ЏОН ХЈУСТОН

ФИЛМСКИ ЦИКЛУС

Великани светског филма: Џон Хјустон

Сала Динко Туцаковић, Косовска 11. Од 8. до 12. новембра 2017.

Циклус Великани светског филма овог месеца посвећен је Џону Хјустону, славном америчком редитељу, сценаристи, глумцу, продуценту дуге и плодне каријере, двоструком оскаровцу.

Од 8. до 12. новембра у Музеју Југословенске кинотеке у Косовској 11, биће приказано 15 филмова, почев од Малтешког сокола (1941). Следе Џунгла на асфалту (1950), Неприлагођени (1961), Судија за вешање (1972), Мртви (1987) и др.

Биће то прилика да се на великом платну виде глумачке звезде: Хемфри Богарт, Мерлин Монро, Кетрин Хепберн, Ава Гарднер, Клерк Гебл, Ричард Бартон, Елизабет Тејлор, Пол Њумен, Марлон Брандо, Анђелика Хјустон…

 

Среда, 8.11.

17:00 МАЛТЕШКИ СОКО (САД, 1941)
The Maltese Falcon
ул: Хемфри Богарт (Humphrey Bogart), Мери Астор (Mary Astor)
р: Џон Хјустон (John Huston)

19:00 ОСТРВО ЛАРГО (САД, 1948)
Key Largo
ул: Хемфри Богарт (Humphrey Bogart), Лорин Бекол (Lauren Bacall)
р: Џон Хјустон (John Huston)

21:00 БЛАГО СИЈЕРА МАДРЕ (САД, 1948)
The Treasure of Sierra Madre
ул: Хемфри Богарт (Humphrey Bogart), Волтер Хјустон (Walter Houston)
р: Џон Хјустон (John Huston)

 

Четвртак, 9.11.

17:00 ЦРВЕНА ЗНАЧКА ЗА ХРАБРОСТ (САД, 1951)
The Red Badge of Courage
ул: Оди Мафи (Audie Murphy), Бил Молдин (Bill Mauldin)
р: Џон Хјустон (John Huston)

18:30 ЏУНГЛА НА АСФАЛТУ (САД, 1950)
The Asphalt Jungle
ул: Стерлинг Хајден (Sterling Hayden), Мерилин Монро (Marilyn Monroe)
р: Џон Хјустон (John Huston)

20:30 АФРИЧКА КРАЉИЦА (САД, 1951)
The African Queen
ул: Кетрин Хепберн (Katherine Hepburn), Хемфри Богарт (Humphrey Bogart)
р: Џон Хјустон (John Huston)

 

Петак, 10.11.

17:00 МОБИ ДИК (ВБ/САД, 1956)
Moby Dick
ул: Грегори Пек (Gregory Peck), Ричард Бејсхарт (Richard Basehart)
р: Џон Хјустон (John Huston)

19:00 НЕПРИЛАГОЂЕНИ (САД, 1961)
The Misfits
ул: Кларк Гејбл (Clark Gable), Мерилин Монро (Marilyn Monroe)
р: Џон Хјустон (John Houston)

21:00 НОЋ ИГУАНЕ (САД, 1964)
The Night of the Iguana
ул: Ава Гарднер (Ava Gardner), Ричард Бартон (Richard Burton)
р: Џон Хјустон (John Huston)

 

Субота, 11.11.

17:00 ЧОВЕК ИЗ АУСТРАЛИЈЕ (ВБ/САД, 1973)
The MacKintosh Man
ул: Пол Њумен (Paul Newman), Доминк Санда (Dominiqe Sanda)
р: Џон Хјустон (John Houston)

19:00 ОДСЈАЈИ У ЗЛАТНОМ ОКУ (САД, 1967)
Reflections in a Golden Eye
ул: Елизабет Тејлор (Elizabeth Taylor), Марлон Брандо (Marlon Brando)
р: Џон Хјустон (John Huston)

21:00 КАЗИНО РОЈАЛ (ВБ/САД, 1967)
Casino Royale
ул: Питер Селерс (Peter Sellers), Орсон Велс (Orson Welles)
р: Кен Хјуз (Ken Hughes), Џон Хјустон (John Huston), Џозеф Мекграт (Joseph McGrath), Роберт Периш (Robert Parrish), Ричард Талмаџ (Richard Talmadge)

 

Недеља, 12.11.

17:00 СУДИЈА ЗА ВЕШАЊЕ (САД, 1972)
The Life and Times of Judge Roy Bean
ул: Пол Њумен (Paul Newman), Ава Гарднер (Ava Gardner)
р: Џон Хјустон (John Houston)

19:00 ГРАД ИЗОБИЉА (САД 1972)
Fat City
ул: Стејси Кич (Stacy Keach), Џеф Бриџис (Jeff Bridges)
р: Џон Хјустон (John Huston)

21:00 МРТВИ (ВБ, 1987)
The Dead
ул: Анђелика Хјустон (Anjelica Huston), Донал Мекeн (Donal McCann)
р: Џон Хјустон (John Huston)

 

ЏОН ХЈУСТОН

Будући да се седма уметност често сматра хиперпродукцијом, ретко се дешава да се вођа филмске екипе истакне као што је то успео човек кога је Хемфри Богарт из шале звао чудовиште, Пол Њуман ексцентрични ексцентрик, а филмски зналци Хемингвеј покретних слика.

