Sećanje na… ANDŽEJ VAJDA

RETROSPEKTIVA

Retrospektiva filmova slavnog reditelja Andžeja Vajde

Sala "Dinko Tucaković", Kosovska 11. Od 6. do 10. novembra 2016.

 

Nedelja 6.11.

18:00 POKOLENjE (POLj, 1955) 83'
Pokolenie
ul.Tadeus Lomnicki (Tadeusz Lomnicki), Ursula Modrzinska (Urszula Modrzynska)
r. Andžej Vajda (Andrzej Wajda)

21:00 KANAL (POLj, 1956) 91'
Kanał
ul. Tereza Izevska (Teresa Izewska), Taduš Jančar (Tadusz Janczar)
r. Andžej Vajda (Andrzej Wajda)

 

Ponedeljak 7.11.

18:00 PEPEO I DIJAMANT (POLj, 1958) 103'
Popiół i diament
ul. Zbignjev Cibulski (Zbigniew Cybulski), Eva Kržiževska (Ewa Krzyzewska)
r. Andžej Vajda (Andrzej Wajda)

21:00 SIBIRSKA LEDI MAGBET (JUG, 1962) 93'
ul. Olivera Marković, Ljuba Tadić
r. Andžej Vajda (Andrzej Wajda)

 

Utorak 8.11.

16:00 PRAH I PEPEO (POLj, 1965) 234'
Popioly
ul. Danijel Olbricki (Daniel Olbrychski), Boguslav Kjerc (Boguslaw Kierc)
r. Andžej Vajda (Andrzej Wajda)

21:00 BREZOVA ŠUMA (POLj, 1970) 99'
Brzezina
ul.Olgierd Lukaševič (Olgierd Lukaszewicz), Danijel Olbricki (Daniel Olbrychski)
r. Andžej Vajda (Andrzej Wajda)

 

Sreda 9.11.

18:00 SVADBA (POLj, 1973) 102'
Wesele
ul. Eva Zietek (Ewa Zietek), Danijel Olbricki (Daniel Olbrychski)
r. Andžej Vajda (Andrzej Wajda)

20:00 OBEĆANA ZEMLjA (POLj 1975) 179'
Ziemia obiecana
ul. Danijel Olbricki (Daniel Olbrychski), Vojčeh Pzoniak (Wojciech Pszoniak)
r. Andžej Vajda (Andrzej Wajda)

 

Četvrtak 10.11.

17:30 ČOVEK OD MRAMORA (POLj, 1977) 165'
Czlowiek z Marmuru
ul. Jerži Radivilovič (Jerzy Radziwilowicz), Kristina Janda (Krystyna Janda)
r. Andžej Vajda (Andrzej Wajda)

20:30 ČOVEK OD GVOŽĐA (POLj, 1981) 156'
Czlowiek z zelaza
ul. Jerži Radivilovič (Jerzy Radziwilowicz), Kristina Janda (Krystyna Janda)
r. Andžej Vajda (Andrzej Wajda)

 

Iz ličnog ugla: Andžej Vajda - stranac u raju

Leto 1961. sam provodio u Beogradu razmišljajući koji fakultet da upišem i zdušno učeći nemački i italijanski. Gledao sam brojne filmove u gradu i čitao kratke priče Ernesta Hemingveja na engleskom očekujući dan kada ću sa jednim rođakom otputovati na Boračko jezero u BiH.

Slučajno sam sreo u Francuskoj ulici Oliveru Marković koja mi se pohvalila da se sprema da igra glavnu ulogu u filmu Andžeja Vajde koji će se snimati u „Avala filmu“. Rekla mi je da detalje mogu saznati od Svete Lukića, književnika i dramaturga koji je napisao scenario. Istog dana sam pronašao Lukića, uz pomoć poznanika, glumaca Pavla Minčića i Predraga Tasovca. Kako sam ga površno poznavao, pristao je da me vidi kada sam pomenuo Minčića i Tasovca od kojih sam dobio njegov broj telefona. Dva dana kasnije sreli smo se u klubu Narodnog pozorišta.

