Сећање на… МИШЕЛ МОРГАН

ФИЛМСКА РЕВИЈА

Сећање на... Мишел Морган

Сала Динко Туцаковић, Косовска 11. Од 3. до 5. маја 2017.

 

Среда, 3.5.        

17:00 ОБАЛА У МАГЛИ (ФР, 1938)
Le Quai des Brumes
ул. Мишел Морган (Michele Morgan), Жан Габен (Jean Gabin)
р. Марсел Карне (Мarcel Carne)

19:00 ТЕГЉАЧИ/КАПЕТАН РЕМОРКЕРА (ФР, 1941)
Remorques
ул. Мишел Морган (Michele Morgan), Жан Габен (Jean Gabin)
р. Жан Гремијон (Jean Gremillon)

21:00 БЕГ ИЗ ГИЈАНЕ (САД, 1944)
Passage to Marseille
ул. Хемфри Богарт (Humphrey Bogart), Мишел Морган (Michele Morgan)
р. Мајкл Кертиз (Michael Curtiz)

 

Четвртак, 4.5.

17:00 ПАСТОРАЛНА СИМФОНИЈА (ФР, 1946)
La Symphonie Pastorale
ул. Пјер Бланшар (Pierre Blanchar), Мишел Морган (Michele Morgan)
р. Жан Деланоа (Jean Delannoy)

19:00 ТРЕНУТАК ИСТИНЕ (ФР/ИТ, 1952)
La Minute de Verite
ул. Мишел Морган (Michele Morgan), Жан Габен (Jean Gabin)
р. Жан Деланоа (Jean Delannoy)

21:00 ВЕЛИКИ МАНЕВРИ (ФР/ИТ, 1955)
Les Grandes Manœuvres
ул. Мишел Морган (Michele Morgan), Жерар Филип (Gerard Philipe)
р. Рене Клер (Rene Clair)

 

Петак, 5.5.

17:00 ОГЛЕДАЛО СА ДВА ЛИЦА (ФР/ИТ, 1958)
Le Miroir a Deux Faces
ул. Мишел Морган (Michele Morgan), Бурвил (Bourvil)
р. Андре Кајат (Andre Cayatte)

19:00 БЕНЏАМИН (ФР, 1967)
Benjamin ou les Mémoires d'un puceau
ул. Мишел Морган (Michele Morgan), Мишел Пиколи (Michel Piccoli)
р. Мишел Девил (Michel Deville)

21:00 ДЕТЕКТИВ МАЧАК (ФР, 1975)
Le Chat et la Souris
ул. Мишел Морган (Michele Morgan), Серж Ређани (Serge Reggiani)
р. Клод Лелуш (Claude Lelouch)

 

Mишел Морган или „Најлепше очи на свету”

Цењени француски редитељ Андре Кајат једном је написао: „Мишел Морган рођена je у филму и живи за филм. Ипак, слава јој није умањила величанствену женственост.”

Овим сликовитим речима лепо је описана филмска и животна прича легендарне француске али и светске филмске хероине Мишел Морган.

Рођена 29. фебруара 1920. године (на необичан дан који пада тек сваке четврте године) под именом Симон Рене Рузел „побегла” је од куће да би глумила на филму са само петнаест година. Прелепа плавуша с очима боје бадема брзо је примећена, али је морала да се кали у више остварења пролазећи само кроз кадар или изговарајући једну или две кратке реченице. Но, Срце Париза (Gribouille) Марка Алегреа из 1937. године, први филм у ком је наступила под својим новим, уметничким именом Мишел Морган и у ком је одиграла своју прву главну улогу – младе Рускиње оптужене због злочина из љубави – отворио јој је одмах све стазе славе. Уследила је Олуја (Orage) истог редитеља из 1938. године, где је играла љубавницу угледног инжењера кога је глумио водећи француски стар Шарл Боаје. То солидно остварење било је само увертира за највећи филм њене каријере, а уједно и класик француске кинематографије – Обала у магли (Le quai des brumes) из 1938. године, у режији Марсела Карнеа. Девојка крупних, изражајних очију, у кабаници, с беретком на глави, која умире од љубави према робусном дезертеру у лику Жана Габена, постала је један од симбола француског поетског реализма.

