Šok koridor predstavlja: DŽOZEF RUBEN

CIKLUS FILMOVA

Ciklus filmova Džozefa Rubena

Sala "Dinko Tucaković", Kosovska 11. 22. i 23. septembar 2016.

 

Četvrtak 22.9.

17:00 DOBRI SIN (SAD, 1993) 87'
The Good Son
ul. Mekoli Kalkin (Macaulay Culkin), Elajdža Vud (Elijah Wood)
r. Džozef Ruben (Joseph Ruben)

19:00 STRAVIČNA SNOVIĐENJA (SAD, 1984) 96'
Dreamscape
ul. Denis Kvejd (Dennis Quaid), Maks fon Sidov (Max von Sydow)
r. Džozef Ruben (Joseph Ruben)

21:00 MANIJAK / OČUH (SAD, 1987) 86'
The Stepfather
ul.Teri O’Kvin (Terry O’Quinn), Džil Šojelin (Jill Schoelen)
r. Džozef Ruben (Joseph Ruben)

 

Petak 23.9.

17:00 IZBRISANO SEĆANJE (SAD, 2004) 91'
The Forgotten
ul. Džulijan Mur (Julianne Moore), Dominik Vest (Dominic West)
r. Džozef Ruben (Joseph Ruben)

19:00 PAKAO PRAVDE (SAD, 1989) 108'
True Believer
ul. Džejms Vuds (James Woods), Robert Dauni Mlađi (Robert Downey Jr.)
r. Džozef Ruben (Joseph Ruben)

21:00 NEPRIJATELJ U MOM KREVETU (SAD, 1991) 99'
Sleeping with the Enemy
ul. Džulija Roberts (Julia Roberts), Patrik Bergin (Patrick Bergin)
r. Džozef Ruben (Joseph Ruben)

 

Šok koridor predstavlja: Džozef Ruben

Uživam da plašim publiku, jer sam i sam kukavica. Ne volim ni da gledam takve filmove. Kada sam išao da gledam Osmog putnika, istrčao sam u hodnik čim je monstrum iskočio iz Džona Harta. Trebalo mi je deset minuta da se saberem, ali nisam smeo da se vratim na svoje sedište, već sam ostatak filma odgledao stojeći u pozadini sale. Uvek sam bio kukavica i zato za odmazdu mučim druge.

Džozef Ruben

 

Dzozef Ruben

 