Začudio se kako sam saznao za Vajdin dolazak u Beograd o kome javnost još nije bila obaveštena. Priznao sam mu da mi je to spomenula Olivera Marković. Saznavši da se znam sa porodicom Marković, ali i sa Bojanom Stupicom, koji će se takođe u filmu pojaviti kao glumac, objasnio mi je da je uz Vajdu dramatizao novelu „Ledi Magbet Mcenskog okruga“ ruskog pisca Nikolaja Leskova. Pričali smo skoro puna dva sata i otkrili da imamo mnogo zajedničkih prijatelja iz sveta umetnosti, a da podjednako volimo pojedine svetske književnike i dramske pisce. Čak smo i neke filmove obožavali i visoko ih rangirali istovremeno razmenjujući mišljenja o kulturnoj atmosferi u Beogradu. Bio je oduševljen mojim odlascima u Muzej kinoteke gde sam skoro svakodnevno gledao po tri predstave u poslednje dve godine. Shvatili smo tokom razgovora da smo često bili istovremeno u sali Muzeja i gledali premijere od kojih nam je zastajao dah. Bio je prijatno iznenađen činjenicom da mi je kompozitor i muzikolog Dragutin Gostuški dalji rod po ocu. Tada mi je, poput vizionara, rekao da će Gostuški intelektualno zablistati u skoroj budućnosti. Nekoliko godina kasnije Gostuški je na Beogradskom univerzitetu postao prvi doktor estetike u Evropi. Ubrzo akademik i šef Muzikološkog odseka pri Akademiji nauka. O njegovim lucidnim i stručnim TV komentarima ne bi trebalo trošiti reči. Mislim da je sve pomenuto ubedilo Svetu da mi pomogne da upoznam Andžeja Vajdu jer je shvatio moju veliku želju da se upoznam sa slavnim poljskim sineastom.

Pepeo i dijamant (Popiół i diament, 1958)
Pepeo i dijamant (Popiół i diament, 1958)

Posle desetak dana mi je telefonirao i pozvao me da dođem sutra uveče u „Dva jelena“ kako bih upoznao Vajdu. U biblioteci Jugoslovenske kinoteke, gospođa Olga Dobrović mi je svesrdno pomogla da nađem sve o karijeri Andžeja Vajde. Zapisao sam neke značajne detalje i meni do tada nepoznate činjenice u vezi uvaženog gosta. Kod kuće sam prelistao moje beleške o njegovim filmovima. Osim Vajde i Svete u kafani je sedeo i Aleksandar Sekulović, poznati snimatelj koga sam nedavno upoznao na nekoj premijeri u bioskopu „Jadran“. Vajda je bio iznenađen da ja, budući brucoš, poznajem njegova dva saradnika na predstojećem projektu. Nije verovao da znam Oliveru Marković i Bojana Stupicu, te sam morao da mu priznam da njih znam preko pozorišta i da nisam samo filmski, već i pozorišni obožavalac. Tokom večeri uspeo sam da sa Vajdom porazgovaram o njegovom angažovanju u pokretu otpora, o studijama i, naročito, o njegovoj filmskoj trilogiji posvećenoj Drugom svetskom ratu u Poljskoj (POKOLENjE, KANAL, PEPEO I DIJAMANT), inače, njegovim jedinim filmovima prikazanim do tada kod nas. Tom prilikom me je pozvao da sa Svetom svratim ponekad u Filmski grad i prisustvujem snimanju filma. Oberučke sam prihvatio i zahvlio mu se. Ostatak večeri sam ćuteći uživao u razgovoru trojice kreativnih umetnika na brojne teme: filma, pozorišta, televizije i kulinarstva.

