Knjiga „Nacionalna klasa – Igrani filmovi Gorana Markovića“, koju je priredila Maja Medić, a objavio Filmski centar Srbije, predstavljena je 8. decembra u Svečanoj sali Jugoslovenske kinoteke.

O ovoj značajnoj i zanimljivoj fotomonografiji govorili su reditelj i scenarista Goran Marković, direktor izdavačke kuće „Klio“ Zoran Hamović, glumac Sergej Trifunović i Maja Medić. Promociju je vodio urednik izdanja FCS-a Miroljub Stojanović, u prisustvu velikog broja glumaca, prijatelja i saradnika, ali i obožavalaca filmova Gorana Markovića, kojem je u Kinoteci priređena retrospekiva, kao i izložba povodom 40 godina od snimanja njegovog prvog filma Specijalno vaspitanje.

Na pitanje Stojanovića da li je uzbuđen zbog ove sjajne knjige, Marković je odgovorio da je u prvi mah bio uplašen. „Knjiga je teška kilo i 300 grama. Nekako nameće ideju da je to kraj. Šta bi se dalje radilo? Ali ja ne mogu da prihvatim tu ideju. Naravno, kada sam video sadržaj obradovao sam se. Toliko je puno truda i dobrog ukusa uloženo u nju“, rekao je on.

Maja Medić je izjavila da joj je u ovom vrlo obimnom projektu saradnja sa Markovićem bila najzahvalniji deo priče.

„On je osoba od poverenja i davanja šanse ljudima. Ta podrška me je motivisala. U radu na knjizi najveći deo posla bio je pronalaženje arhivskih materijala i fotografija iz njegove 40 godina druge karijere. Kada sam sve prikupila i počela da slažem ovu slagalicu, to je bilo čisto uživanje“, rekla je ona.

Kako je nedavno priredila i knjigu povodom 40 godina serije „Grlom u jagode“ (zajedno sa Stefanom Arsenijevićem), napomenula je da je „praška škola“ bliska njenom senzibilitetu, bez obzira što ne pripada toj generaciji i da joj puno znače filmovi Markovića, Karanovića, kao i Rajka Grlića.

Zoran Hamović, koji je objavio dve Markovićeve prozne knjige, ocenio je da je ova fotomonografija dragoceni kapital za čitaoce i za sve one koji žele da važne stvari ostanu u pamćenju, da se kultura u kojoj smo ne učini varvarskom, kako nam svakodnevica ponekad preti.

„Kada govorimo o Goranovom stvaralaštvu, monumentalnost je jedina reč koja ga karakteriše. Ova voluminozna knjiga je prirodan odgovor. Onaj ko ju je smislio i pravio pronašao je odgovarajući izraz, nije bio pretenciozan“, rekao je Hamović, dodajući da je ova knjiga „u kojoj je atmosfera filmska, u jednom segmentu moćnija od slike, jer objašnjava i ono ispred i iza scene, rekonstruiše jedno vreme i njegov duh, a Marković je upravo onaj ko daje priliku da se razume jezik epohe“.

Hamović je čestitao Miroljubu Stojanoviću, Maji Medić i dizajneru Slavimiru Stojanoviću: „Učinili ste knjigu monumentalnom, u skladu sa glavnim junakom“.

Povodom paralelnog filmskog, pozorišnog i književnog opusa Markovića, ocenio je da je „Goran tokom svih ovih godina svoje aktivnosti usmeravao u različitim pravcima, zahvaljujući talentu kao osnovnoj supstanci koja je mogla da se prostire u svim tim pravcima“.

Marković je primetio da je on zapravo režirao pišući. „Puno sam radio na scenarijima, u mnogo verzija, tako da sam uvek mnogo pisao. Za Nacionalnu klasu čak 12 verzija, svaku na po više od 100 strana i to u ono doba na pisaćoj mašini. Uostalom, Žika Pavlović je rekao: Pisanje se uči tako što sedneš i pišeš. Kada su se pojavili kompjuteri, odmah sam se „primio“, seo pred ekran i u jednom dahu napisao prvu ruku scenarija Već viđeno“, rekao je on.

Miroljub Stojanović je napomenuo da je knjiga stručno opremljena bitnim podacima i kao takva značajna sa istraživače, ali da čitaocu pruža, kroz sećanja Markovićevih saradnika, razne šale i pikanterije, a posebno je istakao „stilsku i tekstualnu bravuru“ Sergeja Trifunovića.

Trifunović je rekao da je taj tekst prilično emotivan i da je Marković, koji mu je bio profesor na Fakultetu dramskih umetnosti, odigrao važnu ulogu u njegovom životu. „Ja sam njegov student, saradnik, fan – sve to, ali pre svega fan. Kada sam kao srednjoškolac gledao filmove Gorana Markovića i Srđana Karanovića definitivno se kod mene iskristalisalo da ću se baviti glumom“, istakao je on, a kroz anegdotu sa snimanja Turneje objasnio je zašto ceni Markovića kao reditelja.