Као режисер донео нам је рођење једног од најконтроверзнијих жанрова – филм ноара, новитете у филмском језику, звезде без којих би класичан Холивуд био незамислив, а говори се и да су глумци улоге у његовим филмовима често сматрали кулминацијом своје каријере. Једина је особа у историји филма која је режијом до Оскара довела свог родитеља и своје дете.

Ове године бележимо тридесет година од смрти великана, једног јединог Џона Хјустона, који је готово пола века активно стварао светове својим невероватним талентом за приповедање.

Био је јединац разведених родитеља, али је одрастао у окружењу пуном љубави и подршке. Као момак, после решених здравствених проблема, почиње да се бави боксом. Међутим, након неколико повреда и операција одустаје од те идеје и одлази у Мексико да се опорави. До краја живота био је опчињен том земљом, а анегдоте које је тамо проживео касније користи у филму Благо Сијера Мадре (The Treasure of the Sierra Madre, 1947). После неког времена враћа се у Америку и веома млад жени својом првом љубављу. Желећи да стане на ноге, иако је сликање било његова највећа страст, бира да зарађује од писања. Уз очеву помоћ успева да објави своју приповетку „Будала” и добија прву плату. Затим читајући сценарио за филм на коме је његов отац радио записује неколико критика и идеја које би га побољшале, те се састаје с режисером Вилијемом Вајлером, који му постаје један од најбољих пријатеља. После још неколико написаних дела, успева да прода сценарио за филм Три странца продукцијској кући „Ворнер брадерс” и ту добија стално запослење.

Након низа успеха као сценариста, добија прилику да седне у режисерску столицу. На изненађење продуцената бира да екранизује дело Малтешки соко, које је већ двапут неуспешно било пренето на филмско платно. Будући да се у младости бавио сликарством, за свој први филм исцртава све кадрове, тј. креира комплетан сториборд. То је метода која му је пружила сигурност – осећај да фигуративно и буквално држи филм у својим рукама. Пред снимање, пријатељ и продуцент Хенри Бленки даје му савет који он у својој аутобиографији описује као најбољи за сваког режисера почетника: ,,Упамти да је свака сцена коју снимаш најважнија сцена у филму.”

Као син глумца Џон има поверења у глумачки процес рада и даје слободу актерима да сами разраде мизансцен, притом само дискретно имплицирајући своју идеју. Малтешки соко (The Maltese Falcon, 1941) поставља потпуно нови стандард детективских фабула, у коме се прича одмотава и замотава сваким одабиром угла и покрета камере, а протагониста Спејд драмском емпатијом бива убачен у котао догађаја и ликова који више ни сами не знају шта је истина, а шта обмана. Наизглед споредна романтична прича подсмева се исказима љубави који су владали другим платнима у то време и наслућује владање индивидуализма у душама нових генерација.

После великог успеха његовог првенца, Хјустона позивају да учествује у рату. Снима три документарна филма и добија Легију части због храбрости и рада током ратних услова. Његов повратак у Холивуд обележава филм Благо Сијера Мадре. Примећујући нијансе људске личности и начине на које се оне мењају под светлима различитог интензитета, Хјустон је заиста направио филм који је постао благо и пример грађења јунака друкчијих карактера. Три мушкарца, сваки поштен и честит у границама које сматра правилним, показују да када се више енергија удружи зарад једног циља, не постоји препрека која их може спречити. Осим, наравно, њихове сопствене похлепе. Џон успева да без много речи правилно усмери глумца, никада не захтевајући резултат, већ дајући импулс. Опет се одлучује за Хемфрија Богарта, који је тада већ био међу најблиставијим холивудским звездама, али и за свог оца Волтера Хјустона. Култни поступак тог феноменалног глумца био је лудачки смех и радовање уз мали плес инспирисан било добром било лошом вешћу, који показује да његов јунак све то сматра само још једном Божјом шалом. За тај филм Волтер добија Оскар за најбољу споредну мушку улогу, а Џон за најбољи сценарио и режију, те тако постају једини двојац отац–син који осваја ту престижну награду исте године, и то за исти филм.

Џон Хјустон често се појављује као споредан лик у својим филмовима. Не практикује ту интерну шалу по принципу ,,пронађите уљеза” као Хичкок, већ суптилно, потпуно се уклапајући у причу, тако да само неколицина која му добро познаје лик може приметити да је главни човек иза камере у тој сцени променио перспективу. У Благу Сијера Мадре, на пример, глуми господина коме Добс (Хемфри Богарт) тражи новац три пута у току истог дана док проси не примећујући да је то иста особа.