SVETA LUKIĆ

Jedan od najznačajnijih srpskih intelektualaca, estetičar, kritičar, romansijer, esejista, enciklopedista i, verovatno, prvi kolumnista na kulturnim stranama „Politike“, Sveta Lukić (18. oktobar 1931. Beograd – 31. januar 1997. Beograd) bio je među prijateljima poznat kao dobri duh srpske književnosti. Bio je jedan od urednika avangardnog i izuzetno kvalitetnog časopisa Delo, a pisao je za NIN, Reviju, Vidike, Književnost, Novu misao i Delo. Uglavom, umetničke kritike i estetske rasprave, filozofske oglede i prikaze knjiga poznatih kolega. Recimo, Rastka Petrovića, Stevana Raičkovića, Oskara Daviča, Dušana Matića, Milana Bogdanovića i Zorana Mišića. Objavio je izuzetno polemičan književni portret Koče Popovića, revolucionara, partizanskog komandanta i aktivnog učesnika predratnog nadrealističkog pokreta. U Poljskoj je na ravnopravnoj nozi razgovarao sa međunarodno priznatim i uvaženim filozofom Lešekom Kolakovskim i sa značajnim piscem Kažimježom Brandisom. Sa režiserom Andžejom Vajdom i njegovom suprugom glumicom Beatom Tiškijevič je postao blizak prijatelj. To prijateljstvo je i dovelo do dolaska Vajde u Beograd radi snimanja filma po noveli ruskog pisca. Sveta se družio, osim sa piscima i sa Žikom Pavlovićem, čije je filmove obožavao. Blizak je bio i sa Vladom Bulatovićem – Vibom sa kojim se često sastajao u kafani Šumatovac.

Vajda je pomenutom filmskom trilogijom zadivio svet, te je poželeo da snimi neki film van umetničkih i političkih stega u svojoj domovini. U razgovoru sa Lukićem saznao je o uzmahu „Avale filma“ , koja je, uz rimsku „Ćinećitu“, tada bila vodeći filmski studio u Evropi. Posebno su Vajdu impresionirali podatak o poštovanju umetničkih sloboda i česte koprodukcije sa zemljama Zapadne Evrope. Valjda je očekivao mnogo bolju zaradu na filmu snimljenom kod nas nego što je zarađivao u Poljskoj. Mnogo godina kasnije Sveta mi je otkrio da se Ratko Dražević, tadašnji direktor „Avala filma“, bez njegovog znanja, umešao u Vajdinu želju da snima u Beogradu i da je odabrao projekat i diktirao uslove pod kojim će Poljak raditi u „Avala filmu“. Verovatno se nadajući da Vajda to neće prihvatiti i da neće ništa biti od tog filma. Ali, kako je Vajda godinama koketirao sa idejom da snimi osobenu verziju dramatične novele Nikolaja Leskova u maniru šekspirovske tragedije ali i sa naglašenim akcentom na ambiciji i požudi za vlašću, Vajda je na sve pristao! Jedna od glavnih tema filma trebalo je da bude ideja da ljubav ima destruktivnu snagu. Pošto su njegovi prethodni filmovi NEVINI ČAROBNjACI i SAMSON doživeli izuzetno loš prijem u Poljskoj, Vajda je došao pun optimizma u Beograd sa scenarijem na kome je Sveta radio samo kao koscenarist. Ideja Draževića je bila da Vajda samo režira film kao jedan u seriji mogućih gostiju u „Avala filmu“. Na špici je Vajda izostavljen kao scenarist, iako je ceo projekat bio njegov. Trebalo bi napomenuti da je SIBIRSKA LEDI MAGBET u potpunosti jugoslovenski film i jedini Vajdin film snimljen bez učešća ijednog poljskog filmskog  poslenika. Vajdina zabluda o filmskom raju u Jugoslaviji bila je zasnovana na opšte poznatom stavu umetnika iz zemalja Istočnog bloka (koji su našu zemlju smatrali za evropsku Ameriku) da će u okviru „Avala filma“ moći slobodno da snimaju projekte za koje ne bi dobili dozvole u svojim zemljama i da će zaraditi dobre honorare.

