ОТАЏБИНА НАША из угла страних филмаша

ЦИКЛУС ФИЛМОВА

Циклус филмова: Отаџбина наша из угла страних филмаша

Сала Динко Туцаковић, Косовска 11. 9. и 10. март 2017.

 

Четвртак 9.3.

17:00 ОЛИМПИЈА 1. ДЕО (НЕМ, 1938)
Olympia 1. Teil - Fest der Völker
Докуменарни филм
р: Лени Рифеншал (Leni Riefenstahl)

19:00 У ПЛАНИНАМА ЈУГОСЛАВИЈЕ (ЈУГ/СССР, 1946)
V gorakh Yugoslavii
ул: Иван Бернесев (Ivan Bersenev), Николај Мордвинов (Nikolai Mordvinov)
р: Абрам Ром (Abram Room)

21:00 ПРОВЕРЕНО НЕМА МИНА (ЈУГ/СССР, 1965)
ул: Олга Лисенко (Olga Lysenko), Бранко Плеша
р: Здравко Велимировић, Јуриј Лисенко (Yuriy Lysenko)

 

Петак 10.3.

17:00 ПАРТИЗАНИ (ЈУГ/САД/ЛИХ, 1974)
ул: Род Тејлор (Rod Taylor), Адам Вест (Adam West)
р: Столе Јанковић

19:00 СУТЈЕСКА (ЈУГ, 1973)
ул: Ричард Бартон (Richard Burton), Ирена Папас (Irene Papas)
р: Стипе Делић

21:00 САЛОН КИТИ (ИТ/СРН/ФР, 1976)
Salon Kitty
ул: Хелмут Бергер (Helmut Berger), Ингрид Тулин (Ingrid Thulin)
р: Тинто Брас (Tinto Brass)

 

Ој, фашисто, куд си пошô, запамтићеш ди си дошô

Наставак циклуса Отаџбина наша из угла страних филмаша

Народи и народности бивше Југославије често у свакодневном животу умеју да делују потпуно пародично конспиративно као из некакве урнебесне филмске бурлеске: једни побожно чувају Стаљинове слике по подрумима, други користе ТВ пријемник с рекламом за кока-колу уместо олтара, а трећи кукају како се погубна руско-америчка поларизација код нас никад не би ни десила да су овде остали Немци, па би сви уредно постројени, а не овако растројени, уместо шеве слушали Вагнера.

То што неки од нас понекад заиста и поверују да раде за КГБ, ЦИА или „вучју јазбину” Вермахта, није само пуки плод маште наших (ионако одвећ маштовитих) сународника. Неко је ту бујну машту морао да распали. И јесте… Не само директним оружаним претњама већ и високозапаљивим филмовима од нитрата.

Још док се наизглед (за неке) освежавајући поветарац националсоцијализма није усковитлао у вампирске ветрове рата, Лени Рифенштал је 1936. одлучила да свој култни (ССпортски) филм о тријумфу воље над коштано-мишићним ткивом Олимпија: фестивал нација (Оlympia: Festival des Nations) отвори панорамским кадровима Београда са све Победником, Ушћем и нашом Народном скупштином. Они се појављују у једанаестом минуту тог агитпроп kunst-wеrka, док олимпијска бакља, која неумитно тиња, пролази кроз нашу престоницу на путу из грчке прапостојбине до олимпијског домаћина Берлина. Одмах по избијању рата 1941. Гебелсова пропагандна машинерија послала нам је и своје вредне филмске подвижнике да у режији Фрица Петера Буха егзалтирају квислиншке сараднике. Главни јунак тог филма, на кога је према нацистичком диктату требало да се угледају наши преци, био је извесни капетан (хауптман) Ракић (напомена: иако на располагању немамо довољно квалитетну копију овог филма, на трибини између прве две пројекције приказаћемо вам на великом платну неке кључне инсерте).

Наравно, ни руска страна у то време није стајала скрштених руку (ни иза нишана ни иза камере), па исте 1941. снима кратки агитфилм који описује немачки терор над нашим становништвом. Застрашујућа чињеница да се за једног немачког војника стреља по сто цивила истиче се већ у самом наслову тог остварења Сто за однога. И Американцима се тај урадак изузетно допао, па су га уврстили у свој патриотски омнибус What Are Wе Fight For. Исте ратне године Леонид Луков снима Ночъ над Белградом, филм о томе како Срби пркосе Немцима руском романсом из наслова, али највећи бисери совјетске пропаганде докотрљаће се до нас тек после завршетка рата у виду два филма која смо одабрали за вас: У планинама Југославије и Проверено без мина.

