ПОГОДИ ШТА ИМА ЗА ВЕЧЕРУ!

ФИЛМСКИ ЦИКЛУС

Шок коридор представља: Погоди шта има за вечеру!

Сала Динко Туцаковић, Косовска 11 / Од 22. до 24. децембра 2017.

 

Петак, 22.12.

17:00 НЕВОЉЕ СВАКИ ДАН (ФР/НЕМ/ЈАП, 2001)
Trouble Every Day
ул: Винсент Гало (Vincent Gallo), Беатрис Дал (Bеatrice Dalle)
р: Клер Дени (Claire Denis)

19:00 ИЗГЛАДНЕЛИ (ЧЕШ/ВБ/САД, 1999)
Ravenous
ул: Гај Пирс (Guy Pearce), Роберт Карлајл (Robert Carlyle)
р: Антонија Бирд (Antonia Bird)

21:00 ЉУДОЖДЕРИ АМАЗОНА (ИТ, 1981)
Cannibal Ferox
ул: Ђовани Ломбардо Радиче (Giovanni Lombardo Radice), Лорена де Сел (Lorraine de Selle)
р: Умберто Ленци (Umberto Lenzi)

 

Субота, 23.12.

17:00 РОДИТЕЉИ (КАН/САД, 1989)
Parents
ул: Ренди Квејд (Randy Quaid), Мери Бет Херт (Mary Beth Hurt)
р: Боб Балабан (Bob Balaban)

19:00 ДЕЛИКАТЕСНА РАДЊА (ФР, 1991)
Delicatessen
ул: Мари Лор Дуњак (Marie-Laure Dougnac), Доминик Пинон (Dominique Pinon)
р: Марк Каро (Marc Caro), Жан Пјер Жене (Jean-Pierre Jeunet)

21:00 ХОЛОКАУСТ ЉУДОЖДЕРА (ИТ, 1980)
Cannibal Holocaust
ул: Роберт Керман (Robert Kerman), Франческа Чарди (Francesca Ciardi)
р: Руђеро Деодато (Ruggero Deodato)

 

Недеља, 24.12.

17:00 ТИ СИ ЗА ВЕЧЕРУ (ХК, 1980)
Di yu wu men
ул: Норман Чу (Norman Chu), Еди Ко (Eddy Ko)
р: Тсуи Харк (Tsui Hark)

19:00 НЕЖНОСТ ВУКОВА (НЕМ, 1973)
Die Zärtlichkeit der Wölfe
ул: Курт Раб (Kurt Raab), Рајнер Вернер Фасбиндер (Rainer Werner Fassbinder)
р: Ули Ломел (Ulli Lommel)

21:00 ТЕКСАСКИ МАСАКР МОТОРНОМ ТЕСТЕРОМ (САД, 2003)
The Texas Chainsaw Massacre
ул: Џесика Бил (Jessica Biel), Џонатан Такер (Jonathan Tucker)
р: Маркус Ниспел (Marcus Nispel)

 

ШОК КОРИДОР ПРЕДСТАВЉА: ПОГОДИ ШТА ИМА ЗА ВЕЧЕРУ!

Канибализам је увек симболичан, чак и када је стваран.

Маршал Салинс, „Raw Woman, Cooked Man”

Холокауст људождера (Cannibal Holocaust, 1980)

Скоро у сваком кутку старог и модерног света практикује се неки облик канибализма. То је једна од древних пракси коју човечанство као да нема намеру да искорени. Код животиња је одвратност према једењу сопствене врсте урођена и не мора се „научити” као код људи. Кроз историју уметности многи аутори дотакли су се те теме у мањој или већој мери. Бавили су се људима који једу друге људе. Када, зашто и због чега? Кроз митове, фолклор и бајке, фикцију и литературу, сликарство, антрополошке студије, „монодо” филмове, „шокументарце”, скоро кроз све филмске жанрове провлачи се табу тема од које многи зазиру, а то је канибализам. Та реч потиче из шеснаестог века, од речи „каниба”, једне од варијаната израза „кариб”, којим су називани становници Карипских острва. Европски истраживачи открили су да су тамошња племена практиковала једење људи, те је тако реч канибал добила значење људождер.