Svetu sam poslednji put video 1994. u Tašmajdanskom parku u društvu četvoronožnog ljubimca. Delovao mi je bolesno i razočarano. Razgovarali smo, čini mi se, na silu. Bilo mi je danima mučno setiti se tog susreta. Od jedinstvenog renesansnog intelektualca i radoznalog sagovornika ostala je bleda senka. Još uvek mi nedostaju naši povremeni susreti i razgovori u kojima sam saznavao brojne činjenice i upijao njegova lucidna zapažanja o najrazličitijim temama i zbivanjima.

ANDŽEJ VAJDA

Sa Svetom Lukićem sam dva puta bio u „Avala filmu“ i prisustvovao po nekoliko sati snimanju Vajdinog filma. Jednom sam otišao sam i proveo ceo dan na setu i uživao u snimanju scena između supružnika Olivere Marković i Bojana Stupice (bračni par Izmajlov). Tokom tih odlazaka upoznao sa Ljubu Tadića, glumačkog gorostasa, sa kojim sam ostao u dobrim odnosima do kraja njegovog života. Nekoliko puta, tokom tih poseta Košutnjaku, u pauzama Vajda mi je mahnuo da mu se na kratko pridružim na piću (čaj ili kafa) i da popričamo o mojim utiscima. Pri poslednjem takvom susretu spomenuo sam mu da za nekoliko dana idem na odmor,a on mi je onda rekao da dođem uveče njegovog prvog slobodnog dana u „Klub književnika“ i da na miru popričamo o filmu i Poljskoj. U prijatnom razgovoru u bašti „Kluba“, ponovo mi je ispričao da je bio u pokretu otpora za vreme Drugog svetskog rata i da je jedva izvukao živu glavu. Zatim, da je studirao filmsku režiju na Filmskoj školi u Lođu i da je tada snimio tri kratka filma, da je bio asistent Aleksandru Fordu na filmu PETORICA IZ ULICE BARSKE, a da jenjegova ratna trilogija zasnovana na literarnim predlošcima koji su skoro identični njegovim ratnim iskustvima. To se posebno odnosi na završni deo, PEPEO I DIJAMANT. Bilo mu je milo da čuje da sam taj film gledao nekoliko puta i da sam bio oduševljen rolom glavnom glumca Zbignjeva Cibulskog. Za njega mi je rekao da je izuzetno talentovan i da mu predstoji uspešna međunarodna karijera, pod uslovom da uspe da kontroliše temperament i koncentiše se više na glumu a ne na ludosti i nestašluke. Bio je iznenađen mojim mišljenjem da ta trilogima, osim strahota rata i razaranja, sadrži crni humor i blagi vid cinizma. Rekao mi je da o tome mora da razmisli. Složio se da u toj trilogiji, poput strahova junaka, konfuzije i stresnih situacija, u drugom planu postoji bojazan za Poljsku, nesrećno lociranu, između Nemačke i Sovjetskog saveza i da i ona, poput filmskih likova, traga za identitetom. Pričali smo o poljskoj istoriji i kulturi. Posebno su me interesovali dizajneri filmskih plakata i naslovnih strana korica knjiga o kojima sam po nešto znao. Pomenuo je da voli, poput mene, džez i da je na Kolarcu već slušao jedan odličan koncert na preporuku Bojana Stupice. Vreme je brzo proletelo, pri rastanku mi je dao broj telefona i rekao ako ikada dođem u Poljsku da mu se obavezno javim. Naglasio je da bi voleo da čuje moje mišljenje o filmu koji snima u  „Avala filmu“. Boravio je ponovo u Beogradu 1967. i u „Avala filmu“ režirao britanski film VRATA RAJA. Nismo se tada sreli jer sam tog leta radio u Opatiji za jednu englesku turističku kompaniju.

