СЛОБОДАН ЦИЦА ПЕРОВИЋ

ФИЛМСКА РЕВИЈА

Сећање на... Слободан Цица Перовић (1926-1978)

Музеј Југословенске кинотеке, Косовска 11 / 28. и 29. мај 2018.

Поводом 40 година од смрти великог српског глумца Слободана Цице Перовића, у програму Сећање на… 28. и 29. маја биће приказано шест његових филмова, међу којима „Не дирај у срећу“ (1961) Мила Ђукановића, „Буђење пацова“ (1967) Живојина Павловића, „Поход“ (1968) Ђорђа Кадијевића, „Вране“ (1969) Гордана Михића и Љубише Козомаре...

 

Понедељак, 28.5.

17:00 НЕ ДИРАЈ У СРЕЋУ (ЈУГ, 1961)
ул. Слободан Цица Перовић, Ирена Колесар
р. Мило Ђукановић

19:00 МУШКАРЦИ (ЈУГ, 1963)
ул. Слободан Цица Перовић, Оливера Марковић
р. Мило Ђукановић

21:00 ВЕЛИКИ ДАН (ЈУГ, 1969)
ул. Слободан Цица Перовић, Миодраг Андрић
р. Драгослав Илић

 

Уторак, 29.5.

17:00 БУЂЕЊЕ ПАЦОВА (ЈУГ, 1967)
ул. Слободан Цица Перовић, Душица Жегарац
р. Живојин Жика Павловић

19:00 ВРАНЕ (ЈУГ, 1969)
ул. Слободан Цица Перовић, Милан Јелић
р. Гордан Михић, Љубиша Козомара

21:00 ПОХОД (ЈУГ, 1968)
ул. Слободан Цица Перовић, Јанез Врховец
р. Ђорђе Кадијевић

 

SLOBODAN CICA PEROVIC

Сећање на... Слободан Цица Перовић

Глумачка личност Слободана Цице Перовића представља својеврсну езотерију, као да је на неки начин и даље обавијена велом тајне и да само посвећени могу да је открију и докуче. Прославиле су га улоге усамљеника, немоћних, очајних и отуђених, ликова који у себи крију велику трауму, прећутану бол или притајени порив за самоуништењем. Налик на ликове Достојевског, попут „Подземног човека” из Записа из подземља, који данима скупља снагу да у пролазу удари раменом официра који га је једном нехотично увредио прошавши поред њега с презрењем, „као поред муве”, ти понижени усамљеници Цице Перовића постали су ликови из канона југословенског филма.

Свакако су најцењеније и најпознатије три Перовићеве улоге: проказаног и незапосленог информбировца Велимира Бамберга из Буђења пацова (р. Живојин Павловић, 1967), бившег боксера Ђуке из Врана (р. Гордан Михић и Љубиша Козомара, 1969), који са собом вуче дементну мајку и бави се сумњивим пословима, те сељака Ћиле из Похода (р. Ђорђе Кадијевић, 1968), који у вртлогу Другог светског рата покушава да сачува једно теле... Ситне, увучене очи Слободана Перовића, испод забринуто дигнутих обрва, којима као да је гледао у даљину, али унутар себе, могле су да одшкрину прозор и у светове интровертних интелектуалаца, попут инжењера у Мосту (1966) Хајрудина Шибе Крвавца или заточеног доктора у Павиљону VI (1978) Лучана Пинтилијеа. Изванредне су, међутим, и Перовићеве комичне и сатиричне роле, нарочито оне у филмовима Мила Ђукановића (главне улоге у комедијама Не дирај у срећу, 1961, Мушкарци, 1963. и Инспектор, 1965), о којима се не говори често, мада је управо за једну од њих – ролу Жике (Мушкарци) који мења улогу са презапосленом супругом и почиње да се понаша као права домаћица – добио Златну арену у Пули.

Слободан Цица Перовић родио се у Крагујевцу 6. маја 1926. године, у официрској породици. Детињство је провео у Крушевцу, Приштини и Нишу. По повратку из немачког заробљеништва, запослио се као млади финансијски инспектор у Министарству за социјално старање. Потом је био службеник у Индустрији прецизне механике, па књиговођа у Југословенском драмском позоришту. По његовом сведочењу, гледање проба Дунда Мароја, те Мира Ступица као Петруњела и Јозо Лауренчић као Помет, уносе ведрину у његов монотони чиновнички живот. На наговор пријатеља полаже пријемни испит на Позоришној академији у Београду 1949. године. У класи Јозе Лауренчића изучаваће тајне заната заједно с Љубом Тадићем, Бором и Марком Тодоровићем, Томом Курузовићем, Растиславом Јовићем и другима. Дипломира 1953. представом Зикови по тексту Максима Горког. На филму је дебитовао 1955. године (Шолаја Војислава Нановића у продукцији Студио филма из Сарајева) и током нешто више од две деценије остварио 27 улога у играним филмовима продуцената из Београда, Загреба, Сарајева, Скопља, Титограда и Берлина.