У савременом свету канибализам представља трауме које утичу на нашу људскост – забрањене пориве, одвратне дубоко потиснуте жеље, антисоцијалне облике понашања – које деца уче да одбацују у процесу социјализације. Канибализам постаје неизмерно комплексан феномен с многоструким значењем. Као пракса, може представљати одговор на глад или трансформацију и социјалну формулацију психичке енергије; као ритуал, може представљати усвајање културне тенденције људи да регулишу жељу да управљају својим друштвеним поретком; као симбол, може представљати све оно што се мора потиснути, регулисати и контролисати да би се одржао социјални поредак.

Канибализам као дијета или начин исхране – с антрополошке тачке гледишта ни по чему није суштински бизаран, не представља табу нити је забрањен. Најраспрострањенији примери су exophagy (једење припадника другог племена или непријатеља) и endophagy (једење чланова сопствене породице или исте групе). У појединим деловима света то је начин исхране, чак саставни део дијете. Докази гастрономског канибализма сежу и до пола века уназад. Откриће пекиншког човека осамдесетих у Енглеској, у пећини Чедар у Сомерсету, даје индиције да је то била пракса у британском каменом добу. На Новој Гвинеји педесетих су открили генетску болест мозга куру, проузроковану таквим начином исхране. Први документарни филмови који су се бавили том тематиком били су Cannibals of the South Seas (1912) и Among the Cannibal Isles of the South Pacific (1918), брачног пара Мартина и Осе Џонсон. Карамоја (1945), „антрополошка студија” редитеља Ернеста Гоулда, долази до шире биоскопске публике због сензационалистичког приступа рекламирању – на памфлетима су тај филм описивали као туристичко-авантуристички поглед на Африку и начин да се упознају суседи који су само неколико сати далеко, а гарантовали су и нецензурисане снимке ритуала и дивљачког начина живота. Голд је филм снимао у Белгијском Конгу. Хтео је да забележи убијање животиња, али га је једна Енглескиња наговорила да прати експедицију која је кренула да изучава племе Карамоја. Тај филм отворио је врата експлоатацијским документарцима као што су Cannibal Island (1956) Дејвида Ф. Фридмана о пигмејима Јужног Пацифика. Шездесетих је изашао прототип мондо филмова Пасји живот (Mondo cane, 1962) Паола Каваре, Гвалтијера Јакопетија и Франка Просперија. Иако је, наводно, у њему већина ствари била намештена, па и грицкање костију људи из једног племена, тај филм постао је популаран и публика је тражила још. Стога, исти тандем убрзо избацује наставак, затим и Africa addio (1966), а у исто време појављују се и слични филмови: Mondo Bizarro (1966) Лија Фроста, Mondo balordo (1964) Роберта Бјанкија Монтера и Алберта Т. Виоле с Борисом Карлофом као наратором, You Are What You Eat (1968) Барија Фајнстајна. Последњи крици из саване (Ultime grida dalla savana, 1975) Антонија Климатија и Марија Море с Албертом Моравијом као наратором обележили су крај ере мондо филмова и препустили примат много опаснијим „шокументарцима”, који су забрањивани широм света јер су приказивали праве злочине. Пандорину кутију отворио је Џон Алан Шварц филмом Faces of Death (1978), у коме су приказани Семјуел Берковиц (Семов син), архивски снимци Адолфа Хитлера и Бенита Мусолинија, разна самоубиства и убиства. Иако је био веома критикован, такав поступак данас је део наше свакодневице, те је сада сасвим нормално да на вестима гледамо уживо страхоте рата, дронове или ракете који уништавају људске животе, терористе како обезглављују жртве... Тиме смо доказали да смо били и остали канибалска култура.