Kada se pogledaju Rubenovi filmovi sa početka karijere to su uglavnom bile komedije, ne bi vam palo na pamet da će isti čovek stvarno početi da muči likove u svojim ostvarenjima i terati nas da se ježimo i plašimo gledajući Stravična snoviđenja (Dreamscape, 1984), Manijaka (The Stepfather, 1987) i Neprijatelj u mom krevetu (Sleeping with the Enemy, 1991). Često je umeo da kaže da je „da je bio više puta na samo jedan loš film od toga da završi na studijama prava“. Karijeru umalo nije započeo sa porno filmom u koji je hteo da uloži pare koje je nasledio, ali je ipak snimio niskobudžetni Snaja (The Sister-in-Law, 1974). Jedini poznati glumac u filmu je Džon Sevidž, koji tumači glavnu ulogu. On igra Roberta Stronga muzičara koji na proputovanju po Americi odluči da poseti bogatog starijeg brata. Akcenat je bačen na njihovo rivalstvo i koškanje. Njihov susret, posle dužeg vremena, zamalo da se završi smrtnim ishodom po Roberta, bratu je malo falilo da ga udavi u bazenu. Naravno sledi osveta. Jedino što razlikuje ovaj film od ostalih u B produkciji je scenario, koji je pun dovitljivih i nezaboravnih replika, jedna od njih je kada Robert nazove brata telefonom i kaže: “Spavao sam ti sa ženom i sa ljubavnicom, a sada sam prosuo i tvoj kokain u planinski potok“. Nažalost ta poslednja akcija će prouzrokovati i njegov strašan kraj, što ovaj film čini mračnim i depresivnim jer Džozef ne nudi ono jeftino pročišćenje gde glavni junak mora obavezno da pobedi. Nije prošao sjajno kod kritike jedino što su isticali su pevačke sposobnosti Džona Sevidža. No nije ostao neprimećen i kod producenata. Mark Tenseru iz Krauna se dopao i ponudio je Rubenu Pom pom devojke (The Pom Pom Girls, 1975). Imao je samo naslov i poster i to je sve, tako da je Ruben dobio odrešene ruke i napisao scenario za tri nedelje. Sebe je na početku zamišljao kao reditelja koji pravi filmove za drive-in bioskope, prostor na otvorenom, veliko platno i gomilu tinejdžera koji se „privatavaju” po kolima. Nije ni čudo što je postao klasik kod ovakve publike. Školska godina u Južnoj Kaliforniji samo što je počela, momci i devojke se pripremaju za predstojeću ragbi sezonu. Glavni junaci su u stvari društveni otpadnici misfitsi i njihovim vragolijama nikada kraja: kradu vatrogasno vozilo u sred bela dana, svađaju se i tuku, uriniraju kroz prozor, vade noževe jedni na druge, gađaju se hranom u kantini. Ove mlade bitange nemaju nikakvog obzira prema pravilima i propisima nametnutim od strane školskog sistema, koji treba da im pokaže gde im je mesto i da ih drži pod kontrolom. Naredna tri filma radi za AIP(American International Pictures) i Semjuela Arkofa. Prvi u nizu je Vožnja zadovoljstva (Joyride, 1977). Dva prijatelja Skot i Džon, kojima je dosadio posao, odluče da okušaju sreću u traženju posla na naftovodu na Aljasci, pridružuje im se i Suzi Džonova devojka. Putešestvije ne bi bilo kompletno da nema peripetija i junaci na kraju ne izvrše pljačku. Sve se završi jurnjavom po Kanadi. Ruben pravi ironičan film u kome su autobiografske note očigledne i na kraju nudi hepiend u kome njih troje nađu utočište na Havajima u kome pokazuje da ne „pati od socijalne tragike“ (Dragan Jeličić, Svetlo u tami).Džona igra Robert Karadin, sa kojim je već radio na prethodnom filmu. U ulozi Suzi je mlada Melani Grifit, koja ima nekoliko nagih scena. U filmu je i En Lokhart koja je najjači adut filma pogotovu kada se pojavi u toplesu. Drugi po redu je Naša pobednička sezona (Our Winning Season, 1978), AIP-ov pokušaj da pravi ozbiljne filmove. Glavni junak je Dejvid, atletičar koji nikako da se pomeri sa drugog mesta, ni ljubavni život mu nije ništa bolji. Kada se desi tragedija on mora da ostvari dve najbitnije pobede u životu, na stazi i da osvoji srce devojke. Ovo je uzbudljiv i inspirativan film o jurenju svojih snova, kilometar po kilometar…Vidi se uticaj Američkih grafita (1973) ne toliko u strukturi, jer se ne dešava sve u jednom danu ali u onome što je želeo da postigne. Da je Arkof hteo da odvoji malo više para mogao je biti mnogo bolji film, nedostaci se vide najviše u prikazivanju perioda šezdesetih. Kritika nije bila oduševljena ni izborom glumaca „koji izgledaju kao dvadesetogodišnjaci koji pokušavaju da ponovo prožive srednjoškolske dane“. Treći film je Gorp (Gorp, 1980), koji pokušava da se šlepuje na slavu Životinjske kuće (1978) Džona Landisa. Još jedno leto u kampu Oskemo, sezonski raj za izučavanje Judaizma, gde deca dolaze da se zabave, igraju i unaprede znanje o religiji dok osoblje kampa smišlja nove vragolije i načine kako da odvuku u krevet ženske koleginice. Ruben je ovde igrao na kartu da buka, agresivno i odvratno ponašanje glavnih junaka najviše prolazi kod publike. Da bi to bilo tako mora da ima i dobre šale, većina ih se pretvara u test izdržljivosti gledanja glavnih aktera koji preglumljuju i očajnički pokušavaju da dočaraju delikventski humor. Ako ni zbog čega drugog treba ga pogledati jer se u njemu pojavljuje u jednoj od svojih prvih uloga na velikom platnu Rozana Arket. Ruben posle ovog filma nije ništa snimio četiri godine i samo zahvaljujući Denisu Kvejdu, koji mu je bio zahvalan za promociju u Našoj pobedničkoj sezoni i Gorpu, predložen je za Stravična snoviđenja. Tu započinje drugi deo svoje karijere, koji više spada u interesnu sferu Šok koridora u kome je snimio svoje najbolje filmove. Denis Kvejd je Aleks, on poseduje retke psihičke moći, može da ulazi u snove. Kristofer Palmer je Bob Bler, vođa vladine organizacije koja vlada iz senke, on hoće da iskoristi Aleksove sposobnosti i da ubije predsednika u snu jer ga stalno muče noćne more o Trećem sveskom ratu koji će sam izazvati. Stravična snoviđenja kao da su tri različita filma koja se bore da uplivaju jedan u drugi. Imamo elemente političkog trilera, naučno fantastične avanture i ljubavne priče. Obično kada se toliko stvari nagura u sat i po više liči na listu za kupovinu nego na film, ali kod Rubena sve to savršeno funkcioniše jer ima smisla za humor, zanat koji je apsolvirao radeći za AIP. Ovde po prvi put predstavlja i svoj model anti-heroja, izgubljenog u vremenu i prostoru čije ponašanje većine ne samo da ne razume već i osuđuje. Pored Kvejda i Plamera igraju Maks Fon Sidov, Kejt Krepšou i Dejvid Parik Keli koji ponavlja ulogu psihopate iz Ratnika podzemlja (1979). Za trenutak zaboravite Stravu u ulici Brestova (1984) i obratite dobro pažnju na Rubenov film koji u ničemu ne zaostaje za Krejvenovim ostvarenjem.