Душица Жегарац и Слободан Цица Перовић у филму Буђење пацова (1967)

Био је у сталном ангажману у Југословенском драмском позоришту у два наврата, 1951–1954. и 1965–1967. У Београдском драмском позоришту, где је и дебитовао на сцени 1951. године (Први усташа у Повлачењу Мирка Божића, у режији Соје Јовановић), у сталном је ангажману од 1954. до 1959. Спајањем тадашње Београдске комедије и Београдског драмског позоришта настаје Савремено позориште, у којем Перовић остаје као члан до 1967. године. У статусу слободног уметника био је од 1967. до 1975. да би потом од 1975. до смрти, 2. маја 1978, био члан Атељеа 212, куће у којој је и раније често и радо гостовао.

У театру је остварио нешто мање од тридесет улога, углавном у делима модерних писаца. Истицао се у ролама које су биле блиске његовом несвакидашњем поимању живота. Освојио је публику и критику као Џими Портер у драми Џона Озборна Осврни се у гневу 1958. године у режији Миленка Маричића („Од те улоге почео сам да размишљам о себи на сцени”). У Атељеу 212 први пут игра у Картотеци Тадеуша Ружевича 1962. године у режији Љубомира Драшкића. Поводом улоге Јунака у тој представи, о Перовићу се писало као о глумцу „чију би једноставност требало овенчати ловором када би се једноставност награђивала” (Вук Вучо), о томе како је „играо врло продуховљено и прецизно, са лежерношћу у којој је било много осетљивости и тананости, са модерним ритмом у смењивању интелектуалних и емоционалних акцената и са једном допадљивошћу која као да није извирала из текста већ из саме природе глумчеве” (Милосав Мирковић). Посебно место у његовој каријери заузима улога Џорџа у комаду Ко се боји Вирџиније Вулф Едварда Олбија у режији Мире Траиловић, која му је донела изврсне критике, Златни венац Фестивала малих сцена Југославије у Сарајеву 1965. године, те изузетне похвале на гостовању у Линколн центру у Њујорку.

На телевизији је остварио близу педесет улога у драмама, филмовима, серијама и забавним програмима. Широку популарност стекао је главном улогом у две сезоне (1964. и 1966) хумористичке ТВ серије Код судије за прекршаје, сценаристе Васе Поповића и редитеља Славољуба Стефановића Равасија. Посебно место у његовом ТВ опусу заузимају улоге у драмама Гордана Михића Господин Фока (из циклуса Самци ТВ Београд 1968. године) и Сироти мали хрчки (из циклуса Необичне приче ТВ Београд 1973. године). Специфичност његовог глумачког израза успешно је користио редитељ Ђорђе Кадијевић у ТВ филмовима Дарови моје рођаке Марије по М. Настасијевићу и Лептирица по М. Глишићу. Осим у емисијама ТВ Београд, наступао је и у играним програмима ТВ центара из Сарајева, Загреба и Новог Сада. Својеврсна лабудова песма Цице Перовића јесте улога Јакоба Јериха у вољеној ТВ серији Салаш у Малом риту (и играном филму Зимовање у Јакобсфелду), сценаристе Арсена Диклића и редитеља Бранка Бауера.

Када су га питали шта је глума, Цица Перовић је одговорио: „Глума је једно велико исповедање.” Гестом, помало неспретним држањем и лежерним покретима, често је сенчио улоге фином иронијом, а недореченост у говору користио да ликове од збуњености и апсурда доведе до емотивности. Чини се да је за анализу његове глумачке вештине и уметничке тајне непоходно имати увид и у његов начин живота и светоназоре. Навео је у једној анкети шта не воли: не воли досаду, примитивизам, формалности, не воли тежњу за материјалним добрима, не воли то што је у младости доста изгубио због стидљивости. Шта воли? Воли битнике (Драган Николић: „Мислим да је био претеча хипија. Тако се понашао, тако је и живео”), воли да буде весео, воли што је глумац, воли путовања (од глумачке уштеђевине обишао је 1971. пет континената), воли што му ћерка није импресионирана радом свога оца, воли тренутке када се спушта завеса, воли аплаузе, воли кафане.

Многи глумци који су остварили значајне улоге у југословенском и српском филму, на позоришним сценама и ТВ екранима, добили су заслужену посвету у документарним филмовима, монографским публикацијама, наградама, позоришним сценама, културним установама, фестивалима и другим манифестацијама које носе њихова имена... Слободан Перовић остао је ускраћен за такав вид сећања. Тек две деценије после његове преране смрти, марљиви Феликс Пашић сачиниће за Телевизију Београд дводелну емисију посвећену Перовићу, у оквиру вишегодишње серије о знаменитим српским глумцима (емисија „Међу нама: Слободан Перовић” премијерно је приказана 6. новембра и 4. децембра 1998). А прошле године, на дан његове смрти, 2. маја, у јавности је делимично исправљена дугогодишња неправда – Општина Врачар, Друштво за улепшавање Врачара и Град Београд открили су Спомен-плочу Слободану Перовићу испред зграде у Улици кнеза Милоша у којој је живео.

Марко Мисирача и Иван Велисављевић