Симболични канибализам – једење других у ритуалне сврхе. Да бисмо га у потпуности разумели, његове корене морамо потражити у митовима, фолклору, уметности и религији. Као и претходна врста и ова има древну праксу – од религијских церемонија на планини Лицеја у Аркадији жртвовања код Астека и њиховом веровању да када свештеник поједе срце оживљава снагу света и животну силу, преко Тибетанаца, код којих, када умре глава породице, рођаци једу његово тело, до хришћанства, где се на крају литургије или мисе симболично конзумира тело Христово у облику нафоре, односно хостије, и крв као црвено вино. У ратничким културама, на пример међу Абориџинима у Аустралији, Маорима с Новог Зеланда, Ашантима из Африке, било је уобичајено да се непријатељи једу како би се добила њихова снага. Мел Гибсон је у Апокалипту (Apocalypto, 2006) приказао без цензуре ритуална убиства Маја. Хершел Гордон Луис се у филму Крвава гозба (Blood Feast, 1963) бави култом богиње Иштар и покушајима Фуада Рамзеса да је оживи тако што јој приноси младе девојке као жртве и прави гулаш од њиховог меса. Иако направљен за свега 24.000 долара и за многе негледљив, тај филм ушао је у историју кинематографије као један од заслужних за сплатер (прскање у овом случају крвљу), а остала Луисова остварења окарактерисана су као „порнићи с пуно кечапа”. Италијански редитељи највише су се бавили првим двема врстама у свом такорећи посебном поджанру познатијем као „италијански канибали”. Il paese del sesso selvaggio (1972) Умберта Ленција јесте прича о домороцима из џунгли Тајланда и Бурме и фотографу који присуствује њиховим дивљим ритуалима секса, мучења и канибализма, те потом бива приморан да се ожени поглавичином ћерком. Сличном тематиком бави се и Последњи свет канибала (Ultimo mondo cannibale, 1976) Руђера Деодата, драма о  експедицији у џунгли која је покренула серију филмова „спасавање од канибала”. Као и у претходном остварењу, и у том глуме Иван Расимов и Ме Ме Лај, која ће већи део своје глумачке каријере провести у улози домороткиње у канибал филмовима. Емануела и последњи свет канибала (Emanuelle e gli ultimi cannibali, 1977) Џоа д’Амата (псеудоним редитеља Аристида Масачесија) јесте покушај да се  поджанр зачини сексом, а Лoра Гемсер, која глуми црну Емануелу, била је савршен избор. То је филм о авантури њујоршке новинарке која у потрази за причом умало не заврши као нечији оброк или секс робиња. Идеја о лепим женама суоченим с дивљацима наставља се у Планини канибала (La montagna del dio cannibale, 1978) Серђа Мартина, с прелепом Урсулом Андерс, као још једној варијацији на тему претходних филмова. Холокауст канибала (Cannibal Holocaust, 1979) Руђера Деодата унео је праву пометњу, али и унапредио жанр. Четири млада репортера нестају док су снимала документарни филм „Зелени пакао” о примитивним канибалима у Јужној Америци. Професор антропологије Њујоршког универзитета креће у потрагу за њима и проналази снимке које су направили. Оно што је требало да буде заоставштина постаје документ о страшној судбини која их је задесила. Насилан, ексцесиван али интелигентан, тај филм намерно руши границе између посматрача и камере, посматрача и  насиља, између шока и слободе, и преиспитује природу воајеризма на великом екрану. Због експлицитности и документаристичког приступа Деодато је завршио на суду јер су сви били убеђени да је побио своје глумце. Публика се, међутим, још није била заситила том темом, што је натерало Умберта Ленција да се врати ономе што је започео скоро десет година раније, те снима Живе поједене (Mangiati vivi!, 1980) и Људождере Амазона (Cannibal ferox, 1981). Antropophagus (1980) Џоа д’Амата јесте бисер у мору сличних филмова. Радња је смештена на грчка острва где групу туриста прогања поремећени психопата с канибалним поривима. Ономе ко успе да одгледа филм до краја, дубоко у сећању остаће финале у коме негативац једе сопствену утробу.