Обала у магли (Le Quai des brumes, 1938 )

Уследила је краткотрајна романса једног већ етаблираног тридесетогодишњака и тек пунолетне велике наде француског филма, која се наставила и на великом платну у Тегљачима (Remorques) Жана Гремијона. Та драма о немогућој љубави имала је закаснелу премијеру, тек 1941. године, у време немачке окупације Француске, када су двоје главних глумаца већ увелико били и радили у Холивуду, где их је одвукао, али и раздвојио пламен Другог светског рата. Мишел Морган тамо је снимила пет филмова, али због своје неборбености и француског акцента није успела да се уздигне до врхунског статуса једне Ингрид Бергман. Међу осредњим делима и улогама из тог периода истиче се она у Бегу из Гијане (Passage to Marseille) Мајкла Кертиза, у коме јој је партнер био неодољиви Хемфри Богарт. Но, срећа јој се поново осмехнула по повратку у отаџбину, где је за улогу слепе девојке у коју се заљубљује пастор у делу Жана Деланое Пасторална симфонија (La symphonie pastorale) добила Златну палму на првом, тек установљеном Канском фестивалу 1946. године. Одмах затим, стигла је још једна велика, међународна рола, љубавнице батлера у британској амбасади у виртуозном Палом идолу (The Fallen Idol) из 1948. године, Британца Керола Рида.

Крајем четрдесетих и у првој половини педесетих она је несумњиво водећа француска глумица и љубимица нације. Лепа, отмена, талентована, блиставог осмеха, и у филмовима и у животу Мишел Морган пленила је осећањем за добар укус, уздржаношћу и скромношћу, укратко била је права јунакиња дирљивих љубавних прича. Додуше, то су сада биле мелодраме о аферама у салонима високог друштва, мада је Морганова као и петнаест година раније била немоћна пред сплетом животних околности и предодређена за бол и патњу. Из тог раздобља њени истакнути филмови су: Стаклени дворац (Le château de verre) Ренеа Клемана из 1950; Мадам X (L’étrange Madame X) Жана Гремијона из 1951. године; Охоли (Les orgueilleux) Ива Алегреа из 1953; Маргарете ноћи (Marguerite de la nuit) Клода Отан-Ларе из 1955. Два уметничка врхунца свакако су Тренутак истине (La minute de vérité) Жана Деланое из 1952. и Велики маневри (Les grandes manoeuvres) Ренеа Клера из 1955. године, у којима су јој друштво правила два највећа глумца те деценије, некадашња љубав Жан Габен и млади, бескрајно талентовани Жерар Филип.

Но, крајем педесетих стигао је „нови талас”, а Мишел Морган, која је блиставу каријеру направила глумећи у делима режисера „старе школе”, врло омражене у очима нове ауторске генерације, није се уклапала у њихове погледе и идеје. Глумица „мистериозне лепоте” чије очи истовремено одражавају тугу, чистоту, нежност, страх и тајанственост, више није могла наћи одговарајућу ролу у делима где је жена само модел за свлачење и која глорификују порок, насиље, дрогу и голотињу. После шармантне костимиране комедије Бенжамен (Benjamin ou Les mémoires d'un puceau) Мишела Девила, 1968. одлучила је да се на неодређено време повуче из света филма. Три године касније у анкети часописа Франс соар (France Soir), изабрана је за најпопуларнију глумицу Француске (то је била чак десет пута) са тридесет пет процената гласова, испред Брижит Бардо са шеснаест и Жане Моро са једанаест одсто гласова читалаца. За то време бавила се драгим камењем, теписима, краватама, модом и посебно и врло успешно сликањем огромних шкољки. Још једном се с браон беретком појавила у комичном кримићу Детектив мачак (Le chat et la souris) Клода Лелуша 1975. године, подсећајући нас на себе из Обале у магли. А затим је још само неколико пута играла у телевизијским филмовима, свесна пролазности после шездесет шест филмских рола. Лепо је старила, јер је године примала с ведрином, а доживела их је деведесет шест.

За „најлепше очи на свету” бити глумица заиста је било трајање, дуго, непрестано, док се дише, док се живи... Или како је сама једном изјавила правећи резиме своје каријере: „Никад нисам имала могућности да играм секси жене, јер верујем да мој шарм није био у мојој задњици”.

Александар Саша Ердељановић