Sećanje na… ALEKSANDAR ASTRIK

RETROSPEKTIVA

GRIMIZNA ZAVESA

Le Rideau Cramoisi (FR, 1953) 44’

ul. Anuk Eme, Žan Klod Paskal

r. Aleksandr Astrik

JEDAN ŽIVOT

Une vie (FR, 1958) 73’

ul. Marija Šel, Kristijan Markan

r. Aleksandr Astrik

ZLOSREĆNI SUSRETI

Les Mauvaises Rencontres (FR, 1955) 83’

ul. Anuk Eme, Žan Klod Paskal

r. Aleksandr Astrik

SENTIMENTALNO VASPITANJE

Éducation sentimentale (FR/IT, 1961) 95’

ul. Žan Klod Brijali, Mari Žoze Nat

r. Aleksandr Astrik

Aleksandar Astrik

Alexandre Astruc (1923 - 2016)

Pre samo nekoliko dana napustio nas je jedan od poslednjih predstavnika francuskog „novog talasa“, ili možda bolje rečeno njegovih preteča, Aleksandar Astrik. Jedan od najobrazovanijih među novotalasovcima (magistar književnosti i prava) na sebe je prvo skrenuo pažnju pisanjem u mnogim filmskim časopisima, između ostalih i u kultnom „Cahiers du Cinema.“

No, njegov ključni programski teorijski tekst objavljen je u časopisu „Francuski ekran“ 1948. godine i nosi naziv Kamera-penkalo“. Po njemu, kamera dozvoljava filmu „da postane sredstvo izražavanja isto toliko gipko i suptilno kao što je pisani jezik,“ iz čega se izvukao zaključak da su filmski stvaraoci zapravo autori filma. I baš ovaj deo Astrikovog filmskog teoretisanja kojim je hteo srušiti teror narativnog filma pretpostavivši mu snagu audio-vizuelnog jezika, preuzeli su mlađi novotalasovci, naročito Fransoa Trifo, koji je u svom legendarnom eseju „Izvesna tendencija francuskog filma“ iz 1954. godine definitivno ustoličio dogmu o „autorskoj politici“. Po Astriku, reditelj je „pomalo romanopisac, pomalo slikar, pomalo muzičar, pa pomalo i filmski stvaralac“ čime je odbacio prevlast takozvanog „čistog filma“ posmatrajući kinematografsko delo kao simbiozu različitih umetnosti.

U isto vreme, praktični zanat reditelja prvo je pekao kao asistent poznatih reditelja Marka Alegrea i Marčelja Paljera, da bi posle dva neobična amaterska filma snimljena na 16mm traci krajem četrdesetih, u profesionalnoj kinematografiji debitovao srednjemetražnim filmom Grimizna zavesa 1953 godine. To je bio, polueksperimentalni film, bez dijaloga, rađen po uzoru na Bresonov klasik Dnevnik seoskog sveštenika snimljen dve godine ranije, u smislu glasovnog komentara dovedenog do ekstrema koji namerno, prilično nepovezano prati sliku. Ova kostimirana priča iz devetnaestog veka, puna atmosfere misterije, sazdana na snovima i sećanju, omogućila je mladoj Anuk Eme da se svojom romantičnom interpretacijom sobarice zaljubljene u mađioničara-lopova, uzdigne u vrh vodećih francuskih glumica te decenije.

Usledili su Zlosrećni susreti iz 1955. godine, još jedna psihološka priča, sa omiljenom muzom Anuk Eme a zatim, Jedan život iz 1958. godine, snažna i strastvena adaptacija Mopasanove novele sa predivnom Marijom Šel u glavnoj ulozi, u kojoj je naglasak stavljen na bujnu impresionističku fotografiju snimatelja Kloda Renoara. Njegov sledeći film, Bekstvo u senku iz 1960. godine, bio je kritičarski najcenjenije delo a po svom duhu najbliže onome što su radili, mladi, gnevni „novotalasovci“. To je svojevrsno feminističko ostvarenje o mladoj ženi (Ani Žirardo) koja se nalazi u moralnom i psihološkom kovitlacu između dva muškarca (muža i ljubavnika) i sopstvene želje za nezavisnošću i slobodom. Poslednje vanprosečno ocenjeno Astrikovo delo bila je slobodna adaptacija Floberovog „Sentimentalnog putovanja“ 1962. godine, a potom je posle Dugog marša iz 1966, usledio komercijalni i autorski krah sa filmom Plamenovi nad Jadranom 1968. godine, neuspešnom i bledom ratnom dramom o junacima Jugoslovenske kraljevske mornarice, Milanu Spasiću i Sergeju Mašeri koji su potonuli sa svojim ratnom brodom odbivši da se predaju okupatoru 1941. godine.

Do kraja karijere Aleksandar Astrik je mahom radio na televiziji ali je 1976 godine stvorio fascinantan trosatni dokumentarac Sartr sam o sebi, sastavljen iz serije intervjua sa velikim filozofom „egzistencijalizma“ nastalih četiri godine ranije koji ovde rezimira svoj celokupni lični i intelektualni život.

Ako se danas pogleda celokupna kinematografska zaostavština Aleksandra Astrika, vidi se izvestan raskorak između njegovih teorijskih razmatranja i filmske prakse. Njegovi filmovi su visoko stilizovana dela eliptične strukture i vizuelnog rafinmana, ali i pomalo izveštačeni i bliski akademizmu klasične francuske filmske škole. Ipak svojim raznorodnim delom, Astrik je bio zanimljiva i značajna spona između „tradicije kvaliteta“ ranih i srednjih pedesetih i „autorske politike“, s kraja te dekade, što će reći da bez njega i njegovog intelektualnog i filmskog uticaja možda ne bi imali čast da gledamo remek dela Trifoa, Šabrola, Godara i drugih novotalasnih prvaka. Već i to ga nominuje za istaknuto mesto u svim povestima filma.

Aleksandar Saša Erdeljanović