Алиментарни канибализам – може се поделити у две подгрупе: повремени (глад, поплаве, опсаде градова) и гастрономски. Повремени настаје из очаја, углавном у периодима несташице хране и велике глади, за време рата, као последица авионских несрећа и бродолома. Тада се увек поведе прича о канибализму као најстрашнијем и најстаријем табуу, али он никако није ни старији ни гори од инцеста, убиства детета и некрофилије. Канибализам као последица глади забележен је у Енглеској 1588. и 1601. и у Шкотској триста година касније. Најчувенији канибал у историји Енглеске је Сони Бин, глава клана који је обитавао у пећинама Галовеја у Шкотској у шеснаестом веку. Главни извор хране били су им успутни пролазници, а верује се да су одговорни за више од хиљаду убистава. Редитељ Рики Вудс у филму Sawney: Flesh of Man (2012) приказао је Бина као зликовца који живи већ вековима и коме једење људског меса продужава живот. У осамнаестом веку било је уобичајено да морнари прибегавају канибализму када им понестане хране после бродолома. Сликар Теодор Жерико овековечио је ту мрачну страну људске природе 1819. године на својој слици Сплав медуза. У другој половини деветнаестог века у Америци је Алфред Пaкер предводио групу људи у потрази за златом и остао заробљен у планинама Колорада. Вратио се сам тврдећи да је друге изгубио у снежној олуји. Међутим, многи су сумњали у његову причу јер је био сувише подгојен и изгледао добро с обзиром на оно што је преживео. Истину су открили када је снег окопнио и открио скелете с којих је било састругано месо. Џејмс В. Роберсон први се бавио тим догађајем у филму The Legend of Alfred Packer (1980). Духовит приказ дали су творци Саут парка у Alfred Packer: The Musical (1993), а Пaкером су инспирисани и Изгладнели (Ravenous, 1999) Антоније Берд. Преживели (Alive, 1993) Френка Маршала и Supervivientes de los Andes (1976) Ренеа Кардоне тему проналазе у новијој историји – авионској несрећи у Андима и начину на који је рагби тим из Уругваја преживео. Што се тиче гастрономског или „a la carte” канибализма на филму, најпознатији пример је Кувар, лопов, његова жена и њен љубавник (The Cook, the Thief, His Wife & Her Lover, 1989) Питера Гринавеја. То је барокна фантазија чији је плот у позадини, док је акценат стављен на заслепљујући визуелни стил и естетику. Иако је канибализам централна метафора у том филму, на крају ипак добијемо никад лепше послужену „људетину”. Остали филмови углавном спадају у црне комедије. Један од њих је Једући Раула (Eating Raoul, 1982) Пола Бартела, у коме се брачни пар из предграђа мучи да отвори ресторан, а случајно убиство даће му идеју о томе шта ће бити на менију. Жан Пјер Жене и Марк Каро у надреалној комедији Деликатесна радња (Delicatessen, 1991) приказују мрачну визију будућности у којој влада несташица хране, а један месар налази решење тако што одлучује да продаје људско месо. У сличној ситуацији су и људи у Зеленом сунцу (Soylent Green, 1973) Ричарда Флајшера, који нису свесни шта у ствари једу. Освежење је донела пародија на феминистичку идеологију и италијанске канибал филмове Cannibal Women in the Avocado Jungle of Death (1989) Џ. Ф. Лотона. Чак су и Пајтоновци провлачили ту тему кроз свој серијал Летећи циркус и филмове, од анимација где гледамо како једу мозак, преко морнара који конзумирају људско месо од господе на пољани и чоколаде којој људи дају онај финални укус.