Sledeći Rubenov film Manijak (1987) će postati kultni klasik jedan od razloga je to što je eksploatacija koja prevazilazi žanr, a drugi je fenomenalna gluma Teri O'Kvina u ulozi očuha Džerija. Rubena je privukao lik očuha, na prvi pogled predstavnik svih nas i ono čemu težimo: lepa kuća, divna i lepa žena, savršena familija. U stvarnom životu se uglavnom pomiriš sa sudbinom ali ovde kada se našem junaku sruše snovi jedino rešenje je da eliminiše one najbliže i počne život iz početka. Manijak je film o prijateljski nastrojenom psihopati koji povremeno smatra da je neophodno da pobije svoju familiju. Očuh je primer koliko je evoluirao aspekt formule Psiha (1960) u okviru „porodičnog horora“. Ruben je imao sreće, projekat umalo nije zaživeo jer niko nije hteo da se prihvati uloge. Teri O'Kvin je bio poznati epizodni glumac i ovo mu je bila dobra prilika da zaigra u glavnoj ulozi. 2009. je izašao rimejk filma.

Ruben se dokopao projekta kojeg je odavno hteo da radi i napravio je malu pauzu od horor tematike u Pakao pravde (True Believer, 1989). Džejms Vuds igra Edi Doda, radikalnog advokata iz šezdesetih čija je sadašnja specijalnost da brani dilera drogom, jer je napokon ukapirao šta se bolje plaća. Rodžer Baron, koga tumači Robert Dauni Mlađi, je mladi advokat idealista kome je Edi uzor i želi da uči od njega. Vrlo brzo shvati da je neplaćeni asistent jednog cinika. Da bi ga vratio na pravi put nagovara ga da prihvati slučaj nepravedno osuđenog čoveka za ubistvo. Pakao pravde se odvija kao rutinski triler urbane paranoje, gde ubice šetaju ulicom zbog korupcije i kompromisa koje prave ljudi na visokim pozicijama. Producenatska kuća Kolumbija očekivala da će razvaliti na blagajnama, ali to se nije desilo. Ruben smatra da je najjači adut filma to što je delom sudska drama, delom misterija i delom priča o iskupljenju, barem je to njega privuklo kao reditelja, dok je studiju bilo teško da to proda gledaocima.

