Нема среда: ИВАН МОЖУХИН

ЦИКЛУС ФИЛМОВА

Циклус филмова Нема среда

Сала Динко Туцаковић, Косовска 11. Среда, 12. април 2017.

 

17:00 - ПИКОВА ДАМА (РУС, 1916)
Пиковая дама
ул. Иван Можухин (Иван Мозжухин), Вера Орлова
р. Јаков Протазанов (Яков Протазанов)

КИН (ФР, 1924)
Kean / Desodre et Genie
ул. Иван Можухин (Ivan Mosjoukine), Наталија Лисенко (Nathalie Lissenko)
р. Александар Волков (Alexandre Volkoff)

 

19:00 - ОТАЦ СЕРГЕЈ (РУС, 1918)
Отец Сергий
ул. Иван Можухин (Иван Мозжухин), Наталија Лисенко (Наталья Лисенко)
р. Јаков Протазанов (Яков Протазанов)

 

21:00 - ПОКОЈНИ МАТИЈА ПАСКАЛ (ФР, 1925)
Feu Mathias Pascal
ул. Иван Можухин (Ivan Mosjoukine), Марсел Прадо (Marcelle Pradot)
р. Марсел Лербије (Marcel L’Herbier)

 

Ivan Mozukin

ИВАН МОЖУХИН - ИДОЛ МАТИНЕА

 

Иван Можухин (1889–1939) није био само велики глумац, врсни сценариста, необично инвентивни редитељ већ и кључни протагонист руске царске кинематографије, најкраће речено – човек филма. Још је велика ретроспектива предреволуционарног руског филмa на Фестивалу у Порденонеу 1989. дала очигледне доказе за ту тврдњу, која је још више поспешена 2003. године великим циклусом његових филмова из руске и из француске, емигрантске фазе, приказаних на Фестивалу немог филма у том граду. Штавише, тај узбудљиви програм засигурно је показао сву Можухинову глумачко-редитељску генијалност, устоличавајући га у очима стручњака као једног од најблиставијих актера целокупног немог периода.

Иван Можухин рођен је у руском граду Пензи 1889. године. Као сину богатог земљопоседника била му је намењена каријера правника, али љубав према позоришту одвукла га је прво у Кијев, а затим и у Москву, где се брзо доказао као један од најталентованијих глумаца класичног и модерног репертоара. Међутим, одлазак у биоскоп, где се упознао с новом уметношћу и видео врхунску глуму ведета данског немог филма Асте Нилсен и Валдемара Псиландера, значио је преокрет у његовом животу и потпуно окретање новоствореној уметности – филму. Висок, мужеван, необично експресивног лица и гипких покрета, Можухин је за врло кратко време постао водећи глумац руског филма, подједнако успешан и у трагичним и у комичним ролама. Снимао је за водеће руске продуценте Ханжонкова и Јермољева, глумио код врхунских редитеља Чардињина, Бауера, Сабинског, Старевича и Протазанова, с којим је после емиграције наставио успешну сарадњу и у Француској.

Међу његове најуспешније филмове из руске фазе убрајају се: Кројцерова соната (Крейцерова соната, 1911), у режији Петра Чардињина, Одбрана Севастопоља (Оборона Севастополя, 1911) Василија Гончарова и Александра Ханжонкова, Живот у смрти (Жизнь в смерти, 1914) Јевгенија Бауера, Николај Ставрогин (1915) и Сатана тријумфује (Сатана ликующий, 1917), оба у режији Јакова Протазанова. Можухин је био идеалан тумач ликова младих, нервозних, психолошки растројених људи какви су доминирали у тада популарним декадентним салонским драмама, адаптацијама класичних дела истакнутих руских писаца. Но, без сумње, најзначајније улоге, које се убрајају у бравуре целокупног немог периода, остварио је у адаптацијама Пушкинове Пикове даме (Пиковая дама, 1916) и Толстојевог Оца Сергеја (Отец Сергий, 1918). Оне су и врхунац заједничког рада Можухина и Протазанова, који је, нажалост, прекинут Октобарском револуцијом и њиховим одласком у емиграцију, преко Јалте и Цариграда до Париза.

Француска фаза Можухиновог рада готово да је подједнако успешна као и руска. Филмови које је у првој половини двадесетих снимао, прво за „Компанију Јермољева”, а затим за предузеће „Албатрос”, махом у режији руских сапатника из емиграције Протазанова, Александра Волкова, Виктора Туржанског, као и дела француских редитеља као што су Жан Епштајн и Марсел Лербије, били су високог домета. Пуни фасцинантних детаља и луцидних редитељских идеја, они и данас изгледају модерно, пре свега због непоновљиве харизматичности главног глумца Ивана Можухина. Међу њима су посебно упечатљива остварења Александра Волкова Мистериозна кућа (La Maison du mistere, 1923), Кин (Kean, 1924) и Казанова (Casanova, 1927), док дела самог Можухина Дете карневала (L’enfant du Carneval, 1921) и Жеравица (Le Brasier Ardent, 1923) сведоче о изузетном, неискоришћеном редитељском таленту.

Крајем двадесетих, Иван Можухин је најпопуларнији европски глумац, с којим у Холивуду могу да се такмиче само Џон Баримор и Рудолф Валентино. Он је згоднији од Баримора и далеко бољи глумац од Валентина, па добија понуду да постане водећа звезда компаније „Фокс”. Нажалост, то је био почетак Можухиновог краја. Његов једини амерички филм, Преживели (Surrender, 1927) Едварда Сломана, чија је радња смештена у јеврејски миље царске Русије, био је потпуни и уметнички и финансијски неуспех, а Можухиново лице злобни критичари поредили су с гротескним изгледом тада популарног комичара Ларија Семона. Огорчен дебаклом у Холивуду, Иван Можухин се враћа у Европу и наступа у Немачкој и Француској у неколико релативно успешних историјских филмова на прелазу из немог у звучни период, какви су Манолеску (Monolescu, 1929) Туржанског и Бели ђаво (Der Weisse Teufel, 1930) Волкова. Долазак звука означио је крај једне велике и успешне каријере. Нове верзије старих успеха као што су Љубави Казанове (Les Amours de Casanova, 1933) Ренеа Барберија и Деца Карневала (L’ Enfant du Carnaval, 1934) Александра Волкова, нису постигле очекиван успех, па је у свом последњем филму, Ничево (Nitchevo, 1936) Жака де Барончелија, велики глумац имао само епизодну ролу.

Многи су узроци његове пропасти почев од несређеног, боемског живота, преко склоности ка алкохолу, до бројних љубавних афера (нарочито после растанка од дугогодишње партнерке и у приватном животу и на филму – Наталије Лисенко), али један је одлучујући – изразито јак страни (руски) акценат који га је онемогућио да у Француској у новом, звучном раздобљу игра главне улоге. Иван Можухин, сиромашан и усамљен, нагрижен туберкулозом, умро је почетком 1939. године, али је његово незаборавно, по потреби тужно или комично лице, заувек остало на филмској траци, па и данас, после толико деценија, одушевљава праве љубитеље седме уметности.

Александар Саша Ердељановић