Пре него што пређемо на следећу врсту, треба поменути и канибал контракултуру или како то користити у политичке сврхе и критику друштва. Жан Лик Годар је у сатиричној и надреалној фантазији Викенд (Week End, 1967) приказао групу француских буржуја који одлазе на викенд у унутрашњост. Због саобраћајне гужве напуштају своја кола и принуђени су да стопирају. Покупе их два револуционара у камиону-ђубретарцу и најпре натерају да товаре ђубре, а потом им ускраћују храну и пуне главу политичким догмама. Један пар одлучи да се придружи радикалима, научи како да живи у шуми и крене у канибални поход смрти и уништења. I cannibali (1970) Лилијане Кавани, политичка фикција помешана с фантастиком, доноси врло либерално тумачење Софоклове Антигоне, које служи као тачка конвергенције разних књижевних и филмских утицаја: класичних легенди, прича о првим хришћанима, Годаровог Алфавила и Хакслијевог Врлог новог света. Каванијева је све то помешала у апстрактни мозаик фантазије који иронично има најмање везе с правим чином канибализма. У комедији Themroc (1973) Клода Фаралда, Мишел Пиколи игра побуњеника, анархисту који се постепено повлачи из друштва у некомуникативно канибално стање. Os Canibais (1988) Маноела де Оливеире у почетку има форму опере и неку врсту варијације на Дон Ђованија, да би од половине прешао у црну комедију. Де Оливеира меша хорор с гротеском, иронију с патосом. Сатира о беспосличарском животу богатих зачињена је црним хумором, који је понекад умерен, а понекад разарајући. На крају тај канибализам је само успутни инцидент који не може бити препрека између богатих и њихове потраге за срећом.

Канибални пориви – већина култура, свесно или несвесно, дели веровање да је канибализам природна зла особина свих људи и да због тога мора да се регулише, контролише и прилагоди моралним начелима друштва. Они који не могу да се придржавају тих правила сматрају се поседнутима, обмањивачима, вешцима и вештицама, злим чаробњацима или, како их друштво назива, криминално лудим особама. Кроз историју су расути примери девијантних индивидуа за које чин канибализма представља сексуално узбуђење. Психотична убиства, праћена сакаћењем и канибализмом, нису почињена због недостатка протеина или екстремне потребе, а ни у ритуално-религијске сврхе, већ из чистог задовољства и порива који не могу да се обуздају. Већина ухваћених серијских убица имала је такве пориве, а многи аутори били су довољно заинтригирани њима да им посвете филмове. Један од првих канибала у двадесетом веку био је Фриц Харман, „кољач из Хановера”, који је харао немачком двадесетих година. Још као млад имао је неконтролисане насилне испаде, због чега га је отац сместио у лудницу. Када је изашао, није му дуго требало да заврши у затвору због џепарења и насиља над малом децом. По изласку из затвора „аванзовао” је до убиства и канибализма. Мета су му били младићи које је купио на железничкој станици, сексуално искоришћавао, а потом јео, понекад сам, а понекад и са својим љубавником Хансом Грансом. Оно што би остало касније је продавао као коњско месо. У Lo strangolatore di Vienna (1971) Џона Цурлија, Виктор Бруно игра мушкарца који је инспирисан Харманом и своје жртве претвара у кобасице. Нежност вукова (Die Zärtlichkeit der Wölfe) Улија Ломела такође је заснована на њему. Филм је продуцирао Фасбиндер, који се појављује у улози једног од гостију на канибалној вечери. Један од језивијих примера је Алберт Фиш, често називан „нежним канибалом” зато што је јео децу, па чак и записивао рецепте како их спремити. Иако су у историји кинематографије многи ликови убица били засновани на Фишу, само се Џон Боровски усудио да га прикаже у Albert Fish: In Sin He Found Salvation (2007). Највећа инспирација за филмаџије убедљиво је Ед Гејн или, како су га комшије звале, „стари чудак Еди”, ухваћен 1957. након нестанка једне жене, која је касније пронађена у његовој кући обезглављена, закачена на куке и распорена. Роберт Блох посветио му је књигу, коју је Алфред Хичкок адаптирао у филму Психо (1960), да би касније изашла још четири дела. Серијал Тексаски масакр моторном тестером заснован је на Гејновим канибалним поривима. Тед Банди или „харизматични убица”, који је тврдио да је убио више од сто жена, а осуђен за четрдесет, био је инспирација за Буфала Била и Ханибала Лектора у филму Кад јагањци утихну (The Silence of the Lambs, 1991) Џонатана Демија. Европски „ростовски Трбосек” Андреј Чикатило, који је харао више од две деценије, приказан је у Грађанину Икс (Citizen X, 1995) Криса Геролма. И Азија има свог представника. Исеи Сагава, или „кум канибализма”, у јуну 1981. позвао је колегиницу са студија на вечеру и пошто је одбила да спава с њим, убио је, затим силовао, па појео. Интересантно је да су се њиме бавили само европски аутори, Оливер Смолдерс у Adoration (1987) и Алдо Ладо у Rito d’amore (1990). Када је тај италијански филм приказан у Јапану, видео га је и сам Сагава, и то га је сексуално узбудило. Та два филма спадају у телесни канибализам, чији су најбољи примери Der Fan (1982) Екхарта Шмита, у коме жена поједе мушкарца, и La carne (1991) Марка Ферерија, с прелепом Франческом Делером, који је изазвао скандал те године на Канском фестивалу. У филму Невоље сваки дан (Trouble Every Day, 2001) Клер Дени, с Винсентом Галом и Беатрис Дал, главни окидач глади и потребе за сировим људским месом јесте сексуални акт. Навешћу још једну подгрупу, а то су „канибални покољи”, који делују катарзично. У њој се налазе прави куриозитети кинематографије направљени једном и никада више: Two Thousand Maniacs! (1964) Хершела Гордона Луиса, психотична прича о духовима и градићу на југу који је константно гладан освете над Јенкијима, те приређује фестивал који кулминира роштиљем од људског меса; Spider Baby or, The Maddest Story Ever Told (1967) Џека Хила о поремећеној породици, потомцима Ебзнера Меријера, дементног лудака који је практиковао канибализам; Cannibal Girls (1973) Ајвана Рајтмана, чије име сви повезујемо са Истеривачима духова и разним комедијама, Ружичасти фламингоси (Pink Flamingos, 1972) и Очајно живљење (Desperate Living, 1977) Џона Вотерса. У првом непозвани гости, односно полиција која жели да растури журку, постају главно јело, а у другом краљицу Мортвила испеку и поједу њени поданици.