Sa Neprijatelj u mom krevetu se vraća na temu kojom se bavi u Manijaku. Film počinje kao beskompromisni pogled na maltretiranje žena, ali negde na pola prerasta u triler u kojem se negativac poigrava sa svojom žrtvom i samom publikom. Džulija Roberts igra mladu ženu čoveka koji je zaradio milione kao savetnik u trgovini nekretninama. Njega igra Patrik Bergin, on je jedan od onih koji ženu vidi kao svoje vlasništvo i sluškinju. Žena mu je potrebna da je pokazuje na zabavama, a kod kuće je žestoko kritikuje kada peškiri u kupatilu nisu u ravni ili ako konzerve u ostavi nisu poređane vojnom preciznošću. Ona nema svoju slobodnu volju i kada je udari po prvi put, to ima brutalan uticaj na gledaoca. Oni imaju stan u gradu, a najviše vremena provode u luksuznoj kući na obali, gde Bergin sprovodi vladavinu psihičkog i fizičkog terora nad Robertsovom. Neprijatelj u mom krevetu je prerušeni slešer u kome se do tančina sprovodi formula iz eksploatacijskih filmova u kojima žrtva može da beži koliko god hoće, ali ne može da se sakrije. Ruben je imao sreće sa glavnom glumicom, nakon što ga je odbila Kim Basindžer ulogu je prihvatila Džulija Roberts koja samo što je završila snimanje Zgodne žene (tek je trebalo da ima premijeru), što je kasnije i uticalo na popularnost filma.

Rubenu kao da je krenulo na bolje i prihvata da radi film Dobri sin (The Good Son, 1993) u kome glumi dete zvezda Mekoli Kalkin i buduća zvezda Elajdža Vud. Kast je trebao da garantuje uspeh, ali tematika filma se mnogima nije dopala. Kalkin igra Henrija, dečaka psihopatu, Vud brata koga ostavlja otac da živi sa tetkom nakon što je ostao bez majke. Henri svog rođaka nagovara na razne nestašluke koji eskaliraju sa svakim učinjenim od razbijanja prozora do ubijana štenca buldoga. Henrijev krajnji cilj je da ubije mlaću sestru i majku što mu neće biti teško jer je već eliminisao brata za koga svi misle da se udavio. Film nije imao uspeha jer je bila u pitanju loša gluma. Kalkin je odličan kao Henri i ako su neki zamerali što je njegov lik suviše prepreden, sofisticirano priča, kako rezonuje i koliko je pronicljiv i da bi bilo bolje da spolja izgleda povučeno i nevino. Naprotiv Kalkinu je ovo najbolja uloga, izgleda da publika nije mogla da prihvati da dete iz Sam u kući (1990) može biti sposobno za takva zlodela. Kalkinov otac je preuzeo projekat i forsirao da se dokaže u totalno različitoj ulozi, nažalost to nije nikome donelo dobra pogotovu njemu jer je posle Dobrog sina vrlo brzo zapao u probleme sa drogom i napustio glumu na duži period. Ruben je pokušao da se oproba u akcionoj komediji Voz trezor (Money Train, 1995). To je bio totalni promašaj. Pokušaji da se unovči uspeh tandema Vesli Snajps i Vudi Harleson iz Belci ne umeju da skaču (1992) ovde su bili totalno neduhoviti, u tome im nije mnogo pomogla ni Dženifer Lopez, koja je sebi tek krčila put. Sa Izgubljeni u raju (Return to Paradise, 1998) isto nije imao uspeha. Ruben nakon ovoga nije snimio film devet godina. U Izbrisano sećanje (The Forgotten, 2004), Džulijen Mur je u ulozi majke koja oplakuje sina poginulog u avionskoj nesreći, dok se jednog dana ne ispostavi da nikada nije ni imala sina. Ona je ubeđena da nešto nije u redu ali joj niko ne veruje. Film poseduje jezivu atmosferu svi elementi su tu ali nedostaje neka iskra koja je činila Rubenove filmove onim što jesu i izdizala ih iznad proseka. Ponovo pravi pauzu devet godina i izbacuje totalno neprimećeni Penthouse North (2013). Trenutno je u pripremi Otomanski poručnik (The Ottoman Lieutenant), gde odlazi u totalno druge vode. Film je o ljubavi američke medicinske sestre i turskog oficira za vreme Prvog svetskog rata. Želim mu sreću u nastavku karijere, ali nisam sam ubeđen da će je imati., dok se ne vrati na teme i stil iz Stravičnih snoviđenja i Manijaka, filmova koji su mu doneli najveći uspeh u karijeri,

Nenad Bekvalac