У поменутом пропагандном совјетском синеастичком достигнућу Абрахама М. Рома из 1946. У планинама Југославије руски глумац Иван Берсенев изузетно уверљиво тумачи Тита, док редитељ првог југословенског филма, партизанске перјанице Славице, Вјекослав Афрић, интерпретира, ништа мање сликовито, његовог антипода генерала Михаиловића. Филм је сниман на аутентичним локацијама у Дубровнику (утрвши пионирски пут продукцијама Game Of Thrones и Star Wars Episode VIII, које се управо тамо одвијају) и Београду (финале филма дешава се на степеништу калемегданске терасе, као и расплет рецентног америчког шпијунског трилера с Пирсом Броснаном November Man). Наше сународњакиње, младе партизанке, представљене су готово као порцеланске луткице које само покорно трепћу окицама пред својим мужевима, дакле ни налик пунокрвним опасним женкама каквим их је четири године раније представио амерички студио РКО с друге стране Атлантика у Cat People. Један од забавнијих момената у том филму чија се радња дешава по (шумама и) горама Југославије јесте и онај када наши храбри народни ослободиоци певају: „Ој, фашисто, куд си пошô, запамтићеш ди си дошô”. Ипак, будући да Коча Поповић изгледа као Пајко из Ћао, инспекторе и да се филм завршава личним хвалоспевом лика Јосипа Броза Стаљину, као да је он само његов пуки пион, тек војска предводница, а не сасвим озбиљан играч на међународном плану и сам за себе, Тито уопште није био одушевљен њиме, те је У планинама Југославије ускоро понео ласкаву титулу првог филма забрањеног у СФРЈ.

Проверено нема мина из 1965. имао је више среће, а и био је проверено квалитетнији совјетски филм. Кроз ту пропаганду о руским деминерима у послератном Београду прошверцовала се и озбиљна уметност и одиста дирљива прича о реалном самопожртвовању тадашњих комунистичких бораца посвећених идеалима до последњег даха и откуцаја у јуначким грудима. Своје виртуозне вињетице у тој руској епопеји имају и југословенски омиљени глумци Мија Алексић и Карло Булић, а амфитеатарска зграда из тог филма поново је васкрсла код Макавејева у Мистерији орга(ни)зма. Филм Проверено без мина био је хит у нашим биоскопима, о чему сведочи и то што је његов наслов двапут поменут у хит песми „Рибље чорбе” с албума Бувља пијаца „Правила, правила”.

Као равнотежу тим руским интерпретацијама Тита и партизана приказаћемо вам како „највећег сина наших народа и народности” уз његов благослов тумачи (The Spy Who Came In From The Cold) Ричард Бартон. Зашто је баш он, који у античком спектаклу The Robe поседује чудотворни Христов огртач, а не плаши се, богами, ни Вирџиније Вулф, био 1973. одабран и да ли је свој задатак на Сутјесци урадио уверљивије од совјетског колеге у филму У планинама Југославије оставићемо вама да лично просудите.

За крај би било идеално наспрам руске, америчке и немачке пропагандне визуре приказати и ону италијанских окупационих снага. Документ 74 приказан је пре више година на Фестивалу нитратног филма у Кинотеци, али уместо њега понудићемо вам скорије и ништа мање занимљиво остварење Тинта Браса из 1976. године Салон Кити. У том филму јаког еротског набоја и још јаче друштвене критике свих слојева, о воду разузданих проститутки које нацисти обучавају за шпијунску делатност на свим љубавним фронтовима, једну од главних улога игра нико други до доајен наших партизанских филмова (Партизанска ескадрила, Клопка за генерала) Беким Фехмиу. Уживајте! И не заборавите, пријатељске и непријатељске пропаганде и даље су у току. И спољне и унутрашње.

Др Младен Калпић & Радиша Цветковић (assistant to Dr Henry Jones Junior)