Битан део сваког друштва је породица, па и код наших врлих канибала. У Тексаском масакру моторном тестером (1974) Тоб Хупер представио је Сојерове, чији развој пратимо кроз девет филмова. Вес Крејвен дао је своје виђење једне породице која живи ван додира с цивилизацијом у америчкој забити у остварењу Брда имају очи (The Hills Have Eyes, 1977) и наставку, а Александар Ажа поново ће нас подсетити на њих две деценије касније у римејку. Боб Балабан приказаће у Родитељима (Parents, 1987) Лајмове, не тако типичну породицу из америчког предграђа, док ће Вес Крејвен у Људима испод степеништа (The People Under the Stairs, 1991) представити традиционалну и тиме више застрашујућу белу породицу смештену усред гета. Канибализам на филму заслужан је и за појаву модерних зомбија у кинематографији, почевши од Ромерове Ноћи живих мртваца (1968), али то је тема за неки други специјал „Шок коридора”.

Многи ће помислити да је ова тематика неозбиљна и да јој нико од познатих редитеља не би пришао. Из наведених примера видимо да је се нису либили ни Годар, ни Лилијана Кавани ни Де Оливера. Међутим, можда ће опет неко рећи да су то Европљани, који воле да уметничаре. Добро, ево једног који није – Мајкл Кертиз и његов филм Doctor X (1932), базиран на позоришној драми Хауарда Комстока и Алена Милера о доктору Завијеру, директору медицинске академије на којој су сви професори на овај или онај начин повезани с канибализмом.

Ови филмови нису популарни толико као, рецимо, филмови о зомбијима, али и даље их снимају. Мексички Somos lo que hay (2010) Хорхеа Мичела Грауа у Америци је постигао толико велики успех да су направили римејк То смо шта смо (We Are What We Are, 2013), који је потписао Џим Микл. Ели Рот одао је почаст италијанским канибалима у Зеленом паклу (The Green Inferno, 2013). Прошле године на Фестивалу ауторског филма имали смо прилику да видимо како се од вегетаријанца постаје канибал у остварењу Сирово (Raw, 2016), првенцу редитељке Жилије Дикурно. А ових дана кроз наше биоскопе прошла је Гадна гомила (The Bad Batch, 2016) Ане Лили Амирпур.

Ненад Беквалац