглашеној али постојећој библиотеци или едицији књига које су написали аутори и ауторке са овог простора, а чија је заједничка особина та да је те фамозне ’91. у њихове животе, у само средиште пала огромна бомба и те животе разнела у крхотине. Од тада покушавамо те крхотине да саставимо, да саставимо сопствено биће и да га некако реорганизијемо“, рекао је Панчић, додајући да Грлићева књига спада у врх поменуте едиције.

Како је оценио, књига има крајње необичну и оригиналну структуру. „Гледајући садржај – записе насловљене филмским терминима на енглеском, човек би помислио да је то нека стручна енциклопедија или можда експериментална проза. А Рајко је напросто искористио те термине као згодан асоцијативни низ да на нелинеаран начин исприча причу свог живота, али и причу друштва или друштава, држава, градова у којима је живео, борио се са идеолошким митоманијама, са медиокритетством, завишћу, остајући увек свој и достојанствен“, рекао је Панчић.

„О свему томе Грлић пише без икакве разметљивости или нарцизма. Књига се лако чита, не испушта се из руку до самог краја, а када склопите корице пожелите да поновите наслов његовог филма ’Браво маестро’“, изјавио је Панчић.

Током промоције Грлић се присетио сарадње са Гораном Марковићем и Срђаном Карановићем, свог последњег југословенског или првог хрватског филма „Чаруга“, говорио је о својој одлуци да напусти Хрватску и живи у Америци и то у провинцији, о свом тамошњем педагошкома раду, а затим о повратку у земљу, када је Фрањо Туђман отишао у болницу, јер је сматрао да је то период који треба зебележити.

„Тако је настао документарац „Ново, ново вријеме“, а мени је поново прорадила глад за филмом“, рекао је Грлић, који је потом снимио играни филм „Караула“ као копродукцију више екс-ју земаља.

Након промоције Грлић је потписивао књигу поштоваоцима који су формирали дугачак ред, а затим је приказан његов најновији филм „Устав Републике Хрватске“.