Poslednji put smo se sreli u jesen 1968. kada sam kao turistički vodič prvi put posetio Poljsku. Videli smo se u Varšavi i proveli meni jedno izuzetno sadržajno i zanimljivo veče u nekom elitnom klubu uz tihu džez muziku. Tada je odgovorio na moj stav o ratnoj trilogiji koja sadrži i crni humor i blagi vid cinizma, rekavši doslovce: „Verovatno si u pravu, ja to tako, kao autor ne mogu ili ne smem da tvrdim. Mislim da bi to bilo svetogrđe pokreta otpora, a još živim i radim ovde.“ Priznao mi je da je svojevremeno hrabrio Romana Polanskog i Ježija Skolimovskog da upišu filmsku režiju. Inače, Polanski je glumio u POKOLENjU, LOTNI i NEVINIM ČAROBNjACIMA.

ZAKLJUČAK

Andžej Vajda (6. mart 1927. Suvalki, severoistočna Poljska – 9. oktobar 2016. Varšava) , je po opštem mišljenju najznačajniji poljski sineast, generacijski kolega izvrsnih Ježi Kavaleroviča i Andžeja Munka, i jedan od najboljih evropskih režisera druge polovine prošlog veka. Indirektno ili direktno je svojom karijerom, izvrsnim filmovima i osobenim shvatanjem poetike i estetike pokretnih slika (ali i pedagoškim radom na Filmskoj školi u Lođu) uticao na Kšištofa Zanusija, Agnješku Holand i Kšištofa Kišlovskog. Dobitnik je brojnih nacionalnih i međunarodnih priznanja i nagrada, a najveće probleme je imao sa filmom ČOVEK OD MRAMORA koji je nekoliko godina bio u Poljskoj zabranjen za prikazivanje, iako je osvojio prestižne festivalske nagrade. Tokom osamdesetih godina prošlog veka živeo je u Francuskoj u svojevsnom progonstvu i snimao sa promenljivim uspehom filmove daleko od domovine. Po povratku u Poljsku bio je na kratko senator, od 1989. do 1991. Snimao je filmove od 1950. do 2016. takoreći do kraja života. Po brojnim mišljenjima uglednih filmskih kritičara i teoretičara Vajdina ratna trilogija predstavlja prekretnicu i kamen temeljac u razvoju kinematografija iza gvozdene zavese. Veliki uspeh i umetnički trijumf je zabeležio i 70-tih filmovima iz ciklusa „Dela moralne nesigurnosti“, sa akcentom na korupciju i političke promene u tadašnjoj Poljskoj. Njegovom smrću evropski i svetski film je drastično i nenadoknadivo osiromašen.

Mi smo gledali, pored ostalih, i sledeće Vajdine filmove POKOLENjE, KANAL, PEPEO I DIJAMANT, LOTNA, NEVINI ČAROBNjACI, SAMSON, SIBIRSKA LEDI MAGBET, LjUBAV U DVADESETOJ GODINI (Varšavska epizoda), PRAH I PEPEO, VRATA RAJA, SVE JE NA PRODAJU, LOV NA MUVE, PEJZAŽ POSLE BITKE, BREZOVA ŠUMA, SVADBA, OBEĆANA ZEMLjA, ČOVEK OD MRAMORA, DIRIGENT, ČOVEK OD GVOŽĐA, DANTON, LjUBAV U NEMAČKOJ, BELEŠKE O LjUBAVI, KORČAK, PAN TADEUŠ, KATINSKA ŠUMA i LEH VALESA: ČOVEK NADE. Jedan je od retkih filmskih velikane čiji smo, skoro, kompletan opus imali prilike da vidimo na programu naših bioskopa, televizije ili FEST-a.

Slobodan Aranđelović, filmski i džez publicista