Током снимања у Мексику, један локални дечак проводи много времена с филмском екипом и постаје мезимац Џона Хјустона. Када Џон сазна да је дечак сироче, одлучује да га усвоји не консултујући се са својом тадашњом, трећом женом и пошто реши папирологију, долеће у Калифорнију са својим сином Паблом да га упозна с његовом новом мајком.

Снимање напољу увек му је било драже него у студију, а због љубави према путовањима, често је бирао егзотична места која ће га инспирисати за стварање. Импозантно остварење Афричка краљица (The African Queen, 1951) представља Кетрин Хепберн у потпуно новом светлу. Трансформације глумачког пара наводе гледаоце да гладно ишчекују решење сваке препреке на њиховом наизглед немогућем и у потпуности суицидном путовању. Однос између ликова људски се мења не само зато што су приморани да се заједно боре за опстанак већ и зато што с временом почињу да увиђају и цене међусобне квалитете.

Током снимања Џон Хјустон сматрао је да Кетрин игра Роузи сувише озбиљно, па јој је насамо предложио да своју глуму базира на Еленор Рузвелт и ,,набаци осмех за јавност у суочавању са свим несрећама”, што је Кетрин сматрала најбољом саветом који је икада чула.

Током снимања тог филма у дивљинама Африке готово цела екипа заразила се маларијом и разним другим болестима и инфекцијама, осим Хјустона и Богарта, који су уместо воде пили алкохол. Велику помоћ пружа им тада такође позната филмска дива Лорен Бекол, која је на пут као пратња свом супругу Хемфрију Богарту понела антибиотике. Због тешког здравственог стања екипе, студио запошљава локалце, међутим ниједан се не појављује на снимању јер се раширила гласина да су ти чудни белци заправо канибали и да је позив на посао организована клопка. Авантуре са снимања описане су у роману главне даме тог филма Кетрин Хепберн Како сам ишла у Африку са Богартом, Беколовом и Хјустоном и замало полудела, као и у Хјустоновој аутобиографији.

Хјустон је тврдио да пола режије лежи у одабиру добрих глумаца. Управо он даје прву битнију улогу икони женствености Мерилин Монро у филму Џунгла на асфалту (The Asphalt Jungle, 1950). За Мерилин је до последњег дана има само речи хвале. Доживљавао ју је као квалитетну драмску глумицу која дочарава улогу из њене суштине, а искреност из личних искустава. Желевши да то докаже и ширим масама којима је она била позната искључиво као секс-симбол и не превише бистра девојка, поверава јој улогу у филму Неприлагођени (Misfits, 1961), написаном руком њеног мужа Артура Милера. Снага, понос, задртост и супротстављање осећајности коју у њему изазива једна жена красе главни мушки лик у тумачењу Кларка Гејбла. После гледања прве руке монтаже, Гејбл закључује да му је то најбоља улога до тада, док Мерилин није била задовољна будући да јој је муж отежавао посао јер јој је неколико пута драстично мењао текст непосредно пред снимање.

Тај филм прати низ интрига, распад брака Милера и Монроове у време продукције, али и неповезана прерана смрт главних глумаца убрзо после завршетка снимања.

Хјустон снима још много значајних филмова разних жанрова, од којих би се могли издвојити Моби Дик (Moby Dick, 1956), The Kremlin Letter (1970), Човек који је желео да буде краљ (The Man Who Would Be King, 1975), мјузикл Ени (Annie, 1982) и Част Прицијевих (Prizzi’s Honor, 1985). У познијим годинама активира се и као глумац и тумачи култног зликовца под режисерском палицом Романа Поланског у Кинеској четврти (Chinatown, 1974), затим професора Моријартија насупрот Роџеру Муру у улози Шерлока Холмса, као и једног од првих Гандалфа у анимираној адаптацији Хобита.

Део свог живота проводи у Ирској и добија држављанство те земље. Осећајући шта надолази, овај веома интуитиван виртуоз свој последњи филм назива Мртви (Dead, 1987). Писање сценарија поверава сину Тонију, док главну улогу даје ћерки Анџелики. Филм базиран на приповеци ирског писца Џејмса Џојса најпознатији је по завршном монологу у коме се анализира пролазност и чудноватост живота.

Приватни живот Џона Хјустона био је скуп невероватно узбудљивих догађаја и личности и чини се да је у њему једино недостајало монотоније. Женио се пет пута и имао петоро деце, од којих је четворо постало део филмске индустрије. Уживао је у лову, покеру и шаху, имао сјајан смисао за хумор и много пријатеља. Био је заљубљиве природе, страствен, пун мотивације и ентузијазма до последњег дана. То се може закључити и из његовог цитата: ,,Живео сам неколико живота. Склон сам томе да завидим човеку који води један живот, с једном женом, у једној земљи, под једним Богом.” Ипак, да је било тако, историја филма пропустила би једног од револуционарних уметника који је утицао на комплетан ток и развој светске кинематографије.

